Home / Mahlat na sto načina / Imam ja još izgovora, ovoooliki spisak

Imam ja još izgovora, ovoooliki spisak

Posle ovoliko godina blogovanja, ovo je prvi post koji pišem u Kragujevcu, rodnom mi gradu. Ne dolazim ovde često, kad dođem, brže se vratim, kažu dolazim „k’o za vatru“, ovo je takođe prvi put da imam malo mira pa mogu da pišem.

Obišla sam ovih dana stare ulice kojima sam špartala, uglove na kojima sam se sastajala u ono vreme dok nije bilo mobilnih telefona, provozala se kroz Šumarice, do jezera, ručala u omiljenom restoranu, videla omiljene muzičare, ljubila se sa ljudima na ulici i sve ovo je bila prilika da uporedim svoj bivši i sadašnji život. Jedan aspekt života.

Elem, dok sam živela u Kragujevcu, radila sam od jutra do sutra, sve stizala, izlazila, sve u svemu, mnogo sam se kretala i svuda sam išla biciklom, čak i na posao i poslovne sastanke. I u kafane sam uveče išla biciklom i pedantno je parkirala između automobila. Ovo poslednje ne savetujem iz jednog prostog razloga što udvarač ne može da vas odveze kući 🙂 a do sutra može da ga prođe volja, brz život, ko će tebe da čeka, imala sam te situacije – hvala ti, ali imam prevoz – i uzjašem bajs a on neki ostane u čudu. Sve u svemu, živela sam na bicikli što je, naravno, rezultiralo odličnom kondicijom i nogama do vrata.

Onda sam se udala, to jest preselila, to jest prestala da radim, to jest prestala da vozim biciklu, to jest – sela. I ostala da sedim, evo osmu godinu.

Sve to dovelo je do – viška kilograma, pa mi se nešto skratile noge, pa hoću dušu da ispustim kad se natovarena popnem na treći sprat, kondicija mi je na skali od 1 do 10, negde na minus deset. Dobro, to i nije tako loše ako uzmemo u obzir da je do pre dve godine bila na minus trideset.

Uz sve to, ja sam jedno nedisciplinovano stvorenje kada je ishrana u pitanju, ustanem ujutru, nigde ne žurim, počnem da pijem kafe i setim se oko pet popodne da sam previše gladna, jedem pa mi ne bude dobro, pa odspavam, pa onda jedem posle ponoći. Nekom drugom bih rekla da je potpuni idiot. Umesto na bicikli ili nekoj drugoj spravi, ili na stazi, živim na stolici, ispred monitora. Uglavnom.

Do pre dve godine, pre nego što je Cezar ušao u moj život, ustajala sam uveče sa stolice preneražena i prepadnuta koliko su mi naduvene noge od sedenja, noću sam se gušila od kašlja jer pušim kao sumanuta i kao da me neko za to plaća, osećala sam se bolesno, tromo i istrošeno. I neprekidno mi je zvonio neki alarm u glavi. I kad sam videla da ne prestaje da zvoni, počela sam da idem u „brzu šetnju“ sa mužem kome se smučilo posle tri dana, da osmatram neke vežbe na YouTube, pa kao da vežbam sa gomilom nekih zgodnih devojaka, pa da im psujem sve po spisku jer nisam mogla da ih stignem, uglavnom sam glumila budalu.

Pa me onda mrzelo, pa mi neko došao, pa sam negde morala da idem, pa mi se spavalo, pa sam tek jela, bio mi ogroman spisak zašto ne mogu da se pokrenem, kao da mrzim sebe. Pokušaj, taj prvi, propao.

I onda stigao Cezar. On me šeta tri puta dnevno, ganja me da budem brža, nije da se ne trudim, ali kad biste me pitali a koja je aktivnost kojom se najviše bavim kad izađemo, to je dranje. Uglavnom se derem – Fifi, uspori, Fifi, sa’ću se onesvestim, Fifi, nemam ja ni duše ni snage za toliko trčanje! Osećam se mnogo bolje nego pre dve godine i prestala sam da nosim cigarete kad idemo u šetnju pošto je stvarno idiotski da šetaš i da pušiš.

DSCN4947

Ali, ja i dalje imam višak kilograma, i dalje mi smetaju, i dalje me dave, i dalje sam nedisciplinovana kada je ishrana u pitanju. Pošto moj mili muž jede potpuno različito od mile mi ćerke, ja jedem šta stignem, ko da sprema treći ručak za mene… Još jedan izgovor, jelte.

Ne verujem da možete da zamislite koliko ponekad mrzim sebe. I koliko se divim onima koji se kreću, kako god i koji su disciplinovani a niko ih ne goni, koji jednostavno vole sebe. Među njima je moja ćerka koja mi je na frižider prilepila uputsvo – ovo jedem! – pa ti čik spremi ono što ne jede, koja svakodnevno nosi ručak na posao, ne kupuje testa i ostale gluposti i koja redovno vežba i trči što je rezultiralo time da je ove godine istrčala polumaraton na Beogradskom maratonu, okitila se medaljom iako sam ja bila stoposto ubeđena da neće uspeti. Kad joj pomenem da bih počela da trčim sa njom, samo me pogleda kao da sam je pitala – je li, a kad planiraš da se udaš? – i održi mi predavanje da za to apsolutno nisam spremna, vidi kako živim, pa da krenem u brzo hodanje, pa eventualno, ako istrajem…

DSCN4943

Trenutno sam istrajna sa mislima da ovako više ne može. Ne jedem više nego ranije, samo ne umem da jedem, ono što treba da pojedem u toku dana, pojedem za jedan obrok. Krećem se manje nego ranije, ono što treba da pređem za jedan dan, razvučem na nedelju dana. Spavam ko vojnik na straži, znači malo, nekvalitetno, nikako.

Još uvek imam izgovore –

nemam dobru opremu

nemam drušvo

nemam vremena

moram da kuvam

moram da… nešto, samo da ne moram da se pokrenem.

Samo imam crva u glavi, to jest onaj alarm da moram da se pokrenem prema čemu se odnosim kao prema dijeti od prvog, ili od ponedeljka, znate kako već ide sa tim dijetama.

Sedim i kontam – pa mogu da se ponašam kao neke udate, šta sad, voli me muž i ovakvu, boli me uvo, sve bi bilo super da je samo do muža, ali nije. I dalje ipak ispuštam dušu kad se vraćam s pijace natovarena ko pustinjska kamila, i dalje mislim da mi staje srce kad potrčim za Cezarom, i dalje nema šanse da bih uspela da pobegnem kad bi me neko pojurio iako znam da ovakvu neće da me juri niko 🙂 I dalje se osećam prilično loše. I dalje se dešava da neko pomisli da sam mom mužu majka a ne žena, ugojili se dabogda 🙂 Dobro, ja jesam prilično starija od njega, ali to mi nije opravdanje.

Sve u svemu, ja sam vam članica kluba onih koji ne unose više kalorija a sve su teži jer se ne kreću.

I pošto mislim da u ovim godinama ne treba da budem baba dok me ćerka ne bude počastvovala tim statusom, već desetak dana kuvam odluku u glavi, kuvam, kuvam i skuvala sam je.

Pošto je Hana  pisala slično kao ja i pokrenula hashtag #hodajsamnom, za sve nas koji smo kao ona, nemotivisani, lenji i sa spiskom tako lepih opravdanja, ja joj se pridružujem i počinjem da hodam sa njom, brzo koliko mogu da izdržim. Jer neću da me moja lenjost, moja opravdanja i moj kompjuter ubiju. I neću da misle da sam hazbendu mama 🙂

I jer hoću da se osećam dobro a ne bolesno, to najviše.

Hoću da stignem do trčanja. Zato što ove ljude viđam svakog dana.

Zato što me ovaj dečko oduševio.

DSCN4951

Zato što hoću da se družim sa ćerkom i na taj način, da osetim taj adrenalin

Zato što me isprepadao ovaj tekst.

Zato što neću više da imam grižu savesti kad jedem jer nije do jela nego do nekretanja.

Zato što mi treba srce, što da me održava u životu, što da volim 🙂

Vi sad, ako hoćete, možete da me podsećate da mrdnem zadnjicu, možete da nam se pridružite, možete i dalje da sedite i pišete sebi opravdanja, kao ja.

Moja ćerka se priprema za Ljubljanski maraton.

Ja počela maratonsku borbu sa samom sobom, ovaj tekst je prvi korak.

Držite mi palčeve.

Trkače sam fotkala u Banjičkoj šumi, svakog jutra sam ljubomorna na njih.

10313388_10202649144683905_8030410353220500540_n

Ćerka polumaratonka 🙂

Ovaj tekst je deo akcije Coca Cola Bloggers Network Adria

Pročitajte i

U Srbiji nema posla samo za one koji neće da rade

Prijavi se jedna sredovečna žena na konkurs, ode na razgovor i, naravno, odmah primeti razočaran pogled gos’n direktora koji je ništa nije pitao, samo joj se izvinio i rekao – Vaš CV jeste impresivan i vi divno izgledate, ali očekivali smo nekog mlađeg. Ona odgovori da nema problema, zahvali se, okrene i izađe. Ali se ispred vrata zamisli, pokuca, ponovo uđe u njegovu kancelariju i kaže mu – Pojma nemate kakvog radnika propuštate!

17 komentara

  1. 1.kad bi ssetanje bilo zdravo,posstar nikad ne bi umro
    2.kit pliva ceo dan,jede samo ribu i pije vodu pa je ipak debeo
    3.zec trci i skacce pa zivi samo deset godina
    4.kornjacca ne trcci i ne skacce ali zato zivi 300.godina
    je..m ti dijetu i rekreaciju

  2. 🙂 ja neću da držim dijetu, hoću samo malo više da se krećem

  3. Apsolutno razumem taj alarm u glavi baš je dobro što ga čuješ. Mene je u početku nerviralo kad neko kaže sve je to u glavi. Onda napadnem moju glavu i sva se isprepadam, ali kad sam rešila da se pokrenem, posle to uđe u naviku i imaš potrebu za tim, celo telo vrišti za akcijom.
    Ja sam odredila dane za trčanje i dane za jogu i tako mi prija.
    A pošto sad trčim sa ćerom mnogo je lakše, jedna drugu bodrimo i idemo samo napred.
    Brzo hodonje je bio moj početak isto a onda malo kg otišli dole, pa sam ojačala i sad istrčim 5 km i to mi je dosta zar ne? A mislila sam neću nikad!!

  4. Zanimljivo, podseti me tekst da imam jošte nešto roditeljima da budem zahvalan. Jede se ono što ti je postavljeno ako nećeš, ne moraš, a uvek možeš sam da napraviš šta se tebi jede. I moram priznati da mi to sad u kući na mišiće ide ali sad kad sam pročitao o info na frižideru, još sam sigurniji da su matori bili u pravu. Ja krenuh ponovo tim putem http://www.pantic.rs/category/od-krmice-do-mangulice/ Meni uvek možeš da se pridružiš, od Septembra vraćamo na večernje termine, samo što moraš na Krst da dođeš. A što se tiče godina, spremnosti, mogućnosti… ti beš još nemaš 74? 😛 😛 😛 http://youtu.be/LhwvzPNZF_Y

  5. Odličan tekst.
    Verovatno imam približno godina Vašoj ćerki, ali sam imao probleme o kojima Vi pišete.
    Nekada imadoh 105 kilograma, pa spustih na 80. Sada sam na srećnih 85.
    Uglavnom, kada sam počeo da trčim, sve je bilo stvar motivacije. I LAJKOVA! Verovali ili ne.
    „Šerovanjem“ rezultata na društvenim mrežama sam dobio veliku podršku prijatelja! Svi smo se radovali novim pređenim kilometrima, o istrčanom polumaratonu ne bih ni pisao! Sreća, sreća, rados’!
    Tako da, samo napred! 😀

  6. Sanda, sećam se kad smo pričale o tome, 5 km, puna kapa, ja bih bila presrećna jer ne mogu da istrčim 50 metara a da nemam utisak da mi duša na nos izlazi :mrgreen:

    Nebi, u nekoj drugoj situaciji bih te mazala što se ne nudiš da budeš kavaljer, ali u ovoj, ok, dođem do Krsta 🙂

    Nenade, apsolutno si u pravu i virtuelna podrška mnogo znači, čestitam 🙂

  7. Uf, ja sam se pokrenula pre malo više od dve nedelje! Iskreno, predobro se osećam, a osećala sam se isto kao vi, iako sam upola mlađa. Pored toga, počela sam sa hrono ishranom, koja nije nikakva dijeta, već baš – princip ishrane, pri kom nikad niste gladni, a mršavite.
    Iako zvuči kao najgora reklama, ova ishrana se bazira na tome da se namirnice pravilno vremenski raspoređuju prema tome kada su koji hormoni i enzimi aktivirani u telu.

    Bacite pogled, pa vidite da li vam odgovara http://hronohrana.com/download/prirucnik.pdf
    A na fejsu postoji i grupa sa gomilom recepata i podrške, koja svim početnicima olakšava život 🙂
    https://www.facebook.com/groups/1440594606155333/

  8. Sve to što je za džabe,kod mene ne pije vodu. Moram da platim za trening pa da mi bude žao što sam dala pare,a ne idem. Ja ne volim da se umorim i ne volim sport,ali sam se pokrenula motivisana na isti način. Sedim ispred kompjuetra,gojim se,ponekad ne osećem noge,naduvaju se,bole. Brzo hodanje je dobar izbor. Krećeš se,a ne izađe ti duša na nos. Ja sam izabrala nešto drugo,sa malo ritma ! Angažuje sve mišiće,oznojim se a pri tom mogu da dođem do daha-što ne mogu kad trčim!

  9. Jesu li prve dve slike negde iz Kragujevca i gde se to nalazi ako jeste?

  10. Nisu, slikano je u Banjičkoj šumi, piše u tekstu, ali u Kragujevcu su Šumarice odličan izbor.

    Milena, hvala, čula sam već ali se nisam interesovala, pogledaću.

    Skitarnik, a šta to?

  11. Zumba! Veselo,ritmično i dovoljno naporno. Sve me boli,a nisam se premorila! E,a rešila sam se onih gadnih bolova u gornjem delu leđa i vratu. Ma imala sam grbe! Da i podrška okoline je bitna. Ili manjak iste. Pa odčučiš da istraješ u inat svima!!!!

  12. E sto te volim nemas pojma…. Ja sam pre dve godine skuvala u glavi i skinula 15 kg, a onda za dva meseca vratila 7 samo zato sto sam prestala da setam psica od 70 kg. Ne usudjujem se brate vise da se natezem sa njim…
    Priznaj da mi je izgovor za medalju

  13. U životu sam skinuo bar 200 kila… naravno u više navrata. U puno navrata.
    Poslednji put sam pre 4 godine skinuo 32.
    I… Bogu hvala, vratio ih opet :).
    Ko voli na njega se i lepi.
    A imamo i godina.
    Ne zaboravi taj detalj.
    Nekada sam iz zezanja mogao u proleće da skinem 15 kila.
    Po mom iskustvu, postoji samo jedan način.
    Probušiš kašiku i baciš viljušku… ili ti… glad.
    Samo onaj ko leže gladan i ustaje gladan u ovim godinama može da skine kile.
    Drugog načina nema. Same vežbe, ma kakve da su, neće pomoći.
    Osim ako neko nije jednocrev, k’o galeb.

  14. ja sam hrono ishranom skinula jedno 7 kila ..ako bude jos toliko, na konju sam…prvi put u zivotu radim nesto zaista za sebe, jer sam u jednom trenutku osetila da ce mi kicma debelo zameriti ako tako nastavim…ima malo zezanja,spremanja obroka za sebe, jede se samo u oddredjeno vreme, i odredjene stvari, pa ako nisi spremna na disciplinu, ne uplici s e u kolo 🙂 ja sam i pre ovoga mnogo pesacila,sad malo vozim i onu sobnu biciklu..uglavnom, ja sam se posle cetiri godine uvukla u farmerke !:)

  15. Smiljka Jurasović

    Već nekoliko godina, svako popodne šetam brzim hodom ili trčkaram sa drugaricom, od 5 do 7 km. Usput razmenimo dnevna događanja, iskarikiramo sve neprijatnosti, izvrištimo se od smeha i vratimo se kući fizički umorne, a psihički preporođene. Neverovatno kako ti ovakve seanse vrlo brzo postanu potreba. Krenemo ODMAH posle ručka, bez opradanja, osim u vreme najvećih vrućina kad odložimo za 19 h. Ishranu sam korigovala u smislu da sam izbacila peciva, hleb svela na najmanu meru, šećer takođe…rezultat je da se mnogo bolje osećam, postižem sve što sam isplanirala i gotovo da nemam problema sa linijom, a ni sa zdravljem… Samo napred

  16. Prijateljica mi je poslala link sa rečima „Pročitaj komentare pišu o vama“. Hvala najlepše Mileni na deljenju linka do našeg sajta i grupe. Pročitala sam i tekst, naravno, i tačno znam kako se osećaš. Ako će ti išta pomoći pročitaj i moju priču, slična je sa tvojom (http://hronohrana.com/blog/23-epiphany). Nas u grupi ima preko 26.000 hiljada i svaka/i (jer imamo i muškaraca) se bori sa nekim svojim demonima i ako ništa drugo u društvu je mnogo lakše.
    Želim ti da ustraješ u svom cilju i ako se pronađeš u našoj filozofiji ishrane, tu smo da pomognemo.
    Svako dobro.

Ostavite komentar