No smoking

Veliki problem u sprskim vezama i brakovima predstavlja neprihvatanje da je jedno od njih imalo život pre i da će ga imati posle rastanka, razvoda, razlaska, kako god da se ta veza završi, kad se završi. Većina brakova je protkana ljubomorom na one koji su bili u životu onog drugog, iako odavno nisu, kad god sretnu tu neku osobu, naročito ako su tog trenutka zajedno, dođe do konflikta – kako si mogla/mogao sa ovim/ovom… Većina brakova je protkana ljubomorom i na neke nevidljive buduće, šta bi bilo kad bi bilo… Glave bi letele, krv liptala i često se to podvodi pod zezanje.

Imam dve drugarice, jedna nikada nije zapalila cigaretu, evo već 17 godina pred svekrom i svekrvom jer njen muž smatra da bi time strašno uvredila njegove roditelje, svih tih godina krije se po veceima, na rođendanima, svadbama, proslavama, kad god su zajedno.

Ona je od vrste – zlostavljana žena. Razni su oblici zlostavljanja. Ako vam se ovo učini glupim, ne da nije glupo nego može čitavu priču da ispriča. Ko zna šta ona još ne sme i ne može što nije vidljivo, a neće ili ju je sramota da kaže.

Druga živi sa muškarcem koji, mi je jednom, kada smo sedeli u kafani a ona ustala i pošla u vece i on je ispratio pogledom kao da je boginja sišla s neba, na pitanje čime je „zaslužila“ takav pogled pun obožavanja, rekao kratko, blesavo:

Znaš da smo se nas dvoje upoznali u kafani. Ona je sedela sa svojim društvom za jednim stolom, ja za drugim. Kad sam je video kako strasno puši i pije, pomislio sam – ona je žena mog života. E, pa ona je žena mog života.

Ona je od vrste slobodna žena. Slobodan čovek. I dalje strasno radi sve što radi i on to kod nje obožava.

Ja sam od onih koje su uvek želele da budu slobodni ljudi i koja je svoju slobodu uzimala kao nešto što joj pripada, bez objašnjavanja.

Ja sam od onih žena na kojoj su neki muškarci pokušavali da ispipaju svoju moć pa mi je jednom tako jedan rekao da ne smem da izađem bez njega. Izašla sam i ostala do jutra. I on je podigao ruku, ali samo podigao jer sam je podigla i ja.

Ja sam od onih žena kojoj je jedan dečko rekao da je super, divna, krasna, svako bi me poželeo, ali da on ne može da se pomiri s tim što mi nije prvi.

Oh, odgovorim ja, možda bih se ja, da sam znala da ću te sresti i sačuvala za tebe neokrnjena i neotvorena, pošto ti očigledno misliš da sam polovna roba, ali čisto sumnjam.

Ja sam od onih kojoj je jedan muškarac zapretio da će biti njena senka, da će je sahraniti jer mu je uništila život, samo zato što ga nije volela. Istog trenutka sam, pred njim obavestila sve za koje sam mislila da ih treba obavestiti. Posle se izvinjavao i rekao da se zezao. Nije mi se proveravalo.

I ja sam od onih koje je majka učila da ne postoji ništa na ovom svetu što ne sme, sem ono što sama misli da ne sme, da granice samo sama sebi mogu da postavim. Da nisam ničije vlasništvo i da ne smem biti. Da sve na ovom svetu što pripada muškarcima, pripada i meni.

I jedno vreme sam imala veliki problem sa onim što ona živi i priča i onim što vidim okolo. Jer ona je pričala i živela jedno a okolo se pričalo i živelo drugačije, da kad iskočiš iz očevog krila, upadaš u muževljevo i njega za sve moraš da pitaš i s njegovim blagoslovom da radiš. I srela sam mnogo žena koje na senku mužu nisu smele da stanu, kome su morale najbolji komad mesa u tanjir da stave, da njegovu majku zovu mama, koje nisu bile autoritet svojoj deci nego su ih vaspitavale sa „videćeš kad ti dođe otac“, a onda otac arlaukao „jedini ti je posao da vaspitavaš decu a ni to ne umeš“, koje su za sve morale da ga pitaju i svaki dinar da pravdaju, kojima majke nisu smele da dođu kad on nije raspoložen, koje su morale da se druže sa ženama koje se njemu dopadaju, nikako sa razvedenim i udovicama jer to su sve kurve. I svi oko njih su se povinovali pravilima njihovog života, samo da njenom velikom muškarcu ne padne kruna s glave i da njoj problem ne naprave. I stalno su te žene kao lovci na čeki, život provedu nišaneći sebe, prvo da pitaju i ne obrukaju oca, pa muža, pa decu.

Znate li koliko žena ima koju zlostavljaju rođena deca? Koje su godinama same, razvedene ili udovice a kojima deca prete da će ih se odreći ako se udaju, ako čuju da imaju nekoga, sreća pa ne živimo u Indiji, možda bi ih tereli da se spale.

I svi ste to sigurno videli, ili viđate, ili ste čuli. I danas nije mnogo drugačije.

I danas u Srbiji bruka i sramota mnogim ženama zagorčavaju život a svaki iskorak u svoj, jedini život koji imaju, drugi sprečavaju, ako ni sa čim drugim – kako ćeš. Kako ćeš s decom, sa sobom, s parama, stanom, strpi se, daj da razgovaramo s njim, razgovaraj s njim, smiriće se… Možda neće pomenuti bruku i sramotu, ali preživljavanje svakako hoće, kao da su žene nesposobne da same žive i same vaspitavaju decu. Mogu da ih rode, ali da vaspitavaju… e, to je već problem.

I danas, većina muškrace koji svoje žene ne smatraju svojim vlasništvom i ovcom koja bi zalutala samo ako makne pogled s nje smatraju budalama.

Mi smo jedna blatnjava, lažljiva i, iznad svega, licemerna sredina.

A kako ja nikada nisam bila licemerna i kako nikada nisam volela da lažem sebe a ni druge, jer lažući druge debelo lažemo sebe, ovo vam je moja motivaciona –

Kad smo se moj muž i ja upoznali, ja sam imala 43 godine, on 32. Imala sam podugačak devojački staž. I ja sam mu, jednog isto ovako sparnog dana, dok sam pohovala tikvice, ispričala sve o sebi jer sam pre njega imala život, da ne bude zabune. Ispričala sam mu ono što mnogim drugaricama nisam, drugarice su specifični vukovi ženama. Samo ako se ukaže prilika i osete se ugroženo.

I tako, pričam, pričam i vidim kako je zinuo, još vazduh nije uzeo kad sam rekla – Samo, molim te, nemoj da me osuđuješ. Neću ti dati za pravo, to je moj život, ja sam to živela.

Ma ne, osmehne se on, to sam hteo da kažem, svi mi smo imali život pre nekoga.

I tako smo se moj budući muž i ja odmah sporazumeli i razumeli, mnogo bolje nego što je Pavić napisao u svojoj knjizi „Poslednja ljubav u Carigradu“:

„Čim smo se venčali, udario sam joj šamar i tako smo se sporazumeli pre nego što smo se razumeli.“

Deset godina smo zajedno, nikada mi nije pomenuo tu moju ispovest, niti mi postavljao dodatna pitanja. Doduše, ništa skandalozno u mom životu, samo ja se ničega iz tog prethodnog života nisam stidela, niti sam htela da zaboravim i odreknem se bilo čega, niti bilo šta da sakrijem, niti da mislim šta ću pred njim da kažem, niti da upozoravam bilo koga da nešto pred njim ne pominje.

Živ sam čovek. I žene su ljudi.

Ne kupujte ničiju ljubav ćutanjem, poricanjem sebe i ustupcima.

To kad uhvati, ne pušta.

Pročitajte i

Šta bi bilo kad bi se ministar i ja sudarili na vratima pošte

Ministar finansija se pojavio na šalteru pošte. I eto, sedim i pitam se kako se …

Ostavite komentar