Home / Izgubljena u prevodu / Slučaj kabadahije Aleksandra Šapića s osvrtom na ovce

Slučaj kabadahije Aleksandra Šapića s osvrtom na ovce

stetoskopJutros osvanu vest da je Aleksandar šapić, bivši sportista, sadašnji političar –

–       pretio bolničarki u Tiršovoj

–       pravio haos u Tiršovoj

–       hteo da prebije bolničarku u Tiršovoj

–       i tako redom…

Kad otvorite vest, vidite da je njegovo dete imalo fras a da je on „poludeo“ jer je blažena zemlja Srbija zemlja reda i protokola kojoj se jebe u kom je stanju pacijent, red mora da se zna.

Ako vam je dete nekada doživelo fras, znate koja je to panika. Ako ste nekada videli roditelje koji uleću u neki dom zdravlja sa detetom u naručju, „ni živim ni mrtvim“, kako je rekao Šapić, možete da zamislite ludilo u glavi roditelja tog trenutka. Videla sam to nekoliko puta, svaki put su kao meci iz puške izletale i sestre i doktori, preuzimali dete, davali mu terapiju, pa tek onda uzimali anamnezu i odrađivali protokolarne stvari. Ali to je bilo u onoj Staroj Srbiji, još neuređenoj. Nadam se da znate koji pregledi slede posle toga, da mnogo dece par godina nakon frasa primaju terapiju kao da boluju od epilepsije. A nadam se i da možete da zamislite kako se osećaju roditelji svaki sledeći put kad dete dobije temperaturu. To su danonoćna dežurstva prepuna straha.

Ne opravdavam nikako kabadahijsko ponašanje, ali ovo opravdavam, odnosno – ne mislim da je bilo kabadahijsko, bilo je tako normalno. Zato što sam doživela slično i zato što sam isto tako morala da se dernjam, bunim, zahtevam. Elem, ja sam sa ćerkom koja je tada imala 22 godine otišla kod lekara jer je imala 40 temeraturu. Prethodno smo pogledale na sajtu Studentske poliklinike da li radi njen lekar, jer vi možete da se razbolite samo u vreme smene svog izabranog lekara. Radi. Tamo saznamo da radi, ali da dežura u nekoj klinici u Zemunu. A sajt ne održava niko. Da se vratimo kući i pristojno da se ponašamo. Moja ćerka jedva stoji na nogama, zato sam i pošla sa njom. I dignem dževu, naravno. Aj’ da vidim kako neće da je primi nijedan lekar. I prime je, naravo. Krv ne može da se vadi, doktorka ispunila mesečnuj kvotu.

Pretprošle nedelje, moja ćerka kojoj se kašalj, kao posledica gripa nije smirivao, ode kod lekara, otvori joj bolovanje i kaže da dođe u ponedeljak na kontrolu i da joj zaključi bolovanje. U ponedeljak joj kažu – A, pa gužva je, da može da zakaže za sledeći ponedeljak. Kontrolu i zaključivanje bolovanja.

O zakazivanju pregleda, operacija, zračenja, u Srbiji valjda ne treba da vam pričam. Pre ćete dočekati smrt nego ozdravljenje.

I ne bih sve ovo ni pisala da malopre ne pročitah tvit da je ovaj „slučaj Šapić“ podigao svest o tome u kom nam je stanju zdravstvo“. Ma kako da nije! Evo, svi oni koje danas vraćaju, zakazuju im pregled za iks meseci a možda i iks godina kao što zakazuju operacije kuka, jutros su osvešćeni i svesni svojih prava.

Još za vreme onog ministra koji je izbegao svaku odgovornost za urušavanje zdravstva a sam se lečio u Švajcarskoj, pisala sam o tome u kom nam je stanju zdravstvo. Kolabiralo je. Tom ministru, onom Milosavljeviću, sećate se, najvažnije je bilo kojim lakom za nokte će sestre bojiti svoje nokte i da dekretom zabrani davanje izjava i iznošenje informacija u javnost, nego u kom su mu stanju bolnice.

Danas u bolnicama (koje su neka vrsta autonomnih inistitucija kojima direktoruju ne stručnjaci nego politički podobni lekari, a nikada mi neće biti jasno zašto su lekari diretkori kliničkih centara i ostalog, valjda to treba da budu stručnjaci druge vrste a za savetnike i pomoćnike da imaju lekare) ima više nemedicinskog osoblja nego medicinskog, jer svaki direktor vodi računa o ljudima iz svog rodnog sela. Lekari su nam na biroima koji ničemu ne služe.

Pre par godina, u srpske kliinike, bolnice i domove zdravlja, uvedeni su protokoli rada po ugledu na sve to u Evropskoj uniji. Ovo sam rekla najprostije što sam mogla. Kako je Evropska unija uređena, sve radi po protokolu, sve mora da ima crno na belo, Srbija je preuzela model i sad imamo lekare pisare koji se više bave papirima nego pacijentima. Od tih papira, za pacijente uopšte nemaju vremena. I ovo što se desilo Šapiću je posledica toga. Ako mislite da se lekari ne bune, ma bune se, i te kako, samo ih niko ne sluša. Jer se niko zdravstvom ni ne bavi. Kod nas su ministri zdravlja isto kao i predsednik, ceremonijalne funkcije, tek tu i tamo da daju neku izjavu, slikaju se ako stigne neka donacija i to je to.

Nije lako nama, nije lako ni lekarima, samo što postoje situacije kao ova u kojoj se našao Šapić kad ću ja mrtva hladna da arlauknem – ma jebo te protokol, izlazi napolje i pregledaj mi dete!

Hoće li slučaj Šapić nešto da promeni? Neće. Ovo će ostati samo tabloidna vest kako je jedan bahati političar pretio tamo nekoj koja poštuje pravila službe.

Ništa se neće desiti. Jer smo mi ovce preumorne od višegodišnjeg šišanja i jer mislimo da ćemo silne promene u ovoj zemlji napraviti tvitujući. I potpisujući neke onlajn peticije. Ovako podignute svesti.

Ako vam neko nije skoro ležao u bolnici, pojma nemate u kom su stanju te bolnice. Nedavno sam ušla u apartman, čuj, apartman Gradske bolnice na Zvezdari. Ima klimu i televizor. I uputstvo na zidu kad se u nekoj tamo prostoriji možete pomoliti bogu. Krevet, posteljina, da te bog mili sačuva, cijanotični. Nahtkasna pored kreveta se raslojila kao da je ležala u vodi mesecima. Ljudi leže u tim sobama, leče ih lekari i neguju sestre na čijim uniformama iz donacije piše, recimo – Schwester Müller, ovo sam videla u KC Kragujevac. Pa ako niste zadovoljni, sutra se žalite na Schwester Müller.

Ako ste mislili da nas u našim bolnicama leče lekari stručnjaci, kao što mislim ja, donekle ste u pravu, sa čim rade i u kakvim uslovima rade, odlični su. Samo, imamo jedan malecki problem, kako ova zemlja a sa njom i sve što pripada zdravstvu para nema, sem za prezentacije, službene automobile i slične stvari, nema ni za usavršavanje naših lekara. Oni ne idu na seminare, na savetovanja, na edukacije, kao što idu lekari u svetu, ne prate svetska dostignuća u medicini, tu i tamo imaju neki seminar u zemlji na koje odlaze samo da bi prikupili one famozne bodove.

Nedavno sam bila na VMA da jednom prijatelju učinim uslugu. Unutra kao na autobuskoj stanici, ljudi iz cele Srbije, sa papirima, koferima, sendvičima, na kolicima… Svi šalteri zatovreni. Pauza, bokte. Dok su se vratile sa pauze, nismo se mogli prebrojati. Kao da je previše teško da nekoliko njih ode na pauzu, ostali da rade, pa onda oni da idu na pauzu. Jer, mi smo stoka. Nisu oni tamo da bi nama pomogli nego da otaljaju svoje radno vreme tokom kojeg imaju pravo na pauzu. Sa koje se, usput budi rečeno, u vreme kad je pauza bila gotova, vratila samo jedna službenica. A čekajući onako besna, prošetam okolo i zaustavim se ispred “šalter” prodavnice. Svaka stvar, a uglavnom se radi o malo skupljim stvarima, bajaderama, recimo, to je ono što se kupuje lekarima i sestrama, skuplja 100% nego u drugim prodavnicama. Jer zakon ovde valjda dozvoljava taj pljačkaški odnos prema maržama i narodu koji je tamo samo stoka.

Sve što nam se dešava, dešava se jer ćutimo, jer smo tako mali i uplašeni, jer smo dozvolili da nam neuki ljudi vode institucije i državu, jer kao poslušne ovce aminujemo svako njihovo – Evropa traži. Kako Evropa može da traži nešto za šta uslovi ne postoje, meni nije baš najjasnije.

U ovoj zemlji vam je sve kao kad hoćete da vidite odakle smrdi riba i krenete od repa. A zna se da smrdi od glave.

I kad se potpuno budemo raspali, neko od reportera će nahvatati najveću budaletinu na ulici koja će da izjavi – pa znate šta već izjavljuju, podržavaju nešto i nekoga a nemaju pojma ni šta ni koga. Ali to opet vidi više ljudi nego bilo koji tvit.

Ovaj post nije osuda lekara. Oni su marionete kao i svi mi.

Ovo je osuda nas.

A Šapić neće biti čak ni čudo za tri dana.

Sutra će već nešto novo biti na redu.

Verujte mi, ovaj narod više interesuje da li je Šaban kresnuo “nešto što se zove Cuca”, nego sve ostalo.

I tako nam i treba.

Ministar zdravlja ove zemlje se zove Zlatibor Lončar. Video neko tog čoveka skoro? Čuo neku njegovu izjavu?Untitled

 

 

Pročitajte i

Umesto buketa crvenog cveća ili dalije u saksiji – rezultati osmomartovske Fejsbuk ankete

Iza svakog uspešnog muškarca stoji žena koja mu je obezbedila uslove da bude uspešan. Ovo …

13 komentara

  1. Super si dala rešenje za pauze. Uvek ima dovoljno osoblja da neko ostane na šalteru za vreme pauze.

    Meni je još veća nelogičnost što nedeljom ne rade domovi zdravlja. Kao da se ljudi vikendom ne razboljevaju. Plus što neki bolesni idu na posao, pa ne mogu radnim danom da dođu.

  2. Ja mogu da pohvalim osoblje na KC odelenje plucnih bolsti. Ti ljudi nikad nemaju pauzu , nikad zatvoreni salter , uvek ljubazni, niko preko reda. Sve pohvale, bila sa tatom prosle godine i uverila se . I cudila se, prvi put videla da se salter ne zatvara, lekari ne doruckuju , milion ljudi ceka svaki dan .

  3. Треба приватизовати здравствени фонд и приватизовати здравствене установе те дати пацијенту да за паре које улаже у фонд има право избора хоће ли код приватника или у државну болницу…па да видиш како се може кад ти плата директно зависи од односа са пацијентом, љубазности и посвећености. Овако, пиздео-не-пиздео њима плата иста, дрске, вазда надрндане ко да ми волимо да су нам деца болесна и све је кул.

    И ја сам имао овакве случајеве, имам и сад: https://twitter.com/Kompjuteras/status/568107749445398529 и ломим се да из цивилизованог пређем у „Е сад ћу ја да вам јебем мало матер“ фазу.

  4. Mi smo bili u tirsovoj pre par meseci sa trogodisnjakom u uzasnim bolovima i na ivici gusenja. Jesu nas prvo iskulirali, ali kad smo pitali tipa iz hitne sluzbe da ga makar pogleda, udostojio se da prodje pored njega, i cim mu je pipnuo otekli vratic uleteo je u kabinet doktorke i mi smo bili sledeci. Bilo je tri ujutru, ljudi stotine, kao na zeleznickoj stanici. Jedva mesta da sednes. Za divno cudo svi jadni sede i cute, Lule je jedini urlikao. Valjda smo delovali totalno izbezumljeno jer nam je tata pacijenta koji je bio iduci na redu, a u manje kriticnom stanju, ponudio da mozemo ispred njega – eto na kraju nije bilo potrebno zbog doktora sa hitne. Stvarno su nas ekspresno procesuirali i bili su dobri prema nama koliko su mogli biti. Uslovi su katastrofalni, sest dana smo se kupali samo vlaznim maramicama jer kupatila deluju kao da ces iz njih kugu dobiti. Za malu decu ima nekakav veliki lavabo koji je prljav preko svake granice, uspevali smo nekako zube na njemu da peremo ali nije bilo teorije da kupam luleta. Jos tako na sred odeljenja. Kraj sobe nekog sirotog decaka prikacenog na respirator.

    Na kraju u zemlji gde niko ne uspostavlja prave sisteme, svaka situacija je potpuno proizvoljna i nastaje iz kombinacije tvoje licne srece, karakternih osobina tebe, osoba na koje naidjes, i tvog nivoa upornosti. Pored ovoga sto sam rekla, tekst naravno stoji 100%.

  5. Kao majka deteta koje je dva puta imalo febrilne konvulzije, fras, mogu reći da za jednog roditelja ne postoji ništa teže. Redovna snimanja i kontrole, dr kaze kontrola sa nalazom eeg za 6 meseci a oni samo jedan dan, početak meseca, zakazuju termine za 6 meseci, tako da ćete na kontrolu stići za nekih 7-8 meseci, u zavisnosti koliko sreće imate. Meni se, nesvesno, svaki poljubac deteta pretvorio u kontrolu temperature, da ne spominjem strah i strepnju od epilepsije jer je veliki rizik za epilepsiju u budućnosti. O kom sistemu da pričamo…
    Jedino što moram priznati da su oba puta čim smo stigli u dečiju, NS, dr nas odmah primili, mada smo došli sa hitnom.

  6. Nije Sapic jedini roditelj i nije njegovo dete jedino koje je taj dan doslo u tirsovu po pomoc . Zamislite kad bi se svi roditelji tako ponasali na sta bi to licilo, ali eto njemu se moze.A uvek ce se naci neka dusebriznica da nama obicnim smrtnicima objasni da tako treba.

  7. Poštovani „Ja“, negde u dubini duše se slažem sa Vama, ali ne mogu da pustim komentar iz prostog razloga da ovaj blog ne postane običan tabloid. Preformulišite 🙂

  8. Strahinja, nije Sapic jedini roditelj koji tako reaguje, i ja sam cesto bila u slicnoj situaciji. Sin mi je dijabeticar (na insulinu) i pre dve nedelje je imao zakazan termin u DZ Vracar da bi dobio recepte za insulin. Dan pre zakazanog termina su ga zvali iz DZ da mu kazu da je njegova doktorka na bolovanju i da dodje za 3 nedelje!? On je sada odrastao covek pa mi ne dozvoljava da intervenisem ali samo roditelji znaju kako sam se osecala – od tog insulina njemu zavisi zivot. Pola lekara iz DZ je otislo na privatne klinike, trecina na bolovanje i nema ko da prima pacijente. Ne osudjujem lekare u DZ jer ih je drzava degradila na nivo administrativaca i primaju bedne plate pa me i ne cudi sto odlaze ili u inostranstvo ili na privatne klinike. Za zdravstvo nema para i zdravstvene ustanove nisu umrezene medjusobno ali zato policija jeste!

  9. Do polaska u školu, deca su mi bila stalno bolešljiva, nekoliko puta su ležali oboje na klinici u Tiršovoj ulici. Tamo sam ih vodila do osamnaeste godine. Borili su se za moju decu kao što sam i sama kao roditelj to činila. Bila sam svedokom spasavanja života teško ugrožene dece. Sve moje pohvale i zahvalnost kompletnom kolektivu Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj ulici. Kad su deca odrasla, stigli su stari roditelji sa svojim bolestima. Nikad nisam imala probleme u Kliničkom centru u Beogradu, niko mi nije tražio novac, ali, nisam ga ni nudila. Sad sam se ja teško razbolela, operisana u Urgentnom centru kao hitan slučaj, nekoliko puta tamo hospitalizovana. Sve moje pohvale , pre svega za rad i požrtvovanost medicinskih sestara (zanimanje bolničarka više ne postoji).Nije zdravstvo estrada da tako pišete o ljudima koji se kako znaju i umeju bore za naše zdravlje i živote. Malo više poštovanja, molim. Ako imate nešto loše da kažete, prozovite tu osobu po imenu i prezimenu. I po čemu roditelj Aleksandar Šapić treba da ima drugačiji tretman od ostalih roditelja.

  10. Ko je uopšte rekao da Šapić treba da ima drugačiji tretman od ostalih roditelja? Gde ste to pročitali, tamo i pitajte.

  11. jelenamilosevic13

    Ne treba privatno zdravstvo vec privatna zdr. osiguranja koja nude pakete . Jeste doplata ali onda barem mozes da ides svuda i zans za sta si osiguran!
    Lekari koji rade u privatnim ne bi mogli da rade u drzavnim iz prostog razloga jer vec decenijama na taj nacin potkradaju zdravstevni fond koji dotira svaki zaposlen a oni naplacuju usluge privatno, plus da bi postajali odredjeni uslovi i redovne kontrole da bi neka privtna ordinacija mogl auopste i da postoji – neka osiguranja sama proveravaju jer ce to znaciti jaku kontrolu i mesta a i rada.
    Inace lekari mogu da idu na usavrsavanja i idu da se razumemo, ali samo odabrana „elita“ koja je izabrana od strane „vladajuce elite“ , tako da nisu bas ni neobuceni.
    Svaka cast izuzetcima koji rade i ginu, ali ima ih malo, i moraju da cute ako zele da ostanu tamo gde jesu i da se ne mesaju u rad „vladajucih“ i da cute za sve sto vide i znaju da se desava.
    Mladi lekari su pod zescim pritiskom takvih ali i onih koji lece svoej komlekse nad njima – tako da je ili budi kao oni ili u najsrecnijoj mogucnosti cuti i zatvori oci, ili ti nema mesta u zdravstvu.
    Bila sam u ekipi onih koji su ginuli za svoje pacijente koji su imali znanje i delili ga, i sokirana sam onim sto vidim poslednjih 15 godina i vise,
    Da se zna i pre 20 godina je postojalo podmicivanje lekara koji su pa prosledili dokumentaciju dalje prvo onima koji su placali, ali ovo sada je uzelo toliko maha da se pitam da li bi 15 % zdravstvenih radnika imalo moralno i eticko pravo da ostane na svojim radnim mestima
    Drago mi je da se ova tema ne zapostavlja i trebalo bi vise da se radi i na povezanoj temi : zasto davati lekarima koverte da bi radili svoj posao ?

  12. Kada bi se svi roditelji ponasali kao gos
    podin ministar,verujem da bi doslo do promene,kakve neznam,ali bi bila promena,(sumnjam da bi zdravstveni radnici u bezaniju kada vide roditelja sa detetom).VICITE,URLAJ Te,radite nesto,a ne skupite se pred njima i dozvoli te da vas maltretiraju i ponizavaju u najvecoj roditeljskoj muci.

  13. Neka se pogleda kako u Americi ljude lece samo dok imaju para I rade im samo one analize za koje su platili pa neka se razmisli o trazenju privatizacije zdravstva. Nase zdravstvo treba reformisati a ne privatizovati. Mi smo mala zemlja I moze se majku mu, valjda izdvojiti dovoljno novaca za lecenje opadajuceg broja ljudi. Prosto je sve u takvom haosu da je tesko poceti sa opisivanjem sta sve u zdravstvu nedostaje, ali slazem se da svaki otac ima prava da trazi najbolje za svoje dete, kao sto I trazi ako nije ovca za klanje. U pravu je autorka treba da se zalimo, da zatrpamo ministarstva zalbama. nece se o sve moci oglusiti. Pasivnost je najgora I ta letargija u kojoj je vecina ovde.

Ostavite komentar