Home / Srbija medj' šljivama / Ne mogu, Ana je tu

Ne mogu, Ana je tu

Hteli ili ne hteli da priznamo, svima nama je ova godina prošla u znaku politike na čelu sa onim koji gradi više od Tita, mada bi i Potemkin mogao da se postidi, valjali smo se od smeha na izjave poluobrazovanih, polupismenih i, oh, kako bih sad napisala – polupristojnih poslanika, ali, avaj – nepristojnih poslanika, a istovremeno smo se valjali u sopstvenoj gluposti, sopstvenim propustima, greškama i onom – neka, odradiće to za mene neko drugi.

U moru, daj bože da se neko dosetio da zapisuje, tih krajnje ponižavajućih izjava, ja čak ne želim da verujem da je njihovo glasačko telo toliko neuko, neobrazovano i prosto, ako je tačno da se obraćaju svom glasačkom telu, evo, pred sam kraj godine, izdvojila se šapatom izgovorena rečenica koja pokazuje, više od svega, svu licemernost i pravu sliku ove vlasti –

  • Ne mogu, Ana je tu… Da li me razumete?

Razumeli smo, da Ana nije tu, moglo bi.

Prvo što mi je palo na pamet je da je za predsednicu parlamenta a i za sve njene partijske drugove Ana neko na koga su morali da pristanu kako bismo svetu a naročito Europi pokazali da smo napredovali, da možemo u istoj prostoriji da sedimo sa nekom osobom homoseksualne orijentacije a da ne drhtimo da se ne zarazimo homoseksualizmom, da ga ne gledamo kao niže biće i da u njemu ne gledamo seksualno biće nego stručno, da ne raspravljamo o njegovoj seksualnoj orijentaciji već o njemu kao čoveku, ako baš moramo da raspravljamo. Isto kao kad raspravljamo o ostalim poslanicima i ministrima a njihovu orijentaciju ne pominjemo. Anu je, biće, onaj čije se ime ne pominje podmetnuo kao kukavica jaje.

Drugo što mi je palo na pamet je da predsednica parlamenta i svi njeni partijski drugovi misle da je pominjanje homoseksualnosti uvreda za jednu homoseksualnu osobu, znate ono – ona je za njih na neki način hendikepirana, a mi smo lepo vaspitan svet pa tuđe hendikepe ne pominjemo u prisustvu tih ljudi, pravimo se kao da ne postoje, recimo – ako neko ima kraću nogu, ili je uopšte nema, ili koristi invalidska kolica, toliko se pravimo da su isti kao mi da se parkiramo na mesta predviđena za osobe sa invaliditetom.

Ana je bila tu i u trenutku kad ju je zumirala kamera nijednom grimasom nije pokazala ni da je čula, kamo li da je uvređena, ma  ni obrvu nije digla, jer Ana je jedno pristojno stvorenje, od svih njih tamo najpristojnije.

Da Ana nije bila tu, rasprava bi otišla tamo gde ode uvek kada se pomenu osobe homoseksualnog opredeljenja – u razvrat, blud, rasturanje tradicionalne srpske porodice, da bi iskakali iz aviona ako bi se desilo da se u njemu nalazi i neki „peder“, sve do one ogavštine da bog nije stvorio Adama i Stevu, nego Adama i Evu, saopštio im lično on kad su onomad sedeli ispred lokalne prodavnice i pili pivo.

Da Ana nije bila tu, ne bismo čuli, iako smo pretpostavljali, šta oni tamo misle o njoj.

Ana je bila tu. U istoj prostoriji u kojoj sede oni koji lažu jer imaju moralnu obavezu, koji su promenili sve moguće stranke, koji kriju imovinu, koji prepisuju imovinu na svoje majke, kojima su majke, stare kao starac Fočo, direktorke firmi, onih koji su celu familiju zaposlili po raznim upravnim odborima, koji psuju, tuku svoje žene, ponižavaju svoju decu, roditelje, prijatelje, koji nemaju ni obraza ni skrupula, ali svi oni su viša bića jer nisu homoseksualne orijentacije ili se bar nisu javno autovali, a ima ih sigurno i biseksualnih i homoseksualnih, optužvani za genocid, oni za koje se šuška da su veliki kradljivci i koji nijedan problem nemaju da sede u parlamentu.

Ana je bila tu.

Što se mene tiče, manja bi uvreda za Anu, ako su mislili da će je uvrediti, bila da su pustili onog da kaže šta ima, nego što su ga sprečili sa – Ana je tu.

Ana je tu –  je isto kao kad bi neko u prisustvu predsednice parlamenta nekome ko je počeo da priča o suprugu i deci rekao – Nemojte, Maja je tu. Jer mi svi dobro znamo šta u ovoj zemlji misle o ženama koje su u Majinim godinama a koje se nisu udale i nemaju decu – da su promašile život, da nemaju rašta živeti, za koga žive, kakva je to žena koja se nije udala i prosto reprodukovala sa bar jednim detetom.

Nema razlike.

Ne mogu, Ana je tu – je izvinjenje Ani kao čoveku i njenom životu. Nedopustivo.

Mnogo godina ranije, ja sam stalno morala da objašnjavam odakle mi dete a nisam udata, kao da niko živi ne zna o’kle u devojke dete, no vole ljudi da se prave ludi dok vas ne izbezume ili dok ih ne oterate u majčinu i, onda, kad bih izgovorila da sam devojka sa detetetom, pogledali bi me i rekli –

Jao, izvinite!

Ne znam koliko puta sam rekla – Ne razumem, Vi se meni izvinjavate zbog mog života, što nemam muža a imam dete.

Svi vi licemeri!

Ana će uvek biti tu negde.

Ja više nisam tu, udala sam se u međuvremenu i upisala u prosečnu društveno prihvatljivu ženu. U stvari, tu sam jer nisam zaboravila.

Nažalost, gde god nas dve bile i oni slični nama, manje vredni zbog svojih izbora, odluka, ili jednostavno zato što su drugačiji, ovi koji nas vide tek ako ih neko primora i koji se izlanu, su tu.

Foto u zaglavlju – print screen YouTube

Pročitajte i

Pa da zaigramo jedno oro pre nego što nam se oro pokaki na glavu

Jer bez obzira što ćemo se praviti ludi, što bi rekao Duško Radović, kao i …

Ostavite komentar