I, eto, pomalo tugujem. Što je život tako nepravedan pa mnogi ljudi koji su sedeli ispod one kruške više nisu živi, što ih nisam upoznala, što ne mogu da vidim čega njihovog ima u meni, ili mom detetu. Ali, naravno, živeli!

Ja samo da se osvrnem na himnu, što na terenu, što u skupštini. Ne znam je. Od kako je zaživela nije mi zapalo da je pevam. A i ne sviđa mi se. Ne što ona peva nešto što ne mogu …