Muda za bubrege

Pobedjena sam.

A moj poraz se ogleda u tome što osećam kako sam upropašćena. I bog sveti zna da l’ ću umeti da se popravim i vratim u neko normalno stanje.

Većina stvari me lično ne dotiče. Mislim, mogu da se uvučem kao kornjača u svoj oklop i da mi se jebe što Madjarska nema more, što je sjahao Kurta a uzjahao Murta, problem je što ne mogu da zanemarim da mi neko neprekidno prodaje muda za bubrege, stavlja muda na oči, jebucka na kvarno, jednostavno ne mogu da kažem – baš me briga. Sa svakim mojim – baš me briga – nekome tovarim istu agoniju na vrat, da nema šansi u dogledno vreme a ni duže od toga da živi u koliko toliko normalnoj zemlji.

Leto je idealno vreme da vam vlast podvali. Da doskočite vlasti potrebno je da se organizujete a leti se svi razmile, kud koji mili moji, kako da se organizuješ.

Leto kao godišnje doba je čista gre’ota u ovoj zemlji.

U avgustu je poskupelo sve što je moglo da poskupi, ko da misli o poskupljenjima kad gleda da ga polazak deteta u školu košta manje od letovanja all exclusive za četvoročlanu porodicu.

U tom istom avgustu su izumrle krave zemlje Srbije. To je dovelo do toga da nema uvoznog maslaca a to je pa dovelo do toga da sam ja ubedjena da do sad nisam kupovala maslac iz uvoza nego neku domaću prevaru.

Koliko maslinovog ulja trošim zadnjih dana više mi se isplati da obedujem u restoranu. Običnog ulja nema. Razgrabili oni što misle da će im trajati do kraja života.

Za dve kafe i jedan kolač mogla sam da kupim dva kilograma mesa.

Za jednu taksi vožnju mogla sam da kupim cipele na sniženju.

Struja će najverovatnije poskupeti, prvo zbog toga što je najjeftinija u regionu a drugo što se mnogo krade. Dakle, ja je plaćam redovno ali ću ubuduće morati da je plaćam i za one koji je kradu.

Vuk Jeremić bio u prijateljskoj, diplomatskoj, odo’ da mi dupe vidi put i da vičem – Kosovo je srce Srbije, prijateljskoj, od Adama i Eve, zemlji Lesoto. I pošto su Lesoćani, je l’ se tako kaže, poslušno uzviknuli – Kosovo je Srce Srbije, Jeremić im obećao da će njihovi studenti studirati u Srbiji a da će dobiti i stipendiju. Da se usereš od muke! Mislim, vi se sigurno ne sećate teksta u kome sam pisala kako su profesori objašnjavali na fakultetu moje ćerke zbog čega njih onoliko ne mogu na budžet.

Poslodavci strahuju od zloupotreba pošto je usvojen Zakon o mobingu. Nije im jasan. Inače jasno im je da kao poslodavci imaju pravo da svoje radnike posmatraju kao niža bića.

Ministar zdravlja izjavio da je to što narod kaže da je zdravstvo najkorumpiranije oblast ljudskog društva u stvari čista halucinacija.

Pročitah negde da Dinkić sanja da dobije Nobelovu nagradu za ekonomiju! Bog te mazo!

Ja postala paranoična. Definitivno.

Mleka nema nigde, kao što rekoh, al’ na svakom ćošku ima bilborda koji me obaveštava da mogu da kupim Imlekovo čokoladno mleko sa čistom, pravom, belgijskom čokoladom. Kad god ga ugledam pomislim – to, bre, nije prošlo pored belgijske čokolade. I niko me neće uveriti da jeste sem ako ne otpratim kompletan proces uvoza te čokolade do turanja u mleko.

Znači paranoja.Kako ne bi bila? Lažu me da ne vidim ono što vidim, kako ne bi za ono što ne vidim.

Malo sam danas šetala po svom blogu i vidim kako sam mnogo veselije stvorenje kad se manem svakodnevnih gluposti u ovoj kalakurnici.

Gotovo. Mislim sa tim stvarima.

Neka gladni pocrkaju, ko nema ’ leba neka jede kolače, ko i dalje hoće da kupuje muda neka prodaje bubrege da prehrani decu i neka ćuti. Neću više da prosipam svoju energiju na kukavice i one koji čekaju da im nešto padne sa neba, odnosno, da ih bog pogleda.

Hoću da budem ona stara.

Konačno sam ukapirala šta je to promena –

’’Bato, aj’ da silujemo onu ribu!

Kako, bato?

Prvo ćeš ti da je držiš a ja ću da je jebem a posle ću ja da je jebem a ti ćeš da je držiš!’’

Tol’ko o promeni u ovoj zemli.

Al’ zato ja samu sebe mogu.