Home / Politika je kurva / A radna mesta čekaju li čekaju, samo da prođu izbori

A radna mesta čekaju li čekaju, samo da prođu izbori

Foto: digitalart / FreeDigitalPhotos.net

Svi oni koje politika ne interesuje, vidim moderno je takvo izjašnjavanje, naročito u ovo predizborno vreme, žive dobro, u uređenoj zemlji sa sve ljubičastim kravama, njihovim potomcima i zelenim livadama, neka nastave da pevaju – Moj je život Švicarska…

Oni koje interesuje kako će zemlja da gilja do toga da bude ne ono što je bila, jer unazad dvadeset godina diše na slamku i koprca se sa istorijskim repovima umesto da grabi u budućnost, nego zemlja za sve nas, neka čitaju dalje.

U ovo predizborno vreme možemo da otvorimo stotine tema u vezi stotine problema koje realno ima ova zemlja, mene najviše dotiče, iritira i izbezumljuje pitanje radnih mesta, velikog broja nezaposlenih, porast procenta nezaposlenih i, naravno, departizacija u vezi istog.

Znate, postoji tako jedno nepisano pravilo da ako vam je za nešto trebalo deset godina da ga upropastite, srozate i uništite, treba vam bar duplo da ga dovedete u red, i to samo ako znate odakle da počnete. Da biste departizovali zapošljavanje treba prvo da imate radna mesta koja mi nemamo. A nemamo ih jer… zbog čega ono beše?

U Srbiji se godinama unazad možete zaposliti samo po liniji, kumovskoj, rođačkoj ili političkoj. Dobro, promakne i neki stručnjak, onako na znanje. I ovo nema veze sa vladajućom strankom, odnosno koalicijom, tako vam je u svakom gradu, svakom selu, gde god hoćete, zapošljava stranka koja drži vlast.

Eto, juče čujem da su u Kragujevačkoj upravi grada retki oni kojima se ovih dana ne tresu gaće da li će sačuvati radna mesta. Valjda zato što su ih dobili onako kako o tome i vrapci cvrkuću u Kragujevcu. Isti problem postoji, jave blogerki, i u Kragujevačkom kliničkom centru, kažu tamo ne dobija posao samo ko neće. Ako lažu mene onda i ja lažem vas. I tako, Kragujevac cveta poslednjih meseci ali sve to remeti Dinkić pozivajući na departizaciju. Sad, nije da se ja u tome ne slažem sa Dinkićem, naravno da se slažem, ali to malo remeti ustaljen red, jelte. Šta će sad svi oni klimoglavi ako se pojave stručni, tragedija.

Nego, hoće li 7. maja da iskrsnu ta radna mesta? Neće! Kao što nisu ni do sada, za to je potrebno vreme i oživljavanje privrede, poljoprivrede, ekonomije, svega, pa ne nasedajte. Da bi to oživelo i stvorilo radna meste potrebno je vreme, ozbiljnost, mnogo toga što pretendentima na vlast nije na pamete a ni ideju nemaju, ne stižu da razrade plan od iznošenja prljavog veša svojih “protivnika”.

A da vam objasnim zašto neće, nevezano za trenutnu politiku, vezano za to što Srbija ne egzistira kao Švajcarska jer nije Švajcarska, nema švajcarski stav, ništa, Srbija je kao pupčanom vrpcom vezana za Evropu iako nije zvanično njen član.

Sa prelivanjem one čuvene SEKE u Srbiju, nažalost, Srbiju je potkačila kriza mnogo više nego neke stabilnije zemlje koje se sada oporavljaju a Srbija još uvek ne može da ustane sa kolena, jer, dragi moji, zemlja nam tranzitira, i koliko god se mi tome podsmevali, tranzicija je strašna stvar u kojoj se ni vlast ni ljudi ne snalaze baš najbolje, vlast naročito, a ljudi ionako nisu navikli da se snalaze, narod najviše voli da se za njega snađe neko drugi.

Skoro sam pošizela kad sam pročitala da predsednik poziva na otvaranje malih, porodičnih preduzeća i govori o podsticanju istih. I sednem da razmišljam o čemu, bre, govori, kakva mala preduzeća, kakvo privatno preduzetništvo i dođem do zaključka da bi ja najvolela da mogu, ali ne mogu. Mislim, može on da me podstiče koliko god hoće, i nogom u dupe da me šutne, nemam.

Rezimiram: u kući imam mene koja hoće a nema “su čime”, muža sa dva fakulteta koji ima posao od koga ne može da živi jedan čovek i ćerku koja spada u Lost generaciju, tek zakoračila u život a već je izgubljena u zemlji u tranziciji.

Sednem da gledam kampanju, od – do, da vidim mogu li da “okrenem ćurak” i glasam kao što su žene u prošloj kampanji glasale za Velju Ilića koji je obećavao stan svakoj porodici sa troje dece. Prekrstim se još jednom zbog tih glasova, prekrstim se za sebe i krenem u istraživanje.

Elem, glasajte za koga god hoćete ali posao dobiti nećete jer radnih mesta nema. Dinkić će ih departizovati isto kao što je podelio akcije, politika vam je kurva, znate valjda, mada mu držim pesnice.

Da bi vam bilo jasnije, uradila sam malo Internet istraživanje da vidim jeste li Srbija najgora zemlja na svetu, da li su u pravu oni koji govore da uče decu da treba da odu (i ja povremeno, priznajem) i cvetaju li ruže tamo preko granice Srbije sa Evropom.

Rezultati:

Srbija ima isti problem koji imaju sve zemlje Evrope – smanjen broj radnih mesta, veliku nezaposlenost mladih koja raste iz godine u godinu, otpuštanje trudnica, problem zapošljavanja majki sa malom decom. I svi oni tranzitiraju iz jedne zemlje u drugu, njima je lako, jelte, u potrazi za poslom i boljim životom. Imaju more i more mladih između 25 i 30 godina koji imaju fakultetsku diplomu a nemaju posao.

Kriza koja je počela 2008. godine još uvek traje. U Euro zoni procenat nezaposlenosti iznosi 21%. Zvanično, na jednog zaposlenog idu tri nezaposlena.

Republički zavod za statistiku je u januaru objavio da je stopa nezaposlenosti u Srbiji na kraju novembra 2011. godine iznosila 23,7%. Koliko penzionera ide na jednog zaposlenog bolje da ne mislim

Ono sa čim se mi borimo je istovetno borbi zemalja u EU – sa rastućim trendom nezaposlenosti. I svi govore da imaju problem neadekvatnog kadra, da treba reformisati obrazovanje, da nemaju pravi program za zapošljavanje mladih. I ako ćete verovati, svi govore o tom podsticanju porodičnog biznisa a sve to nazivaju programom “crvene mašne”, ono kao preseci crvenu mašnu, pokloni se i počni.

Zbog svega toga, tamo gde mi planiramo da pošaljemo decu, alarmiraju da je procenat migranata toliko porastao da prave planove kako sa tim da se izbore, Nemačka je prošle godine uvećana za 50.000 stanovnika, španska migracija je porasla za 49% a grčka, možete li da poverujuete, za čitavih 84%. Gužva malo po zemljama Evropske unije.

U januaru ove godine, 5 i po miliona mladih u Evropi, ne uključujući studente nisu imali posao. To vam je ta Lost generacija. Španija i Grčka prednjače, sa skoro 50% stope nezaposlenosti mladih, dok je ona u Nemačkoj 7,8%, ali zato valjda svi i hrle tamo.

Ono glavno, što smo mi očekivali da zaobiđe Srbiju, a nije jer Srbija nije Švajcarska, kako rekoh – istorijski minimum zapošljavanja dogodio se 2008. godine, odnosno, masovno su pljuštali otkazi (8 miliona samo te godine u Evropi) a nastavilo se nezapošljavanjem do danas. Od celokupnog stavnovištva Evropske unije, 20% čine mladi do 29 godina, a 40% nezaposlenih na nivou EU čini baš ova grupa. Statistika takođe pokazuje da je trenutno na snazi “istorijski maksimum” mladih sa fakultetskom diplomom. Obrazovanje je tu, posla nema.

Ako ste stigli dovde, valjda vam je jasno da imamo iste probleme i da radna mesta ne mogu da se pojave ni pomoću trikova, pa molim drugove koji ih obećavaju da se okrenu stabilizaciji zemlje kako bi mogli da pričaju o radnim mestima. I iznesu neki plan. Kako? Kada? Imaju neku ideju valjda?

Jer ako nastave da obećavaju ono što nemaju nećemo mrdnuti sa mrtve tačke, Srbija, bre, mora da radi.

Ono drveće koje je niklo po krovovima napuštenih fabrika neka neko poseče, i bar te zgradurine neka da nekome ko hoće da radi. Uz onaj podsticaj. Ko će da podstiče, malo me interesuje, onaj ko ima najbolji plan, valjda. I novac. Iz zemlje ili iz fondova, ni to me ne interesuje.

Mante me tih gluposti sa departizacijom zapošljavanja jer bi to u startu podrazumevalo da otupstite horde lezilebovića, od šaltera do ozbiljnih radnih mesta, upravnih odbora i slično, a onda smo na istom.

Srbija mora da se pokrene. I više ne može da živi od komunističkih obećanja, To smo valjda prevazišli.

A što se više derete za govornicom ja vas sve manje slušam, krenem da istražujem.

Srbija deli sudbinu Evrope, teritorijalno joj pripada, ekonomski je vezana za nju, pa ne trabunjajte o poklanjanju nečega što nemate.

Za kraj – prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u novembru je u Srbiji bilo 691.841 nezaposlenih starijih od 15 godina, 2.224.508 zaposlenih, kao i 3.377.510 neaktivnih.

Pretpostavljam da spadam u ovih 3.377.510.

Hoću da budem aktivna. Ne očekujem poklon nego mogućnost?

Ko nudi?

Pročitajte i

Print Screen - Blic.rs

Moj muž u cipelama Aleksandra Vučića

Par puta sam pisala o svom mužu, prosvetaru, jelte, to su oni što rade u …

10 komentara

  1. Dinkić, ako hoće departizaciju, neka pogleda malo šta mu njegovi puleni u stranci rade.
    Jedna zadnjica što se šalta od partije do partije, kako već vetar duva, u najveće poteže veze po gradu i „interveniše“(to se sada tako zove) za radna mesta i stručne prakse, dok na sva usta viče „stop stranačkom zapošljavanju“. I to niko ne krije, da su bar malo diskretni, nego te u birou posavetuju da „ne talasaš, jer su povezani kao creva, nikad više posao naći nećeš“.

    I što da se bavim politikom? Drugi su bolji možda? Ista politička garnitura već 20 godina j*be majku svima nama kolektivno, samo se vršne face smenjuju po potrebi, još nas loži da će biti promena. Sori, neće. Ne dok ne počnemo da radimo ono o čemu trubimo na sav glas.

    Prva stvar koju prosečan Sbin uradi kad čuje da postoji mogućnost zapošljenja (obično deteta) tamo-i-tamo je cimanje svih mogućih veza da se progura taj kome treba posao. A ovamo svi kao ogorčeni na vezare. Ma nije valjda.

    Moraće mnogo njih da istovremeno počne da se pridržava toga o čemu popuje svaki dan da bi Srbija počela da se diže. Ovako, niko neće da se kola lome preko njegovih leđa.

    Zato će nam biti ovako još najmanje 10 godina.

  2. Eh… da.. nemam šta da dodam, nego ti nešto ovo Like dugme nej da radi, ja probo, al prijavljuje neku grešku, proveri.

  3. Juče je u Negotin stigao srpski šerif lično. Tačno u podne, kako i priliči liku i delu crvenog indijanca koji se predstavlja kao napožuti koalicioni potencijalac.
    Lokalna hala sportova dupke puna, 6 autobusa iz Bora, 3 iz Jagodine i negotinski službenici opštinske uprave, državnih firmi i ustanova. Listom. Plus tzv. Omladina u crvenim majicama, koja deli crvene balone stoki u redovima od #2 pa do plafona.
    Juče sam definitivno skapirao da nije bio 17.april 2012. već bilo koje godine devedesetih – izbor shodno ličnom afinitetu.
    Devedesetih su terali ljude sa radnih mesta na vaskolike mitinge i ostala saborna sranja, pod pretnjom otkaza sutradan ukoliko ne ideš. Najmanje jedared godišnje.
    Danas, marva hrli u radno vreme k’o mutava, nit ih ko ćero nit nagovaro. Važno je samo da se ne bude na radnom mestu. Srbija ne sme da stane! Trkom!!! Radno vreme je do 15h. Do 17:15 kada sam pošao iz firme, niko se nije vratio na posao sa koncerta najveće Grand Zvezde Petokrake, koji se kao osumanut iz droba drao „JA sam narod! JA predstavljam narod!“. Niko, ni radnici, ni seljaci niti poštena inteligencija.

    E pa imam i ja jednu predizbornu poruku toj tzv. Omladini, da se ne priča kako digoh ruke od blogjoba.
    Umesto da se učlanjujete u Partije Sa Posebnim Potrebama (PSPP) „zbog posla“, kako sami tvrdite a javno ne smete da kažete, vozikate se po mitinzima za pleskavicu i sok (crni ili žuti, po volji), vitlate motkama i bušite balone, bolje vam je bilo da juče ladno ušetate u prazne kancelarije po Opštini, Komunalnom, Fondu za građevinsko zemljište, Zabavištu i ostalim javnim i državnim ludnicama, zauzmete prazne radne stolice, stolove i kompjutere i jasno i glasno kažete:
    „Od sad pa nadalje i ubuduće, ja radim ovde! To i bukvalno mislim – RADIM, a ne da samo dolazim u firmu na kafenisanje i prepričavanje nekada latino a sada turk serija. A vi, što odoste Dačiću na obor, tražite posao kod njega. Možda vam uspe i da poneki predizborni miting namažete na lebac.“
    Ne bi smeo niko ništa da vam kaže jer ste svi ionako partijski drugovi. OK, pala bi možda neka drugarska kritika na partijskom sastanku – i ništa više.
    Važi za sve tzv. Omladince PSPP, kako u Negotinu tako i u Kragujevcu, Beogradu i ostalim Pičkovcima našeg milog i dragog Apsurdistana.
    p.s.
    Juče mi je pred očima proletelo svih prethodnih 12 godina, kao pred smrt. Brinem se.
    Danas sam uzeo slobodan dan, od godišnjeg odmora, da pokušam da se nekako povratim od Juče ako je to uopšte moguće. Zbog Sutra.

  4. Glas radnika i seljaka

    U ovom trenutku takozvana.strucnost je precenjena kategorija u Srbiji.
    Videlo se davno da nece biti mesta za sve komplekse i ambicije roditelja cije su karijere presecene nacija-saving-tranzicijom.
    “Ali moje dete je zavrsilo master!” Fino! Cuvaj ga i ‘rani, tako pedigrirano!
    Klinci su o inerciji isli u skole kao vrstu produzenog obdanista. Niti su ovi sa diplomam strucnjaci, niti oni koji su nekad i negde postali strucnjaci imaju gde tu oksidiralu strucnost da primene.
    Pet para ne dajem za strucnjake, menadzere, propagandiste, media spinere sa filoloskim fakultetom dva kursa i nalogom na Fejsu, Tviteru i Linkedinu. Njih je fabrikovao prokurvani obrazovni sistem.

    Obrnuli smo jos jedan pun krug .
    Za ono malo sto je ostalo pod upravom privrednih i socijalnih sistema Srbije, treba nam bas ono od cega bi svi da „postede“ sebe i svoje najbize. Trebaju nam ponovo kategorije iz omrznutih komunistickih letaka – radnici i seljaci. Da idu u radionice (do hale tek treba da dodjemo) i na njive. Da prave hlebove, cipele i hrane prasice za slavu. Kad se vidi sta smo kadri da pravimo, onda cemo da vidimo kakva strucnost nam je uopste potrebna da to poboljsavamo.
    Uopste ne bi smetalo, malo lozenja u tom smeru. Da kazemo deci da, dok cekaju posao, nije lose okositi i izriljati oko dedine kuce i zasaditi cherry paradajz. Ima ga i u Maksiju ali..

    Od drzave se ocekuje da promovise ovaj pristup i da ne kvari proces nametima i administracijom. Ako da i neke pare onima koji u ovo krenu, jos bolje.

  5. Upravo sedim u kancelariji (skoro je 21.00) i finiširam posao za jednog momka iz Kovačice koji se „sam zaposlio“. I razmišljam kako bi trebalo napisati tekst o tome. Nešto konkretno, što može pomoći bar nekima da „preseku mašnu“. Verovatno ću to i da uradim ovih dana, jer kao što tvoja analiza plastično pokazuje izgleda nam je svima to jedini realan izlaz.

    Svako ko zna da sabere 2+2 vidi da od svih tih šupljih političkih priča i najava nema ništa. Taman kad bi sutra smanjili adminstraciju toliko da za gradjevinsku dozvolu umesto 450 dana treba pola sata, kad bi sve strunule fabričke hale poklonili nekom ko sve to ima čime bar da okreči – nebi se desilo ništa. Što’no kažu: sečeš uši – krpiš dupe! Čak i najradikalniji i najhrabriji potezi bi u prvi mah morali da generišu ogromnu armiju novih nezaposlenih. Kako reče neko na tviteru ovih dana: „Nisu najveći problem nezaposleni – već zaposleni koji sede besposleni.“

    Paradoksalno – ali ono čega se najviše treba plašiti su upravo kreteni sa dobrim namerama „vlasni“ da ih sprovode u delo. Kad bi se samo 10% svih obećanih subvencija i podsticaja ostvarilo – ova šaka jada koja nešto još uspeva da napravi ili uzgoji – načisto bi propali.

    Samo nemojte više da nam pomažete k’o boga vas molim!

  6. Blaster, upravo tako, koliko je problem u vlasti, toliko je problem i u modelu po kome su ljudi naučeni da se ponašaju. Dinkićevo arlaukanje je em smešno, em drsko do bola.

    Lale, imati radno mesto i raditi su u Srbiji uglavnom nespojive kategorije, svi se otimaju o mesta na kojima ne mora da se radi, tako se školuju, tako ih vaspitavaju, radno mesto i rad treba već jednom da se definišu u ljudskim glavama. A ovo predizborno vreme dušu dalo za dodatan nerad, pa još sve plaćeno, kol’ko-tol’ko.

    GRiS, nešto se mislim, gde god online i offline vidiš da se priča o nekom poslu, uvek vidiš jednog s tašnom i mašnom kako pozdravlja nekog drugog koji će tek da se dohvati tašne i mašne. Da vidiš da se promoviše nešto drugo sem sedenje u nekoj kancelariji i mesto menadžera, jelte, nema šanse, onda nije ni čudo. Pa kad posle kažu da smo zemlja radnika i seljaka samo da poludiš jer vidiš da smo zemlja menadžera, što postavljenih, što potencijalnih. Ispod toga niko ne pristaje na neki posao, ispod časti im je. Ali mislim da je danas ta reforma, stvarna i u glavama jako, jako teška.

    M. Ristić, da, takav je sistem napravljen – udomiti sve rođake i poslušnike i time otežati život nama sirotinji bez iđe ikog. I onda stane da se dernja. Brate, za svaku kampanju ima novu laž kojom prevaziđe onu prethodnu, kivna sam na ovog Dinkića, neviđeno. Kako pitah skoro, što nije giljotinirao propise kad je pre par godina isto ovako arlaukao o tome.

    A u vezi – sam sebi gospodar… ideja nije loša, samo kad ne bi trabunjali o bespovratnom, poklonjenom i sličnom, pomozi mi, kaži koliko to košta mene ubuduće i čist račun.

    Poenta?

    Pa to, ne pomažite nam, pustite nas.

Ostavite komentar