Home / Život piše romane / Eh, da su mi one godine a ova pamet

Eh, da su mi one godine a ova pamet

Ne znam kako vi ali ja kad god sam trebala da donesem neku odluku a pri tom nikad nisam delila odluke na velike i male, sve je u životu važno, od onoga kakve ću cipele kupiti pa sve do – da l’ da kažem NE ili DA, svaka pogrešna odluka može da mi upropasti bar par sati, imala sam sukob racionalnog i emotivnog. I to bude stvarno strašno, razum ti kao vrišti iznutra da paziš da se ne zezneš i uglavnom te ‘’tera’’ da odluku doneseš vodeći se tudjim brljotinama jer si kao čuo da je tamo neko kad je trebao isto to da reši pogrešio, što ti da budeš blesav kao on, a nešto u stomaku se buni i vrišti da uradiš kako ti misliš jer od tudje pameti i tudjih grešaka nemaš ništa.

Hoću reći, pitajboga kad su uspostavljeni ti standardi dobrih odluka koje su dobre za sve. I treba da se vodiš za tim isto kao za svim uputstvima ispisanim na proizvodima za široku potrošnju – ne pij živu sodu, ne peri kosu razredjivačem i ne ispiraj oči deterdžentom za sudove.

I ja sam, eto, slušala svoj stomak. Moj stomak, moj život, moje odluke – pa šta mi bog da, to jest, kako mi bude sa tim odlukama.

Četiri kao velike – šta ću biti kad porastem – postala sam ‘’Džirlo devojka – manekenka koja govori’’, multipraktik, da me neko pita – a šta ste Vi Mahlat – ne bih imala pojma šta da kažem; da rodim a a da me prethodno nisu simbolično prodali, pogodili jabuku iz tristaosamnaestog puta i pojeli tonu svinjetine da se čuje u tri sela; da dam otkaz, kuku meni šašavoj ko još daje otkaz državnoj firmi i da se udam mimo reda i pravila, su većini oko mene zagorčale život, mnogo su se svi sekirali za mene, naročito oni koje sam sretala mestimično i delimično, ne bih ni primetila većinu da oni nisu primećivali mene, uglavnom kao nepodobnu, meni su život dovele do onoga da me ništa ne boli. I da mi je lepo. Sve u svemu, donoseći te stomačne odluke pokazala sam se kao vrlo bezobrazna što nisam mislila na sreću i pravila nekih usputnih ljudi nego na svoju. Sram me bilo.

Imam i nekoliko pogrešnih – roze haljinu koju nisam obukla ni jednom a platila je kao proslavu osamnaestog rodjendana u ekskluzivnom restoranu, trava zelene cipele neobuvene nijednom, uz šta da nosiš takve cipele, i šerpa plave cipele takodje neobuvene nijednom, sve razmišljam da ih bar jednom obujem dok krčkam sarmu al’ za to bih morala da kupim šerpu iste takve boje sa belim tufnama. Otvorim povremeno ormar, zaljubljeno pogledam u pogrešne odluke i pomislim – ma biće prilike. Ako ništa drugo završiće kao poklon nekoj drugarici čim moj stomak tako odluči.

Poenta, šta god da sam odlučila – ne kajem se. Meni super, živim život, pojma nemam da li su te odluke bile baš ono al’ sam ih prilagodila sebi ili sebe prilagodila njima, živimo u simbiozi, taman su mi.

Jutros mi pade na pamet koliko puta mi se desilo da kažem – ja ću – i pre nego obrazložim svoju genijalnu ideju koja se dinstala u mom stomaku, neko vrisne- Šta?! Ni slučanjo! Si normalna?! – pa počnu neku svoju teoriju kao da moj život nije moj nego njihov i kako to nije dobro za mene pa sve zaključe sa – Eh, da su mi je ova pamet a one godine – posle čega ide lamentiranje nad godinama, pameću i glupim odlukama.

Ja se zabezeknem i tako zabezeknuta slušam kako je taj neko kad je trebao da bude pametan bio glup jer je slušao druge. Jedno pedeset godina posle toga još kuka što je bio glup kao da nije mogao da se predomisli, promeni odluku, bilo šta. Jok, bre, imitira život kao moj je, moj je, iako lepo vidi da nije njegov i samo ponavlja ono – eh, da mi je ovo a ono ja bih znao kako bih. Dodje mi da podelim šamare i kažem – e, sad, crkni! Gotovo! Ne može više one godine pa ne znam šta da se desi. Pamet još može al’ vidim nećeš, za čim bi se kukalo, bio bi dosadan život. I sve mi dodje da kažem – gospodjo (ovo uglavnom izgovaraju žene), Vi ste, d’ izvinete na mojoj drskosti, i dalje glupi i to gluplji nego što ste bili pre pedeset godina. Mis’im, u dva’es si bila poslušna pa si u dva’es pet ukapirala da ne moraš da budeš al’ si nastavila jer tako mora iako ne mora, i sad posle pedeset još kukaš – eh da mi su mi one godine kad sam ukapirala da ne moram al’ me bilo sramota i nije bio red, i da ne obrukam starog babu i sitnu dečicu, šta će ‘selo’ da kaže i sve tako. I sad mene upozoravaš da ne budem pametna meni da ne bih ispala glupa kao ti iako ja vidim da ti od toga što si shvatila da si bila glupa u tih pedeset godina nisi ništa uradila. Samo znaš da si sad kao pametnije.

Ovako jutarnje pametna imam nekoliko teza za razmišljanje.

Pamet nema veze sa godinama, sa godinama imaju veze samo obrazovanje, svakojako, što školsko, što životno.

Iskustvo ima veze sa godinama, ono se stiče al’ ničemu ne vredi ako se ne primenjuje pa kad mi kažu – slušaj mene ja imam iskustva a onda mi ispričaju kako su glupi ja odma’ pobesnim.

Tudje iskustvo drugima ne vredi.

Čovek se uči na svojim greškama što nije baš lako. Učiti se na tudjim je nemoguće, moraš da iskusiš, kako bi inače znao.

Razumem ono – tak’o vreme bilo al’ vreme teče i menja se.

U vezi ovoga – tak’o vreme bilo – život nije predvidjen za mladost, život je predvidjen za čitavo trajanje, od kolevke pa do groba. Ako baš utvrdiš da si nepravedno i ničim izazvan bio glup što znači da si se opametio pa, majku mu, budi pametan i prestani da kukumavčiš. Prilagodi život sebi a ne sebe životu.

Sve, ali baš sve, u životu se može i sme raditi isto i u dvadeset i u šezdeset pa ako si nešto propustio – nadoknadi kad si već živ. Dobro, možda se ne može nositi mini suknja al’ Tina Tarner je dokazala da može i to.

Svi oni, to jest, one koje prekrste ruke na krilima i kažu – Moje je prošlo – odmah neka umru. Stvarno je grehota da troše vazduh ni za šta.

Svi oni koji guše one koje najviše vole sa sramota je, nije red, nije za tvoje godine, šta će svet da kaže, nisi valjda lud, neću više da te volim, ako me voliš ti nećeš, stidite se i spakujte svoju samoživost u neku ladicu. Ostarićete i vi.

Razmislite koliko njih je zbog sveta ugušilo ono najlepše u sebi i proživelo život kao Petrija – nikad se nisu sreli sa svojim životom. Jer, svi koji izgovaraju – eh, da mi je ovo a ono – bi možda sa ovim znali šta će i počeli da dišu da nije onih koji misle da ne dišu zbog sebe nego zbog njih.

Jutarnje pametna Mahlat je upoznala jednu ženu i odmah se zaljubila u nju. Na prvi pogled i na sve druge poglede. Ta žena je preselila svoju firmu iz ‘velikog grada’ u selo iako su je svi ubedjivali da u eri mobilnih telefona, automobila, faksova i mejlova ne može raditi na selu. Svom odraslom sinu na ucenu – ili on ili ja – koga je odgajila sama nije rekla ništa, kaže – bilo mi je poniženje – samo je otišla. Posle godinu i po dana sin je došao sa izvinjenjem i priznao da je bio sebićan. Udala se za muškarca deset godina mladjeg od sebe. Živi. I plače kad priča o ljubavi. Daje injekcije života i ljubavi onima koji je slušaju.

Razmišljajući o njoj, sebi, svima koji lamentiraju nad svojim životom napisah ono gore.

Živite svoje živote. Uvek sad.

Pročitajte i

Da nas je više…

Danas sam planirala nešto sasvim drugo. Danas bi bio rođendan moje majke, moje lične čarobnice …

18 komentara

  1. „… nikad se nisu sreli sa svojim životom…“ – kako si u nekoliko reči vešto upakovala veliku mudrost!

  2. Komšinica, amin, dabome 🙂

    Milja Lukić, mislim da je mudrost tudja, odnosno da sam nesvesno izvela iz ovoga:

    “Ja sam se, veli, s moj život razmimoišla kaj da se nikad nismo sreli“ (D. Mihajlović – “Petrijin venac“)

    ovo mi je u glavi od kako sam pročitala a davno beše…

  3. Aleluja. Il’ živi il’ crkni. Tačka.
    Danas smo nešto u sličnom vrtlogu. Olujnom. Sam’ da rasteram misli, pa da mi kažeš, ‘leba ti, o’š mi daš te trava zelene cipelke, vid’la tašnu istu, al’ cipele nemam? 😕

  4. Ja ću da ti dam al’ da znaš to je zeleeeeno, može ti ih pojede neka krava 😆

  5. Ako, dam joj i torbu posle. :mrgreen:

  6. E da mi je ONA pamet, a ove godine… Bar bi se zezao.
    Ma, nema veze – zezam se i ovako.

  7. Koliko li sam se samo puta u životu zezala, ne bih znala ni u snu nabrojati.
    I da u pravu si ne treba žaliti ni za jednom odlukom u životu, mada ih je bilo pogrešnih.
    Cipele su prave, samo uz njih moramo i one čarape s’ prstima naći 🙂 Imadoh ih al se pokidaše. Moraću nabaviti druge i prvi put kad ti dodjem u goste ima da ih obučem samo da znaš.

  8. Umalo ne zaboravih. Tada ću morati skinuti cipele, a znam da ti to ne voliš 🙄

  9. iako sam grešio i činio pogrešne korake ne kajem se, barem sam nešto naučio iz toga…

    nikad neću žaliti za godinama… ili bar tako mislim…

    svaka čast za odbir muzike . Pink Floyd je zakon 😉

  10. Jos ne donesoh neku od tih „vaznih“ odluka koje ti obiljeze zivot za vijeki vijekova. Ali da moram da poslusam taj osjecaj u stomaku-moram. I kad god su mi govorili da lupam u zid, vazda se utjesim da je zid makar moj. E da, i sto posle toga vole da mi prizvizde etiketu, dijagnozu i prognozu-to je strasno..

  11. Ne postoji način da suzbiješ nasušnu ljudsku potrebu da te ukalupe u neke opšteprihvaćene ili po njihovoj meri pravljene okvire.
    Ozbiljno razmišljam da „tesan je to ram za moju sliku“ na vidnom mestu istetoviram.

  12. E pa necuuuuuuuuuuu!
    `Ocu ja zelene cipele i tacka, sto si ih obecala Shaptavoj:smrc:
    A 38 su a?
    I povr` svega, zivi i pusti druge da zive, to je moja sintagma.

  13. Ne kajem se ni za šta što sam uradila, sve sam uradila svjesno i namjerno, ne volim da pridikujem niti da mi pridikuju. Slušam samo i jedino sebe.

    „Svi oni, to jest, one koje prekrste ruke na krilima i kažu – Moje je prošlo – odmah neka umru. Stvarno je grehota da troše vazduh ni za šta.“

    amin

  14. Slusaj da ti kazem: ja objasnih po kom principu zivim. Ako nisi zapamtila, ko ti kriv, ne mogu sto puta da objasnjavam.
    Nego, meni te serpa plave cipelke. Imam i torbu i kais i cvet u obliku karfiola za na grudi, jel’ za na rame…
    Pitam se kako li si kupila ROZE ‘aljinu, pobogu? Ja ni gace roze nemam. Nego, ako si, moz’ da pritreba.

Ostavite komentar