Ovo je hiljaditi post na mom blogu. A pošto uglavnom pišem postove dužine peškira za plažu, možete misliti koliko sam reči ispisala.

Od kako sam u avgustu 2007. godine napisala prvi post, a pisala sam o jajima, ako ćete mi verovati, odnosno o tome kakav je hendikep za ženu domaćicu kada promeni grad i mora ponovo da uči da kupuje jaja, sir, sve ono za šta je u rodnom gradu na pijaci imala „ženu“, blogovanje me je obogatilo u svim pravcima.

Upoznala sam neke divne ljude koje sigurno ne bih upoznala da nisam blogovala, ili, recimo, da nema Interneta.

Naučila sam smirenije da prihvatam druga mišljenja. Nije da to nisam umela, ali ih na Internetu baš ima drugačijih, da ne poveruješ.

Izlečila sam se od nekih stvari.

Počela da verujem da će jednog lepog dana ipak svi oni pametni koji su ustupili mesto budalama (pametniji popušta) nekako uspeti da budu vidljiviji.

Naučila sam da budem tolerantnija, naročito kad su oni malo blesavi  u pitanju, računam priroda je tako odredila, ja ne mogu da popravim.

U najtežim trenucima mog braka, onih prvih godina (kad matora devojka reši da se uda) kad sam promenila grad, pogled kroz prozor i morala da naučim da krevet nije samo moj,  vi ste bili ono što su bili moji prijatelji koje sam ostavila. Spasli ste me svojim divnim, duhovitim, pametnim komentarima.

Pojedini od vas su slika one Srbije koju želim – uspešne (u čemu god, od pravljenja torti do nekih mnogo ozbiljnijih stvari), pametne, čiste, poštene.

Ispred ovih hiljadu postova sam se radovala, smejala, razmišljala posle vaših komentara, menjala mišljenje, stavove, učila, rasla u širinu.

Zbog onoga o čemu sam pisala sam proglašavana izdajnikom, kurvom, bezbožnicom, stranim plaćenikom, izrodom roda svoga i još nekim ogavnijim stvarima.

U blogovanju sam bila previše poštena, ako ćete razumeti – poštenje je da kažete ono što mislite pa kud puklo da puklo. Nažalost, mnogi još uvek misle da je mišljenje delikt.

Već vrlo dugo planiram da sa ovim postom zatvorim svoje blogovanje. Hiljadu! Pa još kad pogledam koliki su mi postovi, dosta je.

Ali, gde ću da lajem? Mislim, odem li s nekim rečima na Terazije proglasili bi me ludom, ovako kod vas prolazim.

I tako…

Sam promenila svet? Nisam?

Ali se bolje osećam posle svakog posta.

Nego, razmišljam nešto, da sam imala Internet pre dvadeset godina, ili bih bila zvezda, ili predsednik države, ili tako nešto.

U svakom slučaju, za ovaj post sam se pripremala mesecima i sad ne znam šta bih pametno rekla sem –

Hvala vam.

Za interakciju

(Sličicu ukrala odavde)