Home / Život piše romane / Malo muke za ceo jedan život

Malo muke za ceo jedan život

U nastavku čitate gostujući tekst moje ćerke i njeno iskustvo porođaja u Hrvatskoj.

Čim sam ostala trudna, svi su mi pričali “Uživaj i spavaj koliko možeš jer posle nema ništa od toga”. Kao da san možeš da akumuliraš i sačuvaš za posle. Tokom trudnoće sam naravno uvek brinula iako je sve bilo u redu i uživala koliko sam mogla, i stvarno jeste lep osećaj dok te svi tetoše, puštaju preko reda i raduju se zbog tvoje radosti.

Kako sam nedavno uplovila u vode „spavanja na jedno oko“ i saznala s kakvim se sve problemima susreću majke i trudnice u Srbiji, odlučila sam da podelim svoje iskustvo, kako izgleda poroditi se u u Zagrebu. Moje iskustvo nije zakonitost, svačije je različito, a ako nekome pomogne, super.

Boravak u bolnici zbog ranih trudova

Priča počinje u Vinogradskoj bolnici (tačnije bolnici Sestre Milosrdnice ali je svi zovu Vinogradska zbog ulice u kojoj se nalazi) gde smo suprug i ja uleteli jedne noći ko bez duše, s preranim trudovima na početku osmog meseca koje nisam ni osetila dok ih CTG nije pribeležio.

Odmah sam hospitalizovana i prikačena infuzijom na tokolizu (nešto što opušta matricu i umanjuje trudove) pa su mi dali sve što su mogli od lekova da ne bi došlo do prevremenog porođaja. Muž i ja k’o pali s Marsa, ja prvo nikada nisam bila u bolnici, a uz to i šok što, eto, možda beba dođe ranije, kuku meni, a prva mi je, pa umreću od brige. Četiri sata ujutru, smeštaju me u neku sobu gde tri žene spavaju sve u šesnaest, jedna čak i hrče, a ja gledam okolo sva u strahu, ceo svet se srušio na mene.

Ujutru je već bolje, dolazi sestra i objašnjava mi do detalja šta sve primam od terapije i zašto primam. Veoma je ljubazna i ja se već osećam za mrvicu bolje. Ove žene iz sobe se bude ja im pričam svoju priču, one meni svoju i, hajde, kao nije tako strašno. Samo meni prvo dete, jednoj od njih čak četvrto. Naravno s mužem sve vreme na telefonu, bodri me kao na maratonu, a ja kukam kao da će sutra armagedon.

I tako sam dve nedelje ja s tom infuzijom hodala, ležala najviše, spavala, jela, tuširala se. Kaže jedna od žena iz sobe „Kad odeš doma ima da se uhvatiš za vješalicu i nosiš je po kući iz navike“.

Dani u bolnici su sporo tekli a najbolji dan je bio ponedeljak kad je velika vizita, kad merimo pritisak, težinu i ostalo. ’Ajde, kao nešto se događa. U međuvremenu pričaš sto puta ispričanu priču i slušaš sto puta odslušanu priču, kao na poselu.

Od cimerki sam sa nekoliko njih ostala u kontaktu pa sad razmenjujemo iskustva i slike beba, poludi čovek kad postane majka.

Izdvojila bih jednu Tajlanđanku koja je bila kratko sa nama u sobi. U Zagreb se doselila početkom 2016., muž Hrvat joj tu radi, a ona baš ne govori hrvatski pa je bila sva zbunjena. A izdvajam je zato što je bila toliko slatka i izljubila se sa svima kad je krenula na porođaj kao da ide u rat, iako nas je znala samo dva, tri dana.

I tako, dok sam čekala hoću li se poroditi u osmom mesecu, promenila sam bar 10 cimerki, na kraju, posle 15 dana, prestala sam i da razgovaram sa novim ženama jer mi je više dojadilo da prepričavam svoje stanje.

Srbin u hrvatskoj bolnici, to jest – Srpkinja 

Pitaju me ljudi iz Srbije truje li ti me neko u bolnici jer sam očigledno imenom i govorom iz Srbije. Rekoh “Aha, evo vade creva, seku na sitno pa bacaju s balkona.” Naprotiv, svi doktori i sestre su se trudili da nam tamo svima olakšaju boravak i uteše nas, koliko ko ume.

Da podsetim, ovo je državna bolnica i ne napominjem to bez veze jer Srbija i nije baš poznata po preljubaznim zdravstvenim radnicima, ali priznajem, nisam nikad boravila u srpskoj bolnici osim kad sam se rodila. Sve je ovo iz iskustva ljudi koje poznajem. Nekoliko puta se desilo da mi zaborave ručak, ne donesu užinu, kašiku ili nešto drugo pa smo se u sobi zezale da je to sigurno zato što sam iz Srbije. Ni na koga tamo nisam naišla kome je to smetalo, odnosno, niko čak nije ni pitao “A ti si iz Srbije?” jer je to bilo i očigledno. 

Sestra iz Niša

Jedna od starijih sestara mi prilazi jedan dan i kaže “Znaš ti odakle sam ja,  iz Niša!” – i pomiluje me po glavi. Obradovala sam se ovome kao da mi je došao rod rođeni. Još joj je ćerka ležala tu u isto vreme, pa smo ostale u kontaktu. Kad mi je došla mama u posetu iz Beograda, sestra iz Niša me pitala što je nisam pozvala da se upoznaju. Ta bliskost samo što smo igrom slučaja iz iste zemlje, nekako je slatka i utešna.

Sestre sam ispitivala o svemu što me mučilo, a one su se uvek sa puno strpljenja trudile da mi pomognu koliko mogu. U sobi smo često jedna drugu tešile i zezale se na račun sopstvenih stanja i pripremale mali milion pitanja za doktore kad dođu u vizitu, a onda kad dođu i pitaju “Kako ste?” mi kažemo “Sve super” – jer nismo zapravo imale ništa novo da pitamo.

Smeštaj i higijena u bolnici

Ovde izdvajam pozitivno i negativno sa trudničkog odeljenja:

Pozitivno:

  • Neki kreveti su užasno škripali ali nisu bili neudobni zahvaljujući nekim novim dušecima, tako da sam se naspavala što su mi svi savetovali;
  • Svaka soba ima funkcionalni poziv sestrama na dugme;
  • Svaki dan sobe čiste dva puta, a ako je neka od čistačica bila raspoložena, očistila nam je i lavabo.

Negativno:

  • Posteljina ne  menjaju osim ako ne tražite jer je nemaju dovoljno. U mesec dana su možda jednom sami ponudili ako neko hoće čistu;
  • WC i kupatilo nemaju prozor bar u delu za trudnice i čisti se samo jednom dnevno (dva puta po potrebi, šta god to značilo) i uvek je bio prljav jer je taj wc koristilo bar 20 trudnica dnevno;
  • Papira nema nikada to su morali da nam donose, sapuna za ruke povremeno, pa su nam i to donosili.

Daleko od toga da je bilo šta idealno, ali se izdrži kad se mora. Nekako mi je bilo najvažnije da je osoblje normalno. 

Hrana u bolnici

Uopšte nije bila loša. Iako su neke moje cimerke pričale bljak i užas jer je sve neslano, smatram da su obroci bili više nego pristojni. Ne kao kad kod kuće, naravno, ali jestivo je i dovoljno da ne budeš gladan. To što je sve neslano bilo je i razumno s obzirom da so u trudnoći nije nešto dobrodošla:

  • Za doručak smo uglavnom dobijale dva parčeta hleba (kruha) sa maslacem uz koji je išlo različito: med, džem, jaje, salama, kako koji dan. Uz to ide čaj, uvek isti;
  • Za užinu smo dobijali najčešće čašu jogurta, onda voćni jogurt ili puding.
  • Za ručak i je bilo raznovrsno, variva, pileće meso, pire, spanać, salate, musaka, mesne štruce itd. Uz to uvek i komad voća, najčešće jabuka;
  • Večera je bila slična ručku, neko varivo, makarone sa sirom ili mesom, palenta s jogurtom itd.

Praznicima smo dobijale i kolač, sve kao kod kuće 🙂

Od 30 dana tamo, možda sam jednom dobila obrok da kažem da je bio nejestiv.

Odlazak kući

Nakon što sam skinuta sa terapije (muž me danima psihički pripremao na to da ću da se porodim i da će sve biti divno jer je znao da ću da se uspaničim ako krene), ja se ne porodih iako sam imala regularne kontrakcije, doduše bezbolne. Kažu doktori to su pripremne, mogu ja kući.

Jedan od hrabrih izlazka u kafić, s kontrakcijama

 Nova godina u bolnici

Katolički Božić sam dočekala kod kuće, svaki dan mereći kontrakcije koje su me toliko mučile da se nišam usudila da idem bilo gde na duže. Jedne noći je to počelo na pet minuta, odemo mi u bolnicu, kažu ništa, ali da ostanem za svaki slučaj, ipak sam ušla u deveti, može to svaki čas.

I tako ležala ja još nekih desetak dana, sva nestrpljiva kad će više, poludeću. Prvo nemoj, sad kad ćeš, nikako da se dogovorim s bebom.

Novu godinu sam dočekala u bolničkom krevetu iščekujući bebu. Zapravo, umesto Nove godine, čekala sam bebu, koga briga, još jedna godina u nizu, samo sada jedna posebna. Bolnica je bila okićena, sestre puštale muziku u boravku, trudnice pile dečji šampanjac… Od nekog ministarstva smo dobile i neki paketić za NG, kao da nam malo olakšaju taj boravak u bolnici.

Kad nisam poludela od čekanja, neću nikad.

Poklon od nekog ministarstva, ne sećam se tačno kog, možda socijalne politike…

Porođaj

Drugog januara osetim ja da me već bole te moje kontrakcije, prijavim sestrama, one me onako gledaju u neverici jer sam svako malo prijavljivala kao onaj što vukao „Vuk, vuk!“ pa ga posle svi kulirali. Kažu mi da merim još pola sata, pa će pozvati doktora. Odem ja u sobu sva živčana što nisu odmah zvale doktora, legnem i odjednom mi pukne vodenjak, skočim sa kreveta kao da me neko bacio u vatru. Tako sam skočila da su poskalake iz kreveta i moje cimerke.  Onda smo počele da se smejemo jer sam izgledala kao da sam se baš mnogo upiškila. Sestra je odmah došla po mene, otišla sam na pregled, a zatim i u boks na prorođaj.

Ubrzo je stigao i muž, kao podrška, pristustvo bilo koje osobe sa vama na porođaju je besplatno u Hrvatskoj. Inače, svakome bih preporučila da povede pratnju jer pomoć mnogo znači, pogotovo ako dolazi od nekoga ko vam je blizak.

Doktor i babice si bili vrlo pozitivni i sve mi objasnili, a uzela sam i epiduralnu nakon dva sata. Olakšavajuća čunjenica je bila i što sam doktore sve poznavala kako sam ležala toliko u bolnici pa je i odnos sa njima bio opušteniji.

Epiduralna anestezija

Što se epiduralne tiče, dobila sam sve pozitivne preporuke što od žena, što od ginekologa, tako da delim njihove preporuke, s tim što meni nije trajala tokom celog porođaja iz više razloga.

Prvo, anesteziolog sve objasni od procedure, zatim sedneš u pogrbljen položaj kako bi mogao da napipa deo između kičmenih pršljenova. Ovo se naravno radi kad prođe kontrakcija. Nakon toga se ubacuje cevčica (sam ubod se jedva oseti), koja je prilepljena duž kičme sa dozerom koji se nalazi kod vrata. Dok se leži na leđima ovo ništa ne smeta jer anesteziolog sve to lepo namesti. Nakon svega nekoliko minuta prestala sam da osećam bolove, ali sam i dalje osetila bezbolno stiskanja materice. Jedino sam još osećala prste na nogama, kontrakcije, kukove i noge – ne.

Ovo je bilo pravo olakšanje nakon dva sata trpljenja bolova, pa sam probala da zaspim, muž otišao na kafu, milina. Naravno, nisam zaspala, čuj, ovo mi se dešava prvi put u životu.

Malo muke za ceo jedan život

Za oko tri sata delovanje epidurala je počelo da slabi a kako sam se već skroz otvorila, doktor je odustao od dodavanja epidurala jer je trebalo da izdržim još nekoliko jakih trudova da se bebicina glava skroz spusti.

Ovo mi je bilo možda najdužih i najbolnijih dva sata u životu, da toliko je trajalo. U ovim trenucima prisustvo još neke osobe sa vama mnogo znači.

Jedina negativna strana epidurala u tom trenutku bila je što deo noge nisam osećala i dalje pa je bilo teško držati sopstvenu nogu kao da je tuđa.

Nakon dva sata muke nije baš išlo pa su dva doktora pritiskala stomak dok sam ja gurala, još jedno ne baš lepo iskustvo, ali kad je sve bilo gotovo, bol se zaboravi istog trenutka. Bukvalno. Više nemam pojma kakva je bol i koliko intenzivna, znam samo da bolelo.

Moram ovom prilikom da pohvalim sve doktore, babice i pomoćno osoblje iz Vinogradske koji su se potrudili da mi porođaj prođe što lakše, još su me na kraju i pohvalili, sve u cilju da se osećam što bolje, bili su izuzetno ljubazni i predusretljivi.

Bebu su mi stavili odmah na grudi pa smo se muž i ja par minuta divili tom našem zajedničkom savršenstvu, nakon čega su ga poslali kući a mene u sobu.

Nikakva magija se tu ne događa samo neverica da je to vaše i da ste tu bebu vi stvorili. I dalje ne verujem da sam majka. Ta uloga se vremenom razvija, a ne čim vidite bebu. I nije sramota da to priznate.

Sa sobom u babinjačama sam imala sreće jer mi je zapala neka sa dva kreveta i kupatilom što mi je olakšalo život tih par dana možda za 80%.

Onda sam par sati čekala da mi donesu bebu, iako nisam spavala celu noć, a prođaj je trajao oko 8 sati, bila sam preuzbuđena da spavam.

Kako je bolnica baby friendly, bebe su sve vreme s majkama, a patronažne su stalno na usluzi. Da, ovo nije lako, pogotovo ako vas boli rana ali je najbolji način da se priviknete na novonastalu situaciju.

Kada se moje čudo rodilo pao je prvi sneg u Zagrebu, a posle kao nije magija kad se beba rodi.

Problemi sa dojenjem

Mnoge žene smatraju probleme sa dojenjem bolnijim iskustvom od porođaja, što nije bio moj slučaj ali želim ovde da izdvojim par stvari koje sam naučila i koje nekad nema ko da vam kaže.

  • Dojenje se ne dešava samo od sebe, nekad je potrebno čak nekoliko meseci da se naviknete;
  • Mleko će sigurno krenuti ako ste strpljivi. Svaka žena može da doji (ovo su reči pedijatra iz bolnice);
  • Mleko se stvara na osnovu ponude i potražnje. Što više dete sisa, više će ga biti. Zato je važno da prvih dana nekoliko dana ne gledate na sat kada je u pitanju dojenje jer to može trajati ceo dan i celu noć. Ali to je siguran način da se sve pokrene;
  • Ako u početku nemate dovoljno mleka i bebi se daje dohrana i dalje mora što više biti na grudima da se ne bi navikla na flašicu i adaptirano mleko. Probajte da izdržite što više bez dohrane jer što je više dajete, beba će manje sisati što neće pomoći stvaranju mleka, naprotiv ono može i nestati;
  • Masiranje grudi pomaže, izmlazavanje mleka takođe pomaže;
  • Kada se mlečni kanali zapuše, obavezno stavljati tople i hladne obloge i dati bebi da što više više sisa jer će ona najbolje to i otpušiti, u suprotnom može doći do mastitisa (upala dojke uz visoku temperaturu);
  • Blisteri (začepljenja) na bradavicama takođe bole, isto se najbolje rešava bebinim sisanjem;
  • SOS telefoni su mi izuzetno pomogli, besplatna savetovališta o dojenju i ranom razvoju dece (u Hrvatskoj su to Telefončić i Roda);
  • Laktacijske sestre mogu biti takođe i od pomoći (zovu se još i savetnice za dojenje);
  • U bolnici Sveti Duh u Zagrebu postoji i laktacijska ambulanta, onda kad mislite da je problem nerešiv;
  • Dojenje je jako naporno, pogotovo dojenje na zahtev (kad god beba traži, a traži stalno) i mislićete da samo to radite, ali je i najbolje što vaša beba može dobiti u svojoj prvoj godini, pogotovo u prvim mesecima života;
  • Savet za kraj: ne odustajte. Najbolji primer istrajnosti u dojenju i iskustva u Srbiji možete pročitati kod Katarine na blogu.

Postati majka nije ni malo laka stvar, napornije je mnogo više nego što sam mislila da jeste, ali je isto tako lepše nego što sam zamišljala.

Srećno svim budućim majkama i onima koje su sve ovo već vojnički i ćutke prošle. I tatama koji su ih bodrili čak i u tajfunu hormona.

@JovanaZo

Pročitajte i

Dragi Milko

Jebalo te mantranje, da te jebalo! Kome smeta jebanje, žao mi je, koristim bogatstvo jezika …

Ostavite komentar