Pročitah baš negde oko  rođendana i od tad me to kljuca u pamet  i godine.  

Pre xxx godina, šetajući sa jednom ženom koja je starija od mene i pričajući sa njom baš o tom fenomenu pedesetih godina kod žene, ona reče:

Znaš, niko mene ne pita kako se osećam, to što se osećam kao da imam trideset mi ne daje za pravo da se tako i ponašam. Za svet, ja moram da se ponašam u skladu sa pedeset.

Pedesete su tada bile daleko od mene kao Srbija od EU, ono kao stići će ali ihaj, ima vremena i prepreka dotle, ko još o tome da misli, ali mi  tada, a evo nije ni danas, nije bilo jasno to ponašanje u skladu sa godinama, da ne shvatite pogrešno, koje se ne odnosi ni na mini suknju, ni na đuskanje u diskoteci, ni na bleju u parkiću, mada ko voli nek izvoli da radi sve što mu prija, nego na to ubijanje života u još živoj i preživoj ženi.

I stigoh do tih pedeset koje ja sad, naprasno, treba da zavolim, odnosno, valjda, ’bem li ga, da zavolim sebe. Nakon što su me godinama pritajeno, kvarno i da se Vlasi ne dosete terali da mrzim sebe koja će tek doći.

Nisam nadrndana zbog pedeset, nego bilo vrućina, pritislo pred kišu

Mene – čitajte kao  - nas žene.

Dok smo mlade treba da uživamo u životu, ali s merom i uzdržano, ofkors, da neko ne kaže da smo kurve, laka roba i radodajke, jer kad stigne muž, pa deca, što smo živele, živele smo, u budućnosti ćemo živeti ili za muža ili za decu, za sebe nećemo nikako, a rep ne smemo da imamo, malo što nećemo imati vremena, a mnogo više jer to stvarno nije lepo. Ima da nemaš želje, život i prohteve.

Dok smo mlade treba da nosimo mini suknju, mackamo nokte, srdačno se smejemo jer kad ostarimo sve to neće lepo da nam stoji a za smeh nećemo imati nikakvog razloga.

Dok smo mlade treba da savladamo sve seksualne tehnike, poze i stavove, i koji nam se dopadaju i koji ne, da bismo kao starije imale adut u rukama pa da ga jednom godišnje, kako je i red, obezglavimo od ludog seksa, jer ako sve to ne radimo, horde mlađih i lepših čekaju da nam preuzmu reprezentativni primerak muškarca koji nas je počastio svojim prezimenom i brakom.

Dok smo mlade, da znamo, nikad da ne zaboravimo da nećemo zauvek biti takve nego da treniramo lice, sise i dupe da što duže ostanu glatki, zategnuti i poželjni. Opet horde zategnutijih do nas čuče iza nekog ćoška s namerom – zeznuti nas i zauzeti naše mesto.

I mogu ovako da ređam, doktorat da napišem o tome kako nas uče da nikada ne živimo u trenutku koji živimo jer će doći trenutak za koji nećemo biti spremne pa ćemo praviti pogrešne korake koji mogu biti pogubni po naš bračni, društveni, intimni, bilo kakav život.

Stigoše moje pedesete. Nije da se ponekad ne frapiram kad stanem ispred ogledala – koja je, bre, ova, do juče bila neka druga. Hoću reći, jeste mi fasada malo oronula. Al’ mi drugo ništa ne fali.

I tako pročitam taj tekst da treba da zavolim svoje pedesete jer…

umorna sam od života i problema

ušla sam u klimaks, izgubila menstruaciju, što me frustrira a i moje hormone

bezvolja sam

imam bore

deca otišla svojim putem a najverovatnije da će i muž, koji usporeno stari za razliku od mene, da počne da traži svoj u vidu neke mlađe

osećam se bespotrebno,

i sve tako, do kraja, nešto kao da se osećam kao govno koje je dete iskakilo u plićaku, pa ne zna šta će, ne dete nego govno, niti pluta niti tone.

I na kraju, pošto su me obavestili da mi se život završio ali da ja ne dam, jelte, posavetovaše da promenim život iz korena, nađem si novu zanimaciju, heklam, pravim ikebane, sadim cveće, upišem kurs kuvanja ili obilazim svet.

Nemam pojma da li postoji žena koja veruje da joj je življenje sa tih pedeset sjebano, kako red nalaže, ove sa kojima se družim se ne izjašnjavaju.

Htedoh samo da kažem da ja niti volim niti mrzim svojih pedeset, nemam, bre, vremena da mislim o tome.

A da mi ponude da ih menjam za trideset ne bih ni u ludilu, čak ni zbog zategnutijeg dupete. Sve ono što je stalo u ovih pedeset je moje i ljubomorno ga čuvam kao ličnu dragocenost.

I tako, odoh da pljujem u dalj. Pošto ne mogu posred čela.

Iako ne priliči mojim godinama, jelte.

The post Zavolite svojih pedeset appeared first on Mahlat.

Pošto sam sinoć bila potpuno izgubljena sa dva, u tom trenutku, neupotrebljiva telefona, usred Beograda odsečena od sveta, ko da mi neko obe noge polomio, ruke prebio i jezik odsekao, istraumirala se, istresirala, rešavala da se ubijem samo nisam znala kako, danas ceo dan razmišljah, kako smo, bre, živeli bez mobilnih telefona, družili se, ljubavisali, spašavali iz nepredviđenih, smrtno opasnih situacija kakvom se meni činila sinoć moja…

Kako smo živeli… dobro sam normalna!

Foto: mknack.com

Elem, izađeš, upoznaš dečka, dečko ti se udvara, isto praistorijski, ništa ono što je danas moderno, odma’ seks pa da razmislimo dal tu može neka veza, nego se taljigalo do tog seksa sve do one granice kad oboje pomislimo da odustanemo. Dečko ti traži broj telefona, fiksnog, normalno, pošto ovi mobilni, pametni, prepametni i što se prazne čim tvitneš par puta nisu postojali. I kaže – zvaću te… Da pitaš kad, sramota, moraš se praviš da ti je svejedno.

Ujutru se probudiš, protegneš, pomisliš na situaciju od sinoć i ukapiraš da moraš da budeš u dobrovoljnom pritvoru da bi se javila na telefon kad se on seti da pozove što će biti – pojma nemaš kad, možda odmah, a možda za pet dana pošto i on mora da se pravi da mu nije baš stalo, takva bila pravila udvaranja.

Zazvoni telefon…

Jel se sećete vi da su ti fiksni telefoni uvek stajali u hodniku, kad neko razgovara da svi ostali mogu bez problema da čuju o čemu priča, sufliraju, krste se, kolutaju očima, rukama pokazuju – glavu ću da ti otkinem, pa onda očima pitaju – ko je to, pa pantomimom – jel za mene, uglavnom, dok si razgovarao igrao si i pantomimu sa ukućanima, totalno dekoncentrisan, pokušavao da rastegneš onaj spiralni gajtan kojim je slušalica fiksirana za fiksni telefon do granice mogućeg… Pa završiš razgovor a oni te još jednom isleđuju u vezi svega što su već čuli, ko zvao, što zvao, čiji je, nemoj praviš gluposti, pamet u glavu i dupe uza zid…

Nego, zazvoni telefon, ti se skomataš iz kreveta, zavrzeš za ćebiće i posteljinu, odbauljaš ko vojnik na čistini, brzom brzinom da te ne strefi metak, to jest, da stigneš pre svih, i taman iz onog ležećeg položaja da uhvatiš slušalicu, kad neka ruka odozgo bila brža. Naravno, nije za tebe, ko još od udvarača zove ranom zorom. I tako ceo dan. Zvoni telefon, ti se utrkuješ sa ukućanima, oni odma’ skontaju da si sinoć imala udvarača. Ako li trkneš iz kuće na dva minuta, stoposto si sigurna da je baš tad zvao, pitaš kad se vratiš, onako ko da te boli uvo – me tražio neko? – i tako par dana dok se udvarač ne seti da mu je dovoljno bilo svejedno.

Pozove, il u vreme ručka, da se zadaviš kad se javiš, ili dok su te driblali kako ništa ne radiš pa si se verala po prozorima i javila ko da te za gušu stežu, sva zadihana, ili dok se tuširaš, uglavnom u neko nevreme. Najčešće dok otac spava pa sinhrono slušaš udvarača kako predlaže viđenje i oca koji arlauče – ko sad zove, majkemuganabijem! Jel to tebe zove neki majmun, majkemuganabijemnevaspitane! Kaži tom majmunu da je vreme odmora! Mislim, u ono komunističko vreme u kome je fiksni telefon zvonio dva puta dnevno tačno se znalo da ni pod razno ne sme da zazvoni od 14 do 17! Odmaramo!

Nekako se dogovorimo na kom ćošku da se nađemo, to bilo živo mučenje pošto ja sa ove strane zevam u bunovnog i ubijački nastrojenog oca i odgovaram samo sa da i ne. Otac saopšti da će mu jebatinanunaninuikompletnufamiliju, čim sledeći put pozove u vreme odmora, čime te istraumira za sva sledeća zvanja.

I nađemo se, na nekom ćošku a da niko nikoga nije pet minuta pred sastanak zvao da pita – gde si, si blizu, jel stižeš i sve one gluposti koje danas pitamo zato što smo u mogućnosti. Nije bilo SMS-a čim te isprati do zgrade, ni pred spavanje, ni ujutru, pa ljubavisasmo, sastajasmo se, rastajasmo, svađasmo i ne traumirasmo se da ćemo da završimo na Fejsbuku, niti smo morali da menjamo statuse iz sam sam u – u vezi sam – pa u – komplikovano da vam objašnjavam, ono u vezi sam ali sam otvoren za nove mogućnosti.

Tako bilo i s poslom, dok si u kancelariji – u kancelariji si. Kad izađeš, mogu se slikaju do sutra pa nekako privređivasmo.

Kad otputuješ, otac majka, uža i šira familija imali su da gledaju u pasulj kad ćeš da se javiš, ja danas ćerku zivkam na pola sata – si dobro, te diro neko, ka’ćeš kući, sa kim ćeš kući, kad je nedostupna doživljavam mini nervrni slom i šaljem milion poruka koje ne može da dobije ali joj uredno poručujem da je idiot, neodgovorna, bezobrazna i najgora na svetu, da pročita kad postane dostupna. I ona meni, srce moje, čim postane dostupna uredno odgovori da nisam normalna. S naglaskom na Ženo!

Bilo je divno to praistorijsko vreme! Ne ponovilo se!

Jer danas imamo svi bar po dva telefona, neprekidno smo zbog nečega na vezi, da se ne pozaboravljamo slučajno, neprekidno jedni druge nerviramo sa – ’de si, kad ćeš, kupi, jel stižeš, što si nedostupan, jes da me nervira sve to ponekad, al’ da ih nema ja bih sinoć jurila nekog čika milicajca i plakala da me vodi kući, koliko sam bila izbezumljena.

The post Priča iz praistorije appeared first on Mahlat.

Šetam jutros Cezara. Lepo prolećno jutro, ptice cvrkuću u Banjičkoj šumi, šetam tako, i pošto ne mogu da mislim kako je divno što ptice cvrkuću a da to traje i traje, poče svašta da mi pada na pamet. Zaključim da šetnja, koliko god bila dobra za fizičko zdravlje, može da bude pogubna za mentalno, samo ako se ne zaustaviš na vreme. Oteram misli, aj’ reko da mislim nešto pametnije, šta ću za ručak, dal onaj ekser što sam ga juče šes’ puta ukucavala stoji na svom mestu, šta li mi radi otac, dal će ove godine, kao prošle, greškom da zasadi čeri paradajz umesto normalnog i da pizdi kad god ruča jer je on čovek seljak, kako da nateram mašinu za veš da ne glumi Elvisa Prislija kad god centrifugira, i tu kod mašine zabagujem. Mislim tu oko sitnih zajebancija u kući koje moram sama da rešavam jer muž ljubimac ume samo da postavi dijagnozu i to uglavom neizlečivu, i počnem da se nerviram. Sam vam lepo rekla da je šetnja pogubna po mentalno zdravlje.

Krenem da se preslišavam šta sam sve bila u životu, šta jesam i šta ću tek da budem.

Ovo žena i majka, to mi nekako normalno, priroda mi dodelila, snađoh se.

Kraljica nikad nisam bila, samo se lepo uklopilo u naslov, niko me toliko nije voleo a ni poštovao, nisam valjda umela da ga nateram. Nikad nisam izgovorila – ja sam žensko, ja sam dama, iju, kako ti to sa mnom, šta ti misliš o meni, da se udrvim i dignem prćasti nosić koji i nije prćast, da me boli ono što me ne boli, da mi se jede ono što mi se ne jede. Kad sam htela da budem kraljica a vidim ne ide, obično se isplačem i teram dalje. Nisam, bre, nikad umela ni seksom da štrajkujem, ono – ne može iz inata, boli me glava, nisi mi kupio cipele, ni to ne umem.  Prosta žena, ništa od mene ne napraviše oni silni ženski časopisi sa onim silnim savetima.

Ali, ja sma u svom malom i prostom životu, kojekome, kojekuda, detetu, mužu, ocu, bratu, drugaricama, drugovima, komšijama, prijateljima i do prijatelja, svakome ko me se setio u određenom trenutku, ili sam mu naletela ko kec na deset, bila:

bolničarka previjala, tetošila, savetovala, ljubila da prođe, prinosila, odnosila i padala na nos

rame za plakanje, bogznakako razumno, ono kad tešiš a sav prestravljen da se tebi isto ne desi jer ne bi imao pojma šta ćeš

psiholog i psihijatar, onako, iz života, kao pametna sam pa ću očas da postavim dijagnozu i još preporučim idealan lek

socijalni radnik i bračni pomiritelj, ono kad vidiš da oni vide da od ta posla nema ništa ali lepo traže od tebe da ih ubeđuješ da probaju još jednom, pričala šta mislim pa tako imam neke koji me danas mrze, i sastavljeni i rastavljeni, što sam videla ono što sam videla a ne ono što su oni hteli

Konan varvarin, stajala na crtu Kurti i Murti, kad god je bila kriza, dok su mi kolena klecala, šta ću ako ovaj ludak krene na mene

majstor sa zlatnim rukama, svašta sam pokušavala da popravim, najčešće čučeći ispred toga i moleći da se poprai samo od sebe, pritiskajući raznorazne dugmiće, jedno mora da upali, samo se na banderu nisam pela

da ne dužim previše, nema zanimanja koje mi nije podmetnuto da ga obavim odgovorno i s ljubavlju ako može.

I šetam tako i dalje, i mislim se – bogtemazo, pa ja ništa od ovoga ne umem da radim, nisam psiholog, psijihatar, bolničarka, hauz majstor, mehaničar, dijagnostičar, pomiritelj, advokat, nisam i ne umem da budem.

Al’ pregurah  nekako, isfolirah samu sebe, mislim mnoge situacije u životu su mi bile ko da me gurnu na pozornicu i kažu deklamuj, šta oćeš, monolog il’ recitaciju, ali s razumevanjem, da ti publika pljeska na kraju.

Nego, što sve ovo napisah… Pre neko veče, reče mi jedan muškarac da super pišem, ali bogte, samo kad me nešto žacne u živac, neki od ovih milion koje imam i koji detektuju sve i svašta. To ti je, bre, inspiracija, mislim se ja, kad on reče – napiši nekad nešto lepo.

I ja jutros, šetajući Cezara, to jest, dok me šetao Cezar, počeh da mislim šta bih to lepo, jelte mogla da napišem…

I eto, šta sam smislila.

Jel da da je lepo?

Mislim, kad sumiram svoj dosadašnji život, pa zaslužila sam aplauz.

The post Ja, žena,majka, kraljica, svemoguće biće appeared first on Mahlat.

Sinonimi – uličarka, đubre, razvratnica, kuja, bludnica… dopišite.

Kurvama nas nazivaju:

oni koji nas više ne vole

oni kojima nismo dale priliku da nas vole

oni koji bi da nas nateraju da živimo, radimo i mislimo kako oni kažu

komšije kada nas vide da odlazimo negde bez muža, našminkane i skockane, gle sramote

kad letujemo same

kad dete pogreši – kurvo, kako si vaspitala decu

kad znamo šta hoćemo

kad nećemo ono što nećemo

kad ne pristajemo na – meni za ljubav ti ćeš…

kad nosimo kratku suknju, provodnu košulju

kad imamo duge nokte

zbog crvenog karmina, crvenog laka na noktima, crvene haljine, crvenih cipela

kad se smejemo

bivše devojke i žene naših bivših muškaraca

žene naših kolega sa posla

bivše drugarice, sadašnje drugarice drugim drugaricama

svi oni koji bi da nam uzmu životnu anamnezu a mi im ne dozvoljavamo

i nažalost, čak i očevi i braća

i neke majke…

dopišite…

Mi smo mlade, matore, ružne, lepe, debele, mršave, dobre, zle, vaspitane, nevaspitane kurve!

To dozvoljava da nas anatemišu i tako opravdavaju zločine kada nas tuku, premlaćuju, lome nam kosti.

Jer, nikada se to ne bi desilo da mi nismo kurve, mi smo ih izazvale.

Kada nas ubiju, mi smo krive. Kada pokušaju da se ubiju, mi smo krive.

Kad počine teške zločine.

Da mi nismo kurve, ništa se od ovoga ne bi desilo.

The post Kurve smo appeared first on Mahlat.

U ovom trenutku nijedan marketinški stručnjak ne može da izračuna koliko košta brend Srbija jer on trenutno, kako tvrde upućeni, i ne postoji.

Ipak neke procene govore da je za njegovo formiranje potrebno između 10 i 15 mil EUR.

Na građenje brenda Srbije utiče bukvalno sve: način na koji vodimo pregovore s Briselom, rezultati koje na međunarodnim turnirima postiže Đoković, kako se nosimo s nasleđem iz 90-ih, koliko smo dobri u privlačenju stranih investitora, kako vide naše ljude koji žive u inostranstvu , tvrdi Saša Veljković, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

…

Glavni brend Srbije je Novak Đoković, ali je Srbiji potrebno rebrendiranje – da bi bila privlačnijainvestitorima i prepoznatljiva u svetu, govorili su privrednici na nedavno održanom Kopaonik biznis forumu. (boldovani delovi teksta - Za brend Srbija trebaju nam milioni)

Bilo bi divno da možete da odete na neku berzu, u antikvarnicu, juvelirnicu i kupite brend Srbija. Nažalost, ne može. A ne može jer…

Mi se još uvek ponosimo rupom na mestu na kome je nekada bila Narodna biblioteka Srbije, srušena tokom aprilskog bombardovanja 1941. godine.

Još uvek u centru Beograda (a ima ovoga još po Srbiji) stoje ruševine iz bombardovanja kad nosismo transparente – NATO, veni, vidi i idi.

Neke zemlje koje su još žešće bombardovane nego Srbija, zakrpile  su te svoje materijalne rane i krenule dalje. Mi ih negujemo. Da se zna. Prvo mi da znamo, da imamo opravdanje pred sobom, a onda i pred čitavim svetom.

Neprekidno pokušavamo da dokažemo da o Srbiji u svetu vladaju predrasude i da nije sve tako loše kao što izgleda. Predstavljamo Srbiju i nudimo je kao matoru udavaču sa falinkom, ali radnu i čuvarnu, trgujemo njome kao da nije naša…

Ovo su predrasude:

Srbija nema puteve, mostove, pruge, sve je izlokano i na klimavim nogama

fabrike su zatvorene, po krovovima niče drveće

mi smo lenji i zajedničko ne poštujemo

deca u nekim, mnogim, školama još uvek idu u poljski toalet, pardon, to je onda klozet

Srbima je teško da kažu – dobar dan, izvolite, doviđenja, hvala, izvinite

u Srbiji ne smete biti homoseksualac, pripadnik suprotne političke partije, lepi, ružni, debeli, mršavi, pametni, glupi, obrazovani, neobrazovani, bogati, siromašni, uspešni, neuspešni, domaći, stranac… jer uvek postoji neko ko vas mrzi. Mržnja je dozvoljeno osećanje ako se sve zadrži na osećanjima, ali postoji realna opasnost da preraste u nešto što preti fizičkom likvidacijom

u Srbiji se ne poštuju zakoni već rupe u zakonu, to jest, u Srbiji se ne pišu i donose zakoni, već se pišu i donose rupe u zakonu koje opet nisu iste za sve

Srbi prvo pokušavaju da zeznu svoju družavu pa sve ostale, od zakona, plaćanja poreza pa do crknute komšijine krave

Srbi još uvek piške i kake uz najbliže drvo, pre ćeš usred Beograda da naletiš na ljudsko govno nego na cvet, samo ako mrdneš od centra

đubre bacaju gde stignu

ljuti su, kako otvore oči, na sebe, pretke, potomke i ceo svet

kradu na sitno i na krupno

vređaju se kad im zatražite račun za ono što ste platili

državu Srbiju, čitati – vlast, političke partije, ministre, poslanike, sve one kojima smo dozvolili da gospodare ovom zemljom, čovek ne interesuje, samo lični interesi

u Srbiji se ne promoviše rad – da bismo imali moramo da stvorimo, promoviše se – čekajte i neko će sigurno doći sa vagonima punim para

u Srbiji je najnormalnije da ne odgovaraš za ono za šta se u drugim zemljama debelo odgovara

Srbija uporno istupa pred svetom čuvajući nešto što nema – Kosovo, srce Srbije dok su joj svi ostali organi atrofirali…

srpski mediji, kad god neko od njenih građana napravi glupost u nekoj drugoj zemlji, stave naslov – Srbi opljačkali, ubili, silovali, odrali, tranžirali…

ovo je samo deo, ako vam se čini strašnim, žao mi je, tako je. Ako je ovo deo predrasuda o Srbiji, žao mi je, vi ne znate gde živite.

Može li sve ono što ne valja da potre jedan Novak Đoković? Ne može i ne treba. On nije srpski brend, on je lični brend, a svi imamo tu sreću da on promoviše svoju zemlju.

No, na kraju, imam predlog, hajde da skupimo tih 10, 15 miliona eura i kupimo brend Srbija.

Lakše je nego da se zasuku rukavi. Od lopate do olovke.

The post Hajde da skupimo tih 10, 15 miliona eura i kupimo brend Srbija appeared first on Mahlat.

Kad prisustvujete bilo kom događaju imate dve mogućnosti – da gledate ili da slušate. Ili obe. O čemu se tamo pričalo možete videti ovde, mene je najviše interesovao panel – Ženska tastatura jer su na njemu učestvovale dve novinarke koje ne drhte pred „autoritetima“ koji dolaze iz političkog sveta, Danica Vučenić i Suzana Trninić, Vedrana Rudan bez dlake na jeziku, Biljana Srbljanović koju mnogi slušaju a retki čuju, Vesna Dedić , autorka emisije Balkanskom ulicom i književnica čije nijedno delo nisam pročitala i posebno Tanja Vehovec, poznata kao Mooshema, zato što je moja koleginica blogerka i zato što je bila jedina blogerka koja je učestvovala.

Na konferenciji se govorilo o svemu što muči i koči žene, ne danas nego kroz istoriju, od zlostavljanja do porođaja. Pošto sam ja žena koja misli da je žena ženi najljući neprijatelj, ne u smislu ženske ljubomore nego opet – viševekovni neprijatelj zbog vaspitanja – tvoje je da ćutiš i trpiš, nije to za ženu… i koja smatra da većina žena nije shvatila šta znači ženska emancipacija – da to nije da kažeš muškarcu šta nećeš, nego je dogovor sa sobom šta hoćeš i da se emancipacija ne uzima od muškaraca kao poklon, nego da se dešava u glavi, da ne znači – ratuj sa muškarcima, nego sklopi mir na obostrano zadovoljstvo, uvek me interesuje šta o tome misle žene, i one „javne“ a i one, mnogo više, koje su javnosti potpuno nepoznate.

Olovka

Ženama su vekovima osporavali školovanje i obrazovanje. Danas nam, iako se mnogi neće složiti, osporavaju da smo obrazovane.  I danas ženu, koliko god da je obrazovana, uvek prati i to kako izgleda, može biti obrazovana ali mora biti i lepa, inače joj obrazovanje ne vredi ništa. Pa opet, kada je lepa i uspešna, kažu da je uspešna jer je lepa a ne jer je obrazovana i sposobna. Poznato? A da li vam je poznato ono – ma ona jeste pametna ali ko zna sa kim je legla da bi – se pojavila na televiziji, izdala knjigu, dobila ulogu, dobila direktorsko mesto…? Nemojte mi reći da nikada niste čuli da neka žena to izgovara za neku drugu ženu.

Tokom trajanja prvog panela na kome je učestvovala Duška Jovanić, Vedrana Rudan, koja je sedela u publici, ustala je i rekla – Ma dosta nam više pričaš o emancipaciji a petnaest godina te gledamo golu, obuci se pa pričaj, a onda se obratila ženama – Obucite se i zavodite svojom pameću!

Apsolutno se slažem za ovo zavođenje pameću. Ne slažem se sa opaskom o oblačenju – oblačite se kako god vam se dopada a ne samo da biste time zavodile. Prema tome, Duška Jovanić neka i dalje drži olovku i oblači se kako se oblači, i jedno i drugo joj odlično stoji.

Jer, na kraju panela koji sam pomenula na početku, ustala je žena iz Podgorice koja je učestvovala na prvom panelu – Šta žene žele, o čemu sanjaju i čega se plaše i rekla, parafraziram – Dobra je ta emancipacija, ali i to mora da ima granice, ne treba preterati, muškarci to ne vole.

Život nekih žena će se još godinama, decenijama, vrteti oko muškaraca. I tako će vaspitavati svoje ćerke – aj’ ti, samo s merom i uzdržano, kad primetiš da se njemu to ne sviđa, ti stani.

Oklagija

Iliti – Vedrana Rudan je izvela još jedan performans. Njeno izlaganje se svelo na – otmite se, ratujte do konačne pobede, kad ih istrebimo ima da bude uživancija. Ne baš tim rečima. Uglavnom, skrenula je čitavu temu Ženska tastatura u neke druge vode a zbog odobravanja žena koje su sedele oko mene, da ne znam koliko nemaju hrabrosti da se izbore za dužinu svoje suknje, najbanalniji primer, pomislila bih da će svaka od njih kad ode kući da dohvati oklagiju i mlati muža dok ga ne nauči pameti. Zato Mooshema reče da se nada da je žene nisu shvatile ozbiljno.

Pre toga, zamolila sam Vedranu da poruči nešto ženama.

Volite sebe, rekla je, tada će vas voleti i drugi. Ovo sve znamo, ne odnosi se samo na muškarce, nego i na decu, druge žene, prijatelje, kolege. Duško Radović je o tome rekao – Da bi vas drugi mogli voleti, morate barem malo voleti sami sebe. Svaka ljubav je jedna vrsta cenjkanja. A kako da se cenjkate sa drugima ako
sami nemate cenu.

Halteri

Ili podvezice, oduvek smatrani sredstvom zavođenja, još od 16. veka kad prestadoše da ih nose muškarci. Dodir svile.

U mnogim kulturama pa i u našoj – sinonim za kurvu. Ako nam savetuju da ih nosimo, savetuju jer će on da padne na teme kad nas ugleda u tome i sve će mu biti jasno, i šta mislimo o seksu, i koliko smo napredovale, i slične gluposti koje čitamo u tekstovima osvoji-ga-u-tri-koraka-i-dva-bacanja.

Jedan događaj je juče na jednom mestu okupio mnogo žena različitih stavova, obrazovanja, iz različitih sredina, da razgovaraju o zajedničkim temama. Sa mnogim sam se složila, sa nekima nisam, predug bi bio ovaj post da o svemu tome pišem.

Sinoć sam, sređujući utiske pomislila – volela bih da je svaka od tih žena juče ispod suknje nosila te haltere a da kasnije nije morala da objašnjava zašto ih je obukla.  Zato što mi se tako dopada! Halteri nisu obeležje emancipacije, padoše mi na pamet, ali sve što radimo i oblačimo zato što tako volimo jeste, a da ne moramo da objašnjavamo zbog koga smo jer time objašnjavamo da je naše kompletno življenje zbog nekoga – roditelja, muža, dece, rodbine, pa nama šta ostane.

Zato, drage moje femine, emanicpacija nema granica. Ona je samo u našim glavama i strahu da nećemo biti voljene i poželjne ako pređemo onu granicu koju muškarci ne vole.

Moj utisak – svaka reč je vredela, iznad svega one koje su izgovorene u pauzama, potaknute pokrenutim temama, zato hvala

Tanji Vehovec, Snežani Luković, Sonji Martić, Suzani Miličić, Suzani Trninić, Mirjani Vladisavljević, i svim onim ženama kojima ne zapamtih imena, osvežite me kad god se sretnemo, i hvala Anji Stanišić koja nas je pozvala i pričinila nam ovo zadovoljstvo.

Do sledećeg, masovnijeg skupa, sa olovkama i halterima, bez oklagija.

The post Olovka, oklagija i halteri – Pro Femine 2013 appeared first on Mahlat.

Slučaju “pašteta” je lepo objasnila Angelina, ukoliko ste propustili u njenom tekstu ćete naći i linkove kako je Argeta uhvaćena u laži.

Pošto je meni izuzetno teško da pronađem statistike vezane za Srbiju i Balkan, mislim sve je tako smućeno i neprecizno, istražila sam svet, jelte, pa ako mislite da smo i mi odavde deo sveta, razmislite o sledećem. Ne vi koji ste obični konzumenti informacija, nego vi, ako vas ima iz kompanija kojima su ciljna grupa one koje su strogi kritičari i koje se ne daju prevariti, to jest – mame.

Uticaj

Potpuno nedefinisana kategorija u ovom delu sveta, ali – uticaj ima mnogo krugova, isto vam je kao u životu, nekome verujete, nekome ne, neko na vas utiče, neko ne, to što ćete reći – e ovaj je uticajan i šta on kaže nema pogovora, odmah možete da obesite mačku o rep. Ako hoćete da vam neko uticajan prokrči put do ciljne grupe, mislite o ciljnoj grupi. Uticajna osoba se sama pojavi.

Žene u proseku koriste društvene mreže više nego muškarci, Twiter ima preko 500 miliona registrovanih naloga od koji su oko 140 miliona aktivni, Fejsbuk ima preko 950 miliona aktivnih korisnika od preko 2 milijarde registrovanih. Tu smo negde i mi. Informacija i laž mogu da promaknu u štampanim medijima koji traju jedan dan, na Internetu je to teško, prvo što pamti, drugo što možeš da ponavljaš do beskonačnog.

Kad prođe laž, moraju da prođu i istina i kvalitet, logično je.

Mame, Internet i blogovanje

Od svih žena – mama koje koriste Internet, njih 90 odsto koristi društvene mreže.

Po podacima iz septembra meseca prošle godine, postoji preko 152 miliona blogova. Jedan od tri bloga pišu mame. Najmanje jednom mesečno blogove mama blogerki čita 18, 3 miliona korisnika.

Kod nas je daleka budućnost samo zato što se ne dozvoljava da postane sadašnjost, što zbog toga što nas novine uvek plaše, naročito finanisijski, što zbog toga što nema otvorenih umova, a što zbog toga što mislimo da sve znamo najbolje, ako je nešto funkcionisalo pre 30 godina i danas će, zaboravlja se da moraš da pratiš kretanja  - prosečan budžet koji jedna svetska kompanija troši na društvene mreže i blogove se za poslednje tri godine uvećao tri puta.

Veoma jaki svetski brendovi angažuju “spoljne blogere” one koji nisu radnici kompanije da pišu o njihovim proizvodima. Ali zamisli da ovde platiš blogera koji će jasno da napiše da je plaćen da testira proizvod, piše o njemu i promoviše ga. Pa postoji ogromna opasnost da ne napiše šta je kompanija zamislila, kod nas kompanije za to nemaju herca. A ni para u budžetu. Sve zbog toga što kompanije uglavnom prodaju laži o svojim proizvodima.  No, ja sam potrošač, znam da nije sve laž, postoje proizvodi koji srdačno preporučujem kada pijuckam kafu sa svojim prijateljicama, ili na mrežama, svejedno.

Većina mama koje koriste Internet, savetuju se sa drugim mamama o proizvodima na blogovima i forumima i stiču mišljenje o tome pre nego iz glupavih reklama u kojima je belo više nego belo a veštačko mleko bolje nego majčino.

Kompanije koje na svojim sajtovima imaju blogove imaju 55% odsto više posetilaca od onih drugih i 57% potrošača, klijenata stiču upravo preko tih blogova.

Šta ovde nije jasno?

Marketing

Pojaviš se na društvenim mrežama i predstaviš sebe kao vodeću kompaniju , proizvođača, šta god i tako vodeći zaposliš potpuno nestručnu osobu koja o društvenim mrežama i moći istih ama baš ništa ne zna. Potceniš svoje buduće klijente pa još dozvoliš sebi da potceniš mame, one koje su najosetljivije u ovom društvu a za to ima razloga koliko god hoćeš.

Žene, mame, po statistikama 75% vremena koje provode na Internetu provode na društvenim mrežama, informacije im same uleću.

Sa pojavom Interneta povećala se glad za informacijama svake vrste, prosto spontano dođe.

Tu negde sede mame, strahovito oštri kritičari jer ih “udarate” tamo gde ih najviše boli.

Marketing se bori za profit iznad svega.

U vreme aflatoksina, GMO, promovisanja zdrave ishrane na potpuno zatrovanom tržištu elementarnih životnih namirnica uletiš lažući.

A mame su vam na dohvat ruke.

Foto: FreeDigitalPhotos.net

The post Mame, blogovi, uticaj i marketing – slučaj “pašteta” i malo statistika appeared first on Mahlat.

O fenomenu Reality naš nasušni, bila je ljubazna da mi odgovori na neka pitanja Ljiljana Jerinić, psiholog, analitičar istraživanja eletronskih medija i praktičar transakcione analize.

Reality televizija je samostalna forma TV produkcije i žanr TV programa u kome nema predhodnog scenarija i profesionalnih glumaca sa namerom da se portretiše modifikovana realnost, kaže Ljiljana koja podjednako prati gledanost ovih programa ali i naše ponašanje, pa je pokušala da nam objasni ko je kriv što je ova vrsta programa toliko popularna.

M: Otkud potreba za ovakvom TV produkcijom?

Ljiljana Jerinić: Potreba za stvaranjem autohtonih TV formata nastala je usled nemogućnosti da se programska šema popuni samo sadržajima koje smo nasledili od drugih medija i adaptirali za TV produkciju. TV film je možda učinio da se isprazne bioskopi, ali i dalje bolje izgleda na velikom platnu, jer je za tu dimenziju i pravljen. TV drama snimljena elektronskom kamerom je isto izgubila deo čarolije – ovo će mi poverovati svako ko je imao sreću da gleda Zorana Radmilovića uživo u poređenju  sa snimkom koji je ostao posle njegove smrti. Muzički TV program, vesti, intervjui su samo radio programi sa slikom. Ako ne verujete, ugasite sliku i ostavite ton i moći ćete da nastavite „gledanje“. I praćenje sportskog događaja nije izvorno televizijsko – setite se prenosa fudbalskog meča  koji je uz veštog komentatora moguć i na radiju. Ali teško je zamisliti radio prenos VELIKOG BRATA. I pored inventivnog komentatora, sumnjam da bi držao pažnju današnjeg  auditorijuma. Reality format gubi kada se transponuje u drugi medij, kao što se dešava i obrnuto.

M: Hoćete da kažete da je REALITY SHOW rezultat TV evolucije?

LJ.J: Da. Autohtona TV forma morala je da se prilagodi karakteristikama savremenog načina korišćenja ovog medija. Televizija je postala pratilac svih naših slobodnih aktivnosti. Emitovanje traje neprekidno 24 časa. Gledalac mora da radi osam sati i spava osam sati. Tako prosečno dnevno gledanje TV programa od osam sati kaže da smo  razvili tehnike paralelne pažnje kako bi se naš život mogao da odvija uz uključen TV u pozadini. Posledica je da TV sadržaj koji se non-stop emituje ne sme biti zahtevan, jer nemamo kapacitet za takvo funkcionisanje. Nomadski karaker TV gledanja u prvi plan stavlja  kreativnost TV radnika u privlačenju pažnje. Dok hodamo iz sobe u sobu, pričamo sa ukućanima, hranimo se i možemo da biramo stotinak kanala… nije lako da nam neka TV stanica privuče pažnju. Zato relativno jednostavno koncipirani reality sadržaji kao začin koriste egzotičnost, divljinu, neobuzdanost, ali i sumanutost i abnomarnost kao granične vrednosti, da bi nas zainteresovali. Televizijska produkcija sve više liči na eksperiment. A kao kod svakog eksperimenta sa ljudima potrebno je odrediti pravila korišćenja. Ostaje pitanje: ako je uspešna TV formula – budi provokativan, senzualan, voajeristički usmeren i testiraj granice, gde su granice i ko će ih postaviti – TV stanice, gledaoci, RRA?

M: Da li je samo zato TV program, intelektualno malo zahtevan?

Lj.J: Ne, postoje i drugi faktori. Reality televizija ima prevashodni cilj da zabavi gledaoce. Pojam zabave za gledaoce ovog vremena je drugačiji nego u prošlosti. Sadržaji kojima strukturišemo naše slobodno vreme su dinamičniji, manje intelektualno naporni, vizuelno stimulativniji, nesistematičniji, interaktivniji… Reality programi su tako ne samo posledica tehnološki drugačijeg medija, nego i reakcija na naš potpuno drugačije organizovan svakodnevni život i novoformirane potrebe. Reality programi omogućavaju instant identifikaciju sa „običnim“ ljudima koji su učesnici. Neke ankete u Velikoj Britaniji potvrdile su da svaki sedmi tinejdžer mašta da će postati popularan pojavljivanjem u nekom reality formatu. Drugi gledaoci se regrutuju među onima koji vide u boljem svetlu svoj mali kamerom nezabeležen život posle gledanja poniženja koja dožive učesnici nekih kompromitovanih formi. Takodje, televizija, kao sredstvo masovne komunikacije, primenjuje zakone grupnog funkcionisanja. Zabluda je da kada komunicirate sa grupom, da se obraćate prosečnom gledaocu. Istina je da se obraćate najnižem članu grupe, jer tek tada svi razumeju poruku. Samo usko specijalizovane televizije mogu sebi da priušte visoko zahtevne intelektualne sadržaje.

M: Znači li to da velike nacionalne TV moraju da nude zabavu niskog kvaliteta?

Lj.J: Nisam govorila o kvalitetu, nego o intelektualnoj zahtevnosti, a ta dva pojma se ne preklapaju. Ako je neki sadržaj intelektualno zahtevan, ne znači automatski da je i kvalitetan i obrnuto. Kada definišemo kvalitet zabavnog programa, takođe moramo da koristimo posebne parametre, a ne one kojima merimo kvalitet naših aktivnosti iz sveta rada i obaveza. Kada radimo, i kada se zabavljamo, ne ponašamo se isto, pa tako svet rada i zabave ima drugačiji set vrednosti. Od zabave se očekuje emotivna stimulacija, uživanje bez napora i mediji nam to omogućavaju: avanturu, romantiku, strast, glamur, fantaziju.

M: Dakle, iracionalno?

Lj.J: Sadržaji koje inače ne bismo birali racionalno, kada se razonodimo lako nas animiraju. I likovi sa kojima ne bismo poslovno sarađivali, drže nam pažnju. Naravno, možemo govoriti i o tome da li je zabavni TV program profesionalno kvalitetno odrađen. Čista je kontaminacija da se zabavni program pravi po istim kriterijumima kao naučna studija. Kad mediji pokušaju da plasiraju zabavu sa ex cathedra pozicija, preovladava osećaj dosade kod većine gledalaca i oni se razbeže. A to jedna komercijalna televizija ne sme da dozvoli.

M: Zašto je gledanost toliko bitna? Kako broj gledalaca, dakle brojnost, može da određuje kvalitet?

Lj.J: Ma kako to surovo zvuči, od kada imamo piplmetre, na komercijalnoj televiziji, jedino merilo kvaliteta neke emisije je broj gledalaca koji je odgledao, ili njen rejting. Televizija ne prodaje ni emisije, ni minute, ni neki imaginarni prostor u etru, ona prodaje publiku. Ukoliko je TV emisija animirala veći broj gledalaca, onda je i reklamnu kampanju videlo više potencijalnih klijenata, TV oglašivača, koji su kupili određeni broj rejting poena. Bazična filozofija TV poslovanja je viši rejting – više para. Ima li tu mesta za sentimentalnost?

M: Pa, kakvi su rejtinzi „Farme“ i „Velikog brata“?

Lj.J: Izneću podatke Nilesen Audience Measurement, profesionalnog piplmetarskog merača u Srbiji. Među deset najgledanijih emisija emitovanih na svim televizijama u Srbiji od kada je počelo piplmetarsko merenje ( od 2002. godine), nalazi se Farma – finale emitovana 23.12.2009. na TV PINK. To objašnjava zašto će reality formati tek da postanu stalni deo programskih šema u Srbiji. Koliko je licemerje naše nacionalno obeležje, jasno pokazuje raskorak izmedju izjava koje se daju o gledanju bilo kog reality TV formata i onoga što piplmetri, elektronski merači, zaista mere. Nielsen baza u sva tri emitovanja FARME meri da je 95% mogućeg TV auditorijuma u Srbiji ili šest i po miliona gledalaca videlo bar deo. To se poklapa i sa tehničkom pokrivenošću TV stanice, tako da znači da svako ko može da uhvati TV signal zna o kakvom se formatu radi! Da je pauza u emitovanju, ostavila „specifičnu glad“ za ovim načinom strukturisanja vremena, pokazuje FARMA 4, jer je za sedam dana odgledalo 4,486.216 gledalaca. Po strukturi to je dobro izbalansirano po polu: 53% žena i 47% muškaraca (vertikalni procenti). Pošto smo staračka zemlja sa uzrastom i raste broj gledalaca, ali je 426.108 tinejdžera, 1,251.115 gledalaca starosti od 20-39 godina, 1,522.039 gledalaca od 40-59 godina, pokazuje das u gledaoci svih uzrasta. Po regionima jezgro je sa poteza ispod Beograda, ali je 1,169.867 iz Vojvodine i 864.012 iz centra Beograda! Po obrazovnom nivou: čak 64% je sa srednjom i visokom stručnom spremom i 60% sa prosečnim i iznadprosečnim primanjima. Po životnom stilu: 60% je urbanog životnog stila, iako se format zove FARMA. Nije svejedno na kojoj televiziji se emituje relity format. To potvrđuju B92 i PINK sezone VELIKOG BRATA, ali i SURVIVOR na TV PRVOJ. Piplmetri su utvrdili da svaka TV stanica generiše profil TV auditorijuma, te isti format na različitim televizijama ima različitu publiku i različiti kapacitet. Već ulazak ukućana u kuću VELIKOG BRATA je pokazao da je njegov kapacitet bar dva puta manji od FARME, jer se emituje na dva do tri puta slabijoj TV stanici. To nije propagandna poruka, nego zakonitost TV poslovanja. Svi koji imaju pristup TAM (television audience measurement) bazu podataka vide to isto!

 M: Šta je, po Vama, budućnost televizije?

Lj.J: Kada posmatramo duži vremenski period, a piplmetarska merenja su u Srbiji prisutna od 2002. godine, možemo uočiti kuda se kreće medija scena u Srbiji i svetu: od adaptiranih formata iz drugih medija ka autohtonim TV formatima; od romansiranih formi ka onim bez rigidnog sadržaja i bez profesionalnih glumaca, radi brže identifikacije; od pasivno receptivnih ka interaktivnim; od nelicenciranih ka internacionalnim, od analognog ka digitalnom (produkciji, emitovanju, prijemu), od uprosečenog ka usko targetiranom auditorijmuu, od opštih ka tematski specijalizovanim televizijama… ali, ono što se neće promeniti to je da će profesionalizam biti uvek parametar. Što bolje osmišljen program, što više novca uloženo u projekat, što više vremena, energije i znanja se ugradi u produkciju, nastaće kvalitetniji TV proizvod. Naravno, da i mi kao TV gledaoci imamo svoj deo odgovornosti. Tek kada budemo rafinirali svoj ukus i intelektualno zahtevniji sadržaji postanu masovno u potražnji, tek tada će takvi formati dominirati medija platformama. Kao i u svemu i ovde vlada zavrnuta međuzavisnost televizija i njenog auditorijuma, „čudna petlja“. I niko nije oslobodjen odgovornosti ni televizije, ni gledaoci ponaosob, što cela Srbija satima gleda Farmu, Velikog brata, ili tursko-indijske serije.

U Beogradu, 26.01.2013.

(Foto u zaglavlju: 2.bp.blogspot.com)

The post GLEDAM FARMU, DAKLE POSTOJIM – intervju sa Ljiljanom Jerinić, psihologom i analitičarem istraživanja elektronskih medija appeared first on Mahlat.

Kao što sam već pisala, Blogomanija koja se dešavala u decembru prošle godine je na mene delovala kao injekcija optimizma.

Tako na mene inače deluju “ljudi sa neta”, podsete me povremeno da nije sve izgubljeno.

Nego, mene često oni koji još uvek ne koriste Internet i pojma nemaju da vidik nije ograničen nego da ga treba širiti i zabacivati kao udicu pa šta upecaš, neće da škodi, kritikuju zbog mog online života, ono kao asocijalna sam, nije život Internetom preći nego je život sediš i “ekskuliraš” u nekoj baštici navijajući za Ekrema ili Eru, svejedno, to jest, šta se mlatim tamo sa nekima kojima ni oči nisam videla.

Objasniti nekome ko nema online život da između njega i offline života nema nikakve razlike je skoro nemoguće a još manje moguće objasniti, otkud mi, bre, hrabrosti, da se viđam, družim i verujem ljudima sa Interneta kad su to sve manijaci raznih vrsta jer da nisu, ne bi ni bili na Internetu.

Vi koji imate online život, znate, često pričamo o tome, koliko ste bogatiji i koliko ljudi, da nije Interneta, najverovatnije, ma stoposto, nikada ne biste sreli i upoznali. I znate koliko biste bili siromašniji za more i more informacija, faljen Internet, pre dvadeset godina sam mislila da ću tamo u nekim godinama, kad mi prođe mlados’ da sedim i heklam a ne da učim sve i svašta.

Pa da zaključim – Internet ne menja život, obogaćuje ga. U svakom smislu.

E, kako mi online manijaci kad tad izađemo iz virtuelnog života u onaj stvarni, ljubimo se kad se sretnemo kao da se viđamo ne znam koji put a u stvari se vidimo prvi put, sigurno znate da se dešava još jedno edukativno druženje nas manijaka – Tvitomanija!

Pošto Internet nema granica, za razliku od Blogomanije koja se dešavala u Srbiji, Tvitomanija se dešava u Hrvatskoj, u Novom Vinodolskom, u hotelu NOVI Spa Hotels & Resort, a tema ove prve regionalne Tvitomanije je “Društvene mreže i život”, to jest o tome čemu sve služe društvene mreže, šta se može preko i uz pomoć njih i kakvu su promenu donele u svim sferama društva.

Kako piše na sajtu Tvitomanije:

Ovogodišnja Tvitomanija će na jednom mestu na hrvatskom primorju okupiti preko hiljadu korisnika popularnih društvenih mreža. Istih onih društvenih mreža koje su praktično izjednačile anonimuse sa poznatim ličnostima, preduzetnike i korporacije, narod i političare, offline i online medije, i koje su nam omogućile dvosmernu komunikaciju sa svim tim ljudima koji utiču na naš svakodnevni život i čine ga… pa svakako zanimljivijim.

Sve informacije kako, gde, šta, smeštaj, prevoz, možete pročitati ovde.

Ako se pitate zbog čega treba da idete, pa… većinu stvari o kojima će se tamo govoriti ćete moći kasnije da pogledate na netu, ali… ostaćete siromašniji za mnoga poznanstva, kontakte,  za onaj osećaj školske ekskurzije, mnogo smeha, za jedno druženje u kome zaista ne postoje nikakve granice, one koje nam inače remete živote.

Pa vi vidite

The post Da se i ja, kao primerna tviterašica, oglasim povodom Tvitomanije appeared first on Mahlat.

Pre par meseci sam napisala jedan tekst na Tetki o majkama koje ne dozvoljavaju očevima da viđaju decu, ili tačnije, osporavaju deci da viđaju oca, truju ih mržnjom prema ocu samo zbog toga što eto, taj čovek, nije ispunio njihove snove, nije bio ono što su htele, što ga više nisu htele ili što on više nije hteo njih.

Pre nego što neko krene o očevima zlostavljačima, alkoholičarima, narkomanima, ovakvim, onakvim, nekim patološkim slučajevima, da naglasim da govorim isključivo o očevima koji nemaju mrlju u bračnoj niti bilo kojoj drugoj biografiji i kojima bivše supruge , bez obzira na odluke suda, mišljenja Centra za socijalni rad na sve moguće načine onemogućavaju da viđaju oca. To se zove sindrom zlonamerne majke. Ne bivše supruge, nego majke!

Kako sam napomenula u tekstu na Tetki, jedan socijalni radnik mi je rekao da je naš zakon takav, naš stav je takav, da dete uvek ide uz majku, u svom mogućim slučajevima, uvek, uvek, uvek, sem kada se zaključi da može ugroziti život deteta. Kako smo videli u praksi, čak i tada dete može, zbog pogrešne procene da se neka mama opametila, da pripadne majci i da to može imati čak i smrtne ishode.

Nego, imamo naoko srećan par koji se venčao iz ljubavi i iz ljubavi izrodio decu. Pa dođe do rastave, one situacije kada se deli rodbina, kumovi, prijatelji na lojalne i nelojalne, svadbeni pokloni, kašike, viljuške i na kraju dva, četiri, šest nevinih očiju koja ne znaju šta ih je snašlo a isto gledaju i u mamu i u tatu.

Pametni ljudi to reše za dva minuta, ona presudna, nakon svega – mi se više ne volimo, mi više ne možemo zajedno, ali ove oči su naše zajedničke, i tako će ostati šta god da se dešava.

Oni drugi, uvređeni, a ovde govorim o majkama, ako neko opet krene o neodgovornim očevima, alimentaciji, ponavljam, govorim o majkama koje ne dozvoljavaju očevima da viđaju decu, pardon, deci da imaju oca.

Jer… one su uvređene. Preverene, ostavljene, razočarane, one imaju taj jedan adut, žalosti, kojim mogu da kinje svog bivšeg supruga do besvesti a njegovu ljubav pred decom isključivo da mere novcem, čak i kada tu ništa ne škripi.

Prisustvo oca tokom odrastanja i vaspitanja deteta (obratite pažnju vi koje očeve koristite kao vaspitno sredstvo – dobićeš svoje kada ti dođe otac, videćemo šta će otac da kaže i slično, pa ih posle svrstate u krpe) neophodno je za pravilan rast i razvoj deteta.

Žene su ubeđene da postaju majke još pre nego što zaista postanu majke i da su privilegovane time što nose i rađaju decu, jesmo, i ja mislim da sam privilegovana, samo sam i svesna toga da mi sve to nije palo s neba i da u svemu još neko ima važnu ulogu.

Postati majka nije nešto što se dešava preko noći, sem biološki, žene uče da budu majke, ja sam učila da budem majka. Isto tako, muškarci uče da budu očevi, to je procesa ne događaj. Koliko majke utiču na razvoj detetove ličnosti, toliko utiče i otac.

Pa, drage moje biološke drugarice, vi koje detetu oduzimate tako važnu stvar u životu i odrastanju, da li je vaša uvređenost jača od ljubavi prema detetu i želje da vam ono izraste u zdravu, stabilnu i emotivno neoštećenu ličnost, ponekad toliko oštećenu da se ne oporave do kraja života tragajući za tim nekim delom koji ste im vi uskratile?

Znate kako ono žene vole da se hvale kako su bliske i povezane sa svojim ćerkama, koliko je divno što su tu u njihovim najranjivijim godinama, da ih posavetuju, razreše im dileme, znate one godine koje smo svi prošli, kada od deteta postajemo odrasli ljudi. E, pa isto tako nekom dečaku treba da bliskost sa ocem, ili devojčici, često su bliskije sa ocem nego sa majkom.

Sve vi koje se striktno držite termina koje je odredio neko drugi, kada i koliko otac može da viđa decu, ne vodeći računa koliko deca žele da viđaju oca, koje i to osporavate i tvrdite da vaš bivši suprug loše utiče na svoje rođeno dete, koje ne dozvoljavate bivšem suprugu da dete odvede svojoj kući jer tamo živi sa nekom “kurvom” a ta ne može da se približi vašem detetu, vi kojima deca ne smeju da kažu koliko im nedostaju očevi, koje ste zatrovali misleći da neće da odrastu i jednog trenutka shvate koliko ste im uništile živote zbog svoje sujete, govorite im da ih neki drugi čika više voli jer im više i kupuje, vi čija deca nemaju stričeve i tetke sa očeve strane, bake i deke sa očeve strane, vi koje najbolje znate šta sve radite jer više volite sebe nego one koje navodno najviše volite, vi ste jednostavno zlonamerne majke.

Vi ste sebi najvažnije, da nije tako, progutale bi tu knedlu sujete i besa i ponašale se kao prave majke.

I jednoga dana, to će vam se sve obiti o glavu, ali biće kasno.

Moja mala pamet takvo ponašanje ne može da shvati.

Molim vas, ukoliko želite da prokomentarišete nešto, nemojte o zlostavljanju, ovo nije tekst o takvim muževima i očevima, nemojte o alimentaciji, ovo nije tekst ni o tome, nemojte o prevarama, ako je prevario vas nije dete, ovo nije tekst o onim očevima koji odu i zaborave da imaju decu, nemojte o svemu onome što nalazite kao opravdanje.

Ovo je tekst o zlonamernim majkama koje su same birale sa kim će imati decu i koje ne mogu da se pomire sa tim da više nisu u bračnoj ili vanbračnoj zajednici, da li svojom ili njegovom krivicom, milion je razloga za rastavu, ovo je tekst o tome da postoji nešto mnogo više od sujete i besa – dete.

Ovo je tekst o tome da vi, neke majke, nemate prava da oduzimate deci oca, nemate pojma koliko deca pate zbog toga.

Lektira: UDRUŽENJE TATA: Do 100.000 dece u Srbiji raste bez oca!

Jako je potresno kada slušate dete koje kaže: “Ja ću voditi centar, da meni druga deca kažu šta žele, a meni ako možete da nađete sekretaricu, ja ću njoj da pričam ono što ne smem od mame.” To su situacije u kojima 30 muškaraca sluša i plače. Ili kada vam petogodišnja devojčica kaže da sreda nije dan jer tada viđa tatu,  strašno je to što većina dece najviše na svetu želi da ima tatu”. Dejan Višekruna, predsednik Udruženja očeva „Tata“ razvedenih, rastavljenih i samohranih staratelja, citat iz Telegrafa.

Foto: FreeDitigalPhotos.net

The post Otac ko kolac… da li je baš tako? Ili kad se deli nedeljivo, o sindromu zlonamerne majke appeared first on Mahlat.