Home / Izgubljena u prevodu / Ispovest: Moj muž – najveći zločinac na svetu

Ispovest: Moj muž – najveći zločinac na svetu

srce na pola– Pričaj kako si me rodila.

– Rodila sam te kao da sam sanjala.

– Koga najviše voliš?

– Tebe najviše volim.

– A zašto?

– Zato… ne znam zašto. Zato što si rasla ispod mog srca.

– Hoćeš li uvek da me voliš?

– Uvek.

– A da li me voliš i kad si ljuta na mene?

– I onda te volim. Nikada ne mogu biti tako ljuta da te ne volim ili da te manje volim. Volim te uvek isto.

Ovako počinje ona moja knjiga.

Ne znam šta bih drugo mogla da kažem o toj ljubavi. Rasla je ispod mog srca, kad se rodila, to je bilo iz moje utrobe i mog srca. Umnožila sam se, ona je moja krv, moje meso. Kad nju boli, mene boli dva puta više. Da treba da dam ruku, oko, srce, razum, dala bih.

Nikada nisam pomislila da sam je rodila da bi ispunjavala moje neispunjene i nedosanjane snove. Još nije ni govorila ni hodala kad sam sebi obećala da ću joj ponuditi sve što mogu kako bi mogla da pronađe sebe. Nikada nisam ni pomislila da joj kažem – to mi je hvala što nisam spavala, što sam trčala, vodila te na časove klavira, baleta, ni o tome ne znam šta bih rekla, o toj zahvalnosti koju neke majke očekuju od svoje dece, o tome da očekuju da im deca jednog dana, na neki, koji god način vrate ili kažu hvala. Moja pamet ne dopire do odgovora – kako to neko može da očekuje.

Odluke moje ćerke koju će školu upisati, čega će se odreći (bilo mi je tako žao klavira), koji će poziv izabrati, uvek su bile samo njene. Nikada nijednu ružnu reč nisam rekla ni za jednu njenu simpatiju, ni za jednog dečka. Nisam ih ni imala, ne tražim im mane, nisam od onih majki koje misle da se za njenu princezu nije rodio niko dovoljno dobar i lep. Ko sam ja da pomutim zaljubljeni sjaj u očima moje ćerke? Ni kad se sama žalila, nikada nisam rekla – đubre, kako se usuđuje, ko je on… To ti je život, ćerko, hajde da vidimo kako je do toga došlo…

Reagovala bih kao lavica samo u slučaju da moja ćerka bude ugrožena, zlostavljana…

Jednom davno, moja majka je meni rekla – Ja sam jedina na ovom svetu koja bi sutra, da ubiješ čoveka, rekla – nije to uradila ona, to sam uradila ja.

To možda objašnjava tu ljubav na relaciji majka – dete.

Možda moja majka nije bila u pravu, možda ja nisam u pravu, jer postoje i druge, potpuno suprotne priče.

Pre nešto više od osam godina, kad sam upoznala svog muža, rekao mi je da se njegovi roditelji nikada neće pomiriti sa tim da se oženio ženom koja je starija od njega. Nisam mu verovala. Nikada? Čekaj, nikada ne postoji! Ljutiće se, prigovaraće, ali to je tvoj život. Jesi li spremna? – pitao je. Spremna, odgovorila sam, udajem se za tebe, ne za njih, uostalom vreme…

Vreme nije učinilo ništa. Nekada vreme nije tako moćno.

U tih osam godina se nisam javljala na telefon ako bih videla broj njegovih roditelja. U tih osam godina, istrpeo je svašta, svakakve priče o meni koje su saznali iz pouzdanih izvora, pretnje, dobijala sam poruke da dobro pazim, imam dete, neko će za pedeset eura svašta da uradi, o bejzbol palicama… On je dobijao savete da se leči.

Doneli su odluku da niko iz porodice i familije neće kontaktirati sa njim, ko zna šta su im govorili, i osam godina mu se niko nije javio – stric, babe, strine, kumovi, porodični prijatelji. Niko, sem tetke koju smatraju izrodom i brata koji je i sam pre dve godine prestao da dolazi i održava kontakt.

Za to vreme, moj muž i ja smo pokušavali da rešimo zločin koji je učinio, da razumemo kako je postao najveći zločinac na svetu. Mora da jeste, jer čovek ubije čoveka pa ga roditelji posećuju u zatvoru, čovek siluje dete pa ga roditelji posećuju u zatvoru, čovek svašta uradi, ali roditelji, kolko god bili ljuti i razočarani i dalje ga vole. Pričaju mu da su ljuti, ali ga vole. Mog muža otac osam godina nije pozvao da mu čestita rođendan.

Pre četiri godine, iznenada, mom mužu je umrla majka. Pre toga, nisu se ni čuli godinu i po dana. Jer da bi se čuli, postojao je uslov – da mene nema.

Četiri godine, moj muž živi sa strašnom grižom savesti da možda nije uradio sve kako bi joj objasnio da ima prava na svoj život. A jeste, samo, kako da objasniš nešto nekome ko ne želi da mu bude objašnjeno. Na svako njegovo – ja sam srećan, odgovarala je – nije na ovom svetu najvažnije da ti budeš srećan, važnije je da ti roditelji budu srećni, tebi mi treba da budemo najvažniji. Svi te osuđuju, govorila mu je. Videle smo se samo jednom, nije imala neke zamerke, ali je i dalje mrzela predrasudu vezanu za moje godine.

Pre tri i po meseca umro mu je otac. Dve poslednje godine života, ležao je u bolnici, sa karcinomom koji je imao godinama, sa moždanim udarom. Moj muž ga je posećivao, a onda je jednog dana došao i rekao da ne može više da ide kod njega, da ne može da podnese poniženje kojem ga izlaže i kad su sami i kad je tu još neko. Da jednostavno ne može.

Osam godina, njegov brat nije rekao roditeljima nijednu reč kako bi, bar malo, uticao na njih da ne odbacuju sina. To je njihova stvar, govorio je. Dve godine, kad god bi ga moj muž pitao kako je otac, odgovarao je da je super. Osam godina je lagao mog muža. O svemu.

Juče su njih dvojica, sedeći svako na drugom uglu sudnice, ne gledajući se, imali ostavinsku raspravu. Tri meseca od očeve smrti, brat ga je lagao da ne zna da li je otac ostavio testament ili bilo šta drugo, moj muž je četiri dana pred odlazak na sud saznao da je otac ostavo Ugovor o doživotnom izdržavanju i tim ugovorom sve bratu. Sudija je pročitao četrnaest stavki iz ugovora od kojih su osam – nekretnine.

Moj muž je kažnjen poslednji, završni put.

Ali to i nije tako strašno.

Najstrašnije od svega je da je taj ugovor potpisan na dan rođendana mog muža. Da mu tata jednom u ovih osam godina čestita rođendan.

Još strašnije je da više nema ni brata. Da će između njih dvojice zauvek stajati laži, mnogo laži o kojima ne mogu da pišem.

Jer tačno kada je potpisan taj ugovor, brat je prestao da dolazi. Jer ga je lagao godinama, posebno zadnja tri meseca. Jer brat neće da komunicira sa mojim mužem jer bi ga ovaj svaki put pitao – Čoveče, kako si mogao toga da se prihvatiš?

Otac mog muža je otišao, ali je prethodno zasejao zlo seme. Između dva rođena brata. Rasla u istoj materici, istoj kući, istoj sobi… Oduzeo je mom mužu sve. Zbog mene.

Ne mogu da se otrgnem osećaju da sam za sve ja kriva. Da me nema, da me nije bilo, sve bi bilo drugačije.

Juče je preko puta mene sedelo jedno potpuno emotivno razoreno biće, ponavljajući – na moj rođendan, na moj rođendan…

Ja sam kroz potok suza ponavljala – da li je sve ovo vredelo, da li je sve ovo vredelo…

Da li sam ja bila vredna toga da te poreknu kao svoju krv, svoje meso, svoju prvu radost…

Jer sve ove godine, koliko god ljubavi bilo između nas, ja znam koliko mu je nedostajala porodica koja ga nije htela. Jer ja nisam dovoljna. To nedostajanje je tako normalno.

Moj muž će do kraja svog života živeti sa tim nedostajanjem. Poreknut. Ranjen.

Ja ću se pitati šta bi moja ćerka trebalo da uradi da mogu da je amputiram iz svog srca. Koga bi to mogla da voli a da ja prestanem zbog toga da je volim.

I neću naći odgovor.

Nemojte nikada nešto slično da uradite svojoj deci. Mora da je strašno. Ne znam koliko je strašno, samo znam da jeste. Ne znam koliki je emotivni užas koji razara mog muža.

Panta rei?

Ma hajde!

Ne teče sve, nekad se nešto i zamrzne.

 

 

Pročitajte i

Umesto buketa crvenog cveća ili dalije u saksiji – rezultati osmomartovske Fejsbuk ankete

Iza svakog uspešnog muškarca stoji žena koja mu je obezbedila uslove da bude uspešan. Ovo …

17 komentara

  1. strasno.nemam reci.poznato vec.

  2. Da nisi bila ti, bio bi neko drugi. Takvi su, to treba prihvatiti i graditi nove mostove, od sebe ka deci i dalje… A materijalno? Mozda bi mu bilo kamen oko vrata, stalno podsecanje na to da im nije bio dovoljno dobar. Ovako, moze sam i slobodan da nastavi dalje. Kad se oslobodi tereta da „tamo“ nije bio voljen i prihvati da je dovoljno sto „ovde“ jeste.

  3. strasno i pretuzno. Ali slazem se da nije do tebe. Nasli bi oni neki drugi razlog, ili ako bi on sve radio po njihovim zeljama njegov zivot bi izgledao nakaradno, ne bi bio njegov nego njihov, a on bi bio neka druga osoba, a ne to sto jeste. Toksicni roditelji su jedan od najvecih razloga mnogih psiholoskih trauma kod brojnih ljudi, ali toksicnim roditeljima se ne sme udovoljavati, to vodi samo novim i sve ludjim zahtevima – mora se izboriti za svoj zivot, srecu, i ljubav, sto ste vi i uspeli, iako je to gorka pobeda.

    A za najblizu porodicu koja se kolje oko imovine, to je toliko cesta prica da ja ne mogu nekad da poverujem. I mi smo imali slican slucaj u porodici, manje drastican, ali isto je nekome na prevaru poklonjeno sve, pod nekim sumanutim objasnjenjima, dok je neko drugi bio na godisnjem odmoru. Valjda im bilo lakse kad su osetili da je daleko. Nismo se zalili, bili smo besni i razocarani ali rekli smo samo neka vam sve to i srecno vam svima, snaci cemo se mi vec sami. I snasli smo se. I ne bih se nikada menjala sa drugom stranom.

  4. Amputirana…već 16 godina…ubio me ovaj tekst…ubio…

  5. Skidam kapu i klanjam se za svaku napisanu reč. I sama znam koliko je nekim ljudima lako da tako kažnjavaju svoju decu jer se ne povinuju slepo svakoj njihovoj reči.
    Emotivne ucene i ucene drugog tipa im nisu strane. Kazne i poniženja od rane mladosti, takođe.
    Iako možda deluje užasno sada, šaljem vam svu pozitivnu energiju da shvatite koliko je njegov postupak bio jak i ispravan.
    Kao neko koga roditelji više „ne poznaju“ (ja sam jedinica) zato što se udala za čoveka koga voli, normalnog, ispravnog čoveka koga roditelji nisu odobravali jer su hteli da ostanem sama celog života, mogu vam potpisati da ne postoji način da se takvi roditelji usreće.
    Nikada, ni na koji način, makar dao svoj život, ne možeš učiniti da oni budu zadovoljni i ponosni na tebe.
    Puno sreće u životu i mnogo ljubavi vam želim,
    Anja K.

  6. ako je mudar, videce da su mu ucinili uslugu sto su ga otpisali, inace bi ga kao vampiri sisali ceo zivot. Mora da je nekim delom sebe i sam bio toga svestan pa je, izmedju ostalih razloga dakako, i on njih amputirao ucinivsi ono sto je pouzdano znao da mu nece „nikad oprostiti“. Problem je jedino sto se emotivno ucenjivana deca nikad sasvim ne oslobode zelje da udovolje. Zato sad pati, a nadajmo se da je mudar kao sto je i dosad pokazao, pa ce da vidi da je jeftino prosao, izgubio je nekretnine ali je dobio zivot. Zivot, sopstveni, je ono sto psihopate od roditelja zabranjuju deci. kod njega je, za razliku od brata, prevladalo mentalno zdravlje i snaga pa se ratosiljao bolesnika. Brat nije uspeo.

  7. Srce mi se cijepa citajuci ovo. Imam dvoje i iskreno se nadam da, ako budem imala sta ostavljati, nece biti “ni po babu ni po stricevima“. Sram ih i stid tako mrtve bilo! I mrtvi ga kaznjavaju! Prosta bila imovina, uzese mu brata! A sto se vas dvoje tice, dosta je on ubijen u zdrav mozak i sad u fazi preispitivanja, nemoj sebi dozvoliti preispitivanje vec ga cupaj iz toga! Ni brat nije bolji od roditelja!
    Gde boli tu seci. Najbolji lijek

  8. Potpuno se slažem sa Dragom. Negde sam se i ja pronašla u ovom tekstu, jer sam se ja dobrovoljno amputirala od mojih „najmilijih“ roditelja… Alkoholizam i egocentičan otac su razlog. Ponekad mi fali to zajedništvo, ali vrlo retko, sve ređe. Jednostavno sam naučila da živim s tim. Vaša ljubav će i njemu pomoći, samo polako. Pozdrav za oboje.

  9. Ako je ljubav uslovljena nije roditeljska. Svako radja decu. Ima i gorih slucajeva. Ne treba to nista preuvelicavati. Prosto se desavaju razne stvari, ljudi neprekidno grese. Zato je prastanje tako dragoceno. Neka oprosti bratu pa ga nece izgubiti. Svaka prica ima dve strane. Svako svoj bol preuvelicava a tudj ne vidi. Roditelji su sigurno patili neki svoj bol. Treba razumeti I sredinu I te ljude, proste, jednostrane, zaptivenih mozgova…….nije ni njima lako. Koristoljubivost brata je normalna, obicna, svakodnevna stvar. Treba se sa tim pomiriti. Ne traziti krivca jer ga nema. kriva je ljudska priroda.

  10. Kakav filosofski pristup!

  11. Filozofski pristup smeta, ali interesantno je da nema stvari koju dete moze da uradi pa da ga roditelji napuste, a ima stvari koju roditelji I brat mogu da urade pa da se izgube.
    Vi divno pisete I za to svaka cast, ali ovakvu pricu prica svaka prosecna srpska domacica kako su je roditelji njenog muza lose ocenili, maltretirali I sl. Manje potresno doduse, jer ne umeju tako lepo kao vi da pisu. I medju vasim ostalim komentatorima, kako vidim, ima napacenih. Sve su to odlike mentaliteta pre nego neke stvarne patnje. Svi ce se na mene obrusiti I reci „ti ne znas, ne shvatas isl.“ ali nije tako, ja shvatam! Ima ljudi poletnih, veselih, sirokogrudih koji zaista vole ljude. Samo su jako retki. Takvi uspevaju nekako I da vole rodbinu sa muzevljeve strane. Vecina nasih zena, nazalost, napravi haos u porodicnim odnosima svog muza I za to iskljucivo njih krivi.

  12. Prvo, ja strašno mrzim izraz „prosečna srpska domačica“ zato što na mnogo načina etiketira žene. Drugo, mene niko loše nije procenio ni ocenio jer mi niko oči nije video, usput, uopšte se ne radi o meni nego o sasvim drugim stvarima.

    Nisam uopšte imala priliku da vidim, upoznam te ljude, pa samim tim ni da napravim haos među njima, volim ih ili mrzim, ili gradim bilo kakve odnose, pa da sad osećam grižu savesti. Oni su jednostavno sve radili na osnovu svojih predrasuda pa ja nijednu ružnu reč koju su uputili ka meni nisam shvatala lično baš zbog toga što me nisu ni videli, ni probali da me upoznaju. Inače, šta god se dešavalo, sve vreme sam molila, insistirala da moj muž sa njima održava kontakte, da mene nikada ne moraju da vide ako ne žele, ali to jednostavno nije išlo, iz prostog, najprostijeg razloga na svetu jer znam kako roditelj, kad nepovratno ode, može strašno, svakog dana da nedostaje.

    Nikada im nijednu ružnu reč nisam poslala po nekom drugom, ja jednostavno nisam postojala, čekala sam potpuno sigurna, sudeći po sebi, da će jednoga dana roditeljska ljubav pobediti predrasude i to se nije desilo.

    Pretpostavke su Vam potpuno pogrešne. To što ste napomenuli se dešava, naravno, samo ovde to nije slučaj.

  13. Desava se i to o cemu vi pisete sigurno. izvinite sto sam povredila vasa osecanja, ali ima ljudi sa razlicitim misljenjem. Ja sam u tom domenu srecna, roditelji mog buduceg muza me vole kao cerku a i ja njih izuzetno volim i postujem. Vidim i kako ljudi grese prema drugima na svakom koraku. Kao sto vama smeta izraz „prosecna srpska domacica“ i meni smetaju te price o drugima protiv nas. U svakom slucaju hvala sto ste mi odgovorili kulturno i ako se sa mnom ne slazete. Nastavicu da vas citam, ali cu se uzdrzati od komentara ako mi je misljenje razlicito. Svakako ste pametna zena i u mnogome se slazem sa vama.

  14. Uopšte ne treba da se uzdržavate od komentara, koliko god da se ne slažete sa mojim mišljenjem, ili mislite potpuno suprotno, ne smetaju mi suprotna i tuđa mišljenja, ako mi nešto smeta onda je to nekulturno obraćanje. Ovde se samo radi o tome da ste u vezi sa mojom pričom izvukli, recimo, pogrešan zaključak. A u vezi sa svim tim, ne treba da vam smeta to „drugi protiv nas“ samo zato što Vaša priča nije tako mračna i ružna, toga ima, čak i bez ikakvog razloga, da ona mrzi njegove roditelje samo zbog toga što su mu roditelji iako su ga oni napravili takvim kakvog ga voli, ili da roditelji mrze ćerkinog muža, sinovljevu ženu, da ih osećaju kao suparnike, blesavo ali se dešava.

    I moj otac voli mog muža kao da mu je sin, na senku mu ne staje, kakav razlika u odnosu na drugu stranu, šta ćete.

  15. joj što smi mi ljudi uvrnuti, zaplakah.

  16. Draga Mahlat, slucajno sam naisla na ovaj blog i drago mi je sto sam ovo procitala. Ja sam u istoj situaciji, sem sto nemam ni dete niti sam starija, ali prosto ne valjam. Ja sam dete razvedenih roditelja, njima to ne valja. Da stvar bude gore, moja majka je bila u istoj situaciji, imala je tri godine mladjeg decka, ali je imala i mene, pa njegovi nisu dali da oni budu zajedno i on je posustao. Istorija se ponavlja. Elem, Vi i ja imamo srecu sto nas se nisu odrekli muskarci koje volimo zbog nekih koji glume da vole njega.

  17. Odličan tekst i tužna priča. Nadam se da se muž, uz tvoj pomoć i ljubav oporavio od nepravde, koja mu je učinjena i čestitam mu što je živeo svoj život, a ne život svojih roditelja i što se izborio za svoju sreću i svoju ljubav. Želim Vam da Vam dugo traje. ps : slažem se sa rečima nekih od komentara : @ „Da nisi bila ti, bio bi neko drugi“ ali sa @Mirjana „Neka oprosti bratu“ ne zato da li će ga izgubiti ili ne, već zato što “ je prastanje tako dragoceno.“.

Ostavite komentar