Home / Mahlat na sto načina / Kako sam imala bezbolan porođaj

Kako sam imala bezbolan porođaj

A nisam primila epidural, nije postojao u to vreme, to jest, porodilje ga nisu dobijale.

A bilo je ovako…

Panično sam se plašila porođaja jer su govorili da to boli, a ja se plašim bola, netolerantna sam na bol bilo koje vrste i bilo kog intenziteta. Bila sam ubeđena da porođaj neću preživeti i planirala sam da, kad dođe vreme, pobegnem. Kako da u tom begu izbegnem porođaj, nisam imala pojma, ali imala sam u glavi da mogu da odložim, kad je mogla Georgina, zašto ne bih mogla ja.

Sve moje drugarice koje su već postale mame, sažaljivo su me gledale i govorile mi – Blago tebi, nemaš pojma šta te čeka.

Ja utripovala da me čeka pakao, di nećeš verovati drugaricama, da ću se sa duđom rastavljati. Što su rađale drugo dete, nisu umele da mi objasne, u svakom slučaju – žena je ženi zlotvor neviđeni.

Uglavnom, kako se porođaj bližio, počela sam da zapevam da ja to neću moći, da ću da umrem, da neću, da ću za brzi voz da se hvatam i sve tako nešto.

I onda, jednog dana, kad sam dosadila bogu, narodu i majci, moja pametna majka mi saopšti da porođaj uopšte ne boli.

Ma hajde, kažem ja, samo me tešiš.

Ne, kaže ona, porođaj ne boli.

Znaš, rekla mi je, kad bude došlo vreme da se porodiš, tvoje telo će početi da se priprema za taj čin, nije da nije bolno, ali svaki bol koji osetiš je u stvari otvaranje tvoje materice i tvog tela, kako bi tvoja beba došla na svet. I na to tako gledaj. Nisu to bolovi, nego kontrakcije koje su malo bolne. I tako misli o tome, da si sa svakom kontrakcijom koju doživljavaš kao bol, sve bliže susretu sa svojom bebom.

Nedugo posle toga, u jednom od onih divnih časopisa koji su izlazili u to vreme, pročitam kako lekari prave strašnu grešku kad ženu koja je došla da se porodi pitaju da li ima bolove, time sugestivno deluju da porođaj doživljavaju kao bolan, umesto da je pitaju da li ima kontrakcije.

I dođe dan porođaja.

Znate kako to ide, prime vas, postave na onaj porođajni sto i odu, ostave vas da čekate i kažu vam da se derete ako krene, kao da vi znate kad kreće. Pretpostavljam da je i danas tako.

I tako, ležim ja na onom stolu, gledam u plafon, sat na kome je dvadeset do šest, ne znam da li ujutru ili uveče, ne mrda, bistrim svoj život do tad i zamišljam svoj život od tad, savijaju me kontrakcije, bole nije da ne bole, ali računam da se vreme do porođaja skraćuje, malo, malo, pa lekar progviri i pita –

Je l’ boli?

Jok, odgovorim ja, ne boli, samo imam kontrakcije.

U neko doba dođe, kaže – da pogledamo, sigurno te ne boli, lekari inače nisu čuli za persiranje, ja njemu Vi, on meni ti, računa valjda, zeva mi u rodnicu, oni to tako zovu, pa može da mi kaže ti, intimni smo, jelte, ja njemu Vi, pošto mu u gaće nisam zavirila, ma sigurno te ne boli, ma stoposto, kažem ja, samo imam kontrakcije na nekih 7, 8 minuta.

I tako, vreme između dve kontrakcije se smanjivalo na pet minuta, pa na tri i oni se sjatili oko mene,  stajali skrštenih ruku dok sam ja duvala i šištala i gotovo.

Saopšte mi šta sam rodila jerbo u ono vreme ultra zvuk nije bio moderan ko danas pa su mašili kod svake druge a i nisu tad lekari voleli te ultra zvukove i onda moj, taj posmatrač mog porođaja kaže –

Mnogo mi je žao što nisam imao studente, imala si pravi školski porođaj, kako piše u knjizi, tako si se porodila.

Poenta – ako sve ide kako treba, kao u „Mi nismo anđeli“ – Samo se ti opusti, priroda sve dalje radi sama – priroda zaista sve dalje radi sama, porođaj ne boli, bolne su kontrakcije, ali ne otpadaju ruke i noge.

Sve je u glavi.

Dakle, zbog moje ćerke, svih vas koje nemate iskustva i čekate svoj prvi porođaj – to ne boli! Imaćete kontrakcije koje su bolne, ako se usresredite na to koliko traju, na koliko se javljaju, kog su intenziteta, nećete osetiti veći bol od menstrualnog. Sve što se bude dešavalo u tim trenucima, potpuno je prirodno i vi ćete roditi svoju ljubav na prvi pogled, bezuslovnu, ljubav zauvek.

Inače, kako rekoh na početku, s obzirom da sam se mnogo plašila, čitavo porodično veće, uključujući i lekare me odvelo na porođaj i upozorilo lekare da može biti da budem histerična. Ja bila fiina, nisam imala vremena da budem histerična, odjednom mi sve one priče došle u glavu, samo sam gledala kako što pre da se završi.

Završi se sve to, lekar izrazi žaljenje zbog studenata, pomenuh, što ih ne bi jedno desetak pa da svi gvirnu u mene i kaže mi –

Kako su te opisali, bila si super, mi svi mislili da ćeš biti treći slučaj koji ćemo juriti okolo?

A? – pridignem se ja.

Imali smo ovde dva teška slučaja, kaže on, jednu koja je stvarno bila histerična, jurili smo se s njom po porodilištu, nije imalo šanse da je namolimo da legne na porođajni sto. Na kraju smo joj uveli majku, palo par šamara ali ni to nije pomoglo, porodila se u stojećem stavu. Druga nam pobegla, našli je Hitna pomoć i policija na železničkoj stanici u Lapovu. U spavaćici. Valjda čekala voz…

Na fotografiji – cucla moje ćerke. Spakovana među uspomene.

Inače, jednom napisah, ali da ponovim –

U životu vas svašta boli, mnogo. I ne rodi se ništa. Ostane samo neka rana.

Ovo je, čak i ako vas bude bolelo, vredno svakog bola.

Pročitajte i

Otkrijte humus, simbol bliskoistočne kuhinje s mirisom Mediterana

Već svi znate koliko volim da kuvam, toliko da mi je malo jedan muž, trebalo …

Ostavite komentar