Home / Mislim, dakle postojim / Strategija obrazovanja, unapređenje, stručni ljudi, timski rad i učenje u doba Interneta

Strategija obrazovanja, unapređenje, stručni ljudi, timski rad i učenje u doba Interneta

Recimo da ste neko iz vlasti i da dobro znate sve prednosti Interneta, poradili biste na unapređenju obrazovanja i obratite se Jasni Matić. Šta bi vam rekao nemam pojma, ali ona radi na projektu koji ima za cilj da  i najudaljenije škole dobiju kompjuterske kabinete a da bi oni imali neku svrhu, da dobiju i Internet. Profesor informatike u bilo kojoj školi, ovima koje su blizu i tim udaljenim školama, deci na časovima priča kako je nastao prvi kompjuter, o Internetu, pristupu Internetu, kako se računari povezuju u računarske mreže, i ostalo. Deca još u osnovnoj školi imaju neku svest da je Internet neka vrsta fabrike koja proizvodi specifičan proizvod, kroz srednju školu to kod njih sazreva i sve više slušam kako im ne pada na pamet da upisuju klasične fakultete gde će „izgubiti četiri godine“.

Ilustracija: http://www.corriereuniv.it

I dok deca kapiraju da se sve menja, dotle oni koji kose i koji o Internetu ništa ne znaju ali mogu da kažu može i ne može, toj istoj deci na časovima informatike uskraćuju Internet „da ne bi igrali igrice“, gledali što nije za gledanje i slično, čime, naravno, obezvređuju rad nastavnika. I tako ja povremeno čujem kako u nekim školama Internet nije mrdnuo od kancelarije direktora, zamenika, sekretara, i posle njih dve najvažnije osobe u školi – psihologa i pedagoga. Nastavnici u kabinetima posade decu ispred kompjutera, kažu im – uključite i otvorite knjige, a onda im „peške“ nešto objašnjavaju po onoj Nušićevoj – Deco, jeste li vi nekada videli more? Nismo! E zamislite more, i na tom moru lađu…

Sreća, pa su deca već imala komunikaciju sa Internetom, ali svejedno, nije mi jasno na šta liči takav čas.

I tako, ovih dana dok slušam o nezadrživom napretku tehnologije, unapređenju poslovanja, prodaje, reklamiranja, čega god hoćete, istovremeno slušam i ovu drugu priču onih koji su unošenjem kompjutera u kancelarije doživeli šok kad su im rekli – samo pritisni enter, on sve dalje radi sam.

Takvi nam još uvek rade na unapređenju obrazovanja, planiraju neke strategije, kad god vidim da se piše o tome ja potrčim i posle se krstim jer unapređenja se odnose isključivo na novac, a reforme niko živi ne pominje i neće pominjati dok u penziju ne odu oni što ne vole promene, a i tad je pitanje, angažovaće ih kao stručnjake sa iskustvom, teoretičare bez prakse, takvi nas unazađuju već decenijama.

E sad, recimo da ste poslodavac koji je ukapirao da ne može više onako kako nije moglo ni do sada ali smo ga tvrdoglavo gurali, ukapirate da je prošlo vreme jagnjećih brigada i ono da se najbolji poslovi sklapaju za kafanskim stolom, vidite da to može i preko Interneta, i hoćete da oformite dobar tim. Kome biste se obratili? Odnosno koga biste zaposlili?

Racimo, pitate prijatelje, kolege iz struke. Oni vam daju preporuku. Preporuke su kod nas diskutabilna stvar – ovaj ti je odličan, ali ovaj je dobar a i sinovac mi je. Ovaj mali ima znanje u malom prstu, ali avaj, nema crno na belo, moj sinovac ima! A ima i prosek. Bio i na budžetu, bla, bla. Vi obojicu uzmete na probni rad i vidite da mali s budžeta nema pojma gde se nalazi, a da mali sa Interneta zna i ono što vi ne znate. Koga biste izabrali?

E, sad, počesto čujem za jednu vrstu mobinga u državnim firmama i institucijama koji proizilazi iz toga da neko ko je na kakvom-takvom položaju šikanira nekoga ko mu je poslovno podređen jer ovaj zna više od njega. U tome leži tajna propadanja Srbije.

S druge strane, ako ste privatnik, vlasnik malog preduzeća, firme, agencije, bilo čega, što ne mora da podrazumeva i da znate posao u prste, može da podrazumeva samo to da ste imali novac za ulaganje, ne smete sebi da dozvolite da ne zaposlite stručnjake, u njima leži tajna vašeg uspeha. Vi morate da oformite tim koji se danas naziva – idealnim timom, da se dopunjuju, sarađuju i vode firmu napred na vašu radost, ali i na svoju.

U državnim firmama, i dalje se dešava da zaposleni stidljivo pita da mu firma plati doškolovavanje, master, kurs, šta god što mu je potrebno za posao, i dobije odgovor da ne može, nije firmi to potrebno, a i što se nije školovao sam, ako je baš želeo.

Vi ste vlasnik firme, preduzeća… da li biste ovo sebi smeli da dozvolite, ili bi trebalo da ste onaj ko prepozna da može da poboljša rad svog radnika, uspeh svoje firme, tako što će podneti taj ogroman i strašan trošak kojim će unaprediti znanje svog zaposlenog?

Eto, to me interesuje. Da li vam je važan papir, crno na belo, ili znanje? Da li ste spremni papir da podredite stručnosti i znanju i da uložite u to? Da li to smatrate ulaganjem ili gubitkom?

I ko će da krene više u edukaciju unapređivača obrazovanja i potencijalnih reformatora istog.

Mislim šta ćemo mi sa ovim opštim obrazovanjem, sve opšteobrazovani, kad ih postaviš za kafanski sto neće se obrukati znanjem o klasičnoj književnosti, muzici, starogrčim misliocima, sve to lepo. A stručnost? A napredak?

Pred kraj četvrte godine srednje škole, učenici u školama su bombardovani flajerima koji im nude raznorazne fakultete, i svi se svode na  – upišite i postanite.

Šta je sa onima koji mogu da poruče – upišite i postignite?

Titula ili znanje, ša nam je više potrebno?

Pročitajte i

bimba-morta-uccisa-dalla-vaccinazione-esavalente_3201

Vakcine spasavaju živote

Na početku bih vam preporučila da pogledate film Variola Vera, naročito vi koji ste protiv …

8 komentara

  1. Titula ili znanje, ša nam je više potrebno?

    Naravno znanje!
    ALI- Nije sve „crno ili belo“.

    Ako ti za firmu treba dobar programer, ti ćeš prvo da ga tražiš među onima koji imaju papir da su programeri. Zatim vršiš selekciju. Problem je što novopečeni privatnici ne znaju toliko da ne mogu ni da procene da li neko zna ili ne zna, pa može da ih forta ko kako hoće.

    U državnim preduzećima je još gore, taj ko sebe smatra „poznavaocem svoga posla“, ako primeti da mu je nadređeni duduk, fortaće ga još više. Evo poslednjeg primera iz jednog našeg javnog preduzeća, čovek napravio sajt, rekao je da je glupo da se za to plaća i on će to da odradi besplatno da časti firmu. Naravno, niti on ima veze sa programiranjem i pravljenjem sajtova, ne zna čak ni šta je blog, (on je dipl.ing što je njegovom glupom direktoru valjda dokaz da ovaj sve zna, ako kaže da zna) niti njegov direktor ima blage veze. Ako se neko usudi da im to kaže, a usudio se jedan, nadrljao je.

    Do ovakvog raspada ne bi došlo da u državnim institucijama sede ljudi od znanja, koji bi imali mogućnost da izvrše selekciju svojih prvih saradnika, drugih i tako redom.
    Ono što mi pokušavamo je obrnut proces, koji je naravno nemoguć, osim u sporadičnim slučajevima, jer ko se jednom namesti tamo gde mu odgovara spreman je na sve da tamo i ostane ali nije spreman da se edukuje, i ako primeti da neko zna ma samo jedan promil više, taj „ima da ga nema“.

    O obrazovanju, Zoran Milojević i Marija Đokić bi mogli dosta toga da kažu, jer su imali priliku da analiziraju znanje onih koji su se samo usuduli da nešto nauče o Internetu i koji su imali hrabrosti da tamo i ostanu. O onima koji se nisu ni usudili ne treba ni da se priča.

    Ovakvo stanje je očekivano, a poslednji udarac je nastao otvaranjem privatnih fakulteta, gde su priučeni profesori predavali NOVE predmete o kojima veze nemaju. Tako je sasvim normalno da metalurg predaje predmet o marketingu. Školarine na jakim fakultetima, mislim na građevinu, mašinstvo, arhitekturu, su toliko velike a završavanje studija neizvesno, da svi idu linijom manjeg otpora.
    U promeni sistema obrazovanja, kao i u edukaciji onih koji se nisu edukovali na vreme, treba da učestvuju svi, paralelno, a za to danas u Srbiji nema volje. Nije popularno nekome reći da ne zna, da treba da uči, da će biti posla ako se postave edukovani kadrovi na mestima gde je to potrebno, jer takvo razmišljanje ne donosi kružić na glasačkom listiću.

  2. treba mi dokaz da zna nešto.
    a dokaz ne da nije diploma, nego ću poslednju nju da gledam.

  3. Mahlat,

    Ako je post sponzorisan onda bi trebalo to i da piše u samom postu, jer se na obaj način čitalac dovodi u zabludu.

    Nemam ništa protiv sponzorisanja blogera, naprotiv. Samo mi kao čitaoci moramo da znamo i da nam se dozvoli da sami prosudimo da li je nešto stav autora bloga ili je pao pod uticaj naručioca teksta.

  4. Ako te zbunjuj baner, ceo moj blog je u pilot projektu sponzorisanja blogera, najprostije rečeno.

    O ovoj temi, na sličan način, zavisno od toga šta me podstakne sam pisala bar dvadeset puta od kako blogujem, odnosno o tome da najzad treba da se počne sa ferormom obrazovanja i prihvatanjem neformalnih oblika obrazovanja zbog čega smo ove godine dobili manju ocenu nego inače, i to je linkovano u tekstu.

    Ovaj post, konkretno, nasto je na osnovu toga što je moj sestrić koji je u oktobru prošle godine upisao fakultet isti i napustio i rešio da se obrazuje na druge načine.

    Odgovor – ne, ovaj post nije naručen, ovo je moj stav, nijedan post nije naručen, a prosto je logično da linkujem njih. Postavila sam vrlo konkretno pitanje, odnosno nekoliko konkretnih i mislim da bismo o tome mogli da raspravljamo. Moja ćerka je završila fakultet, na masteru, vidim šta joj rade kad ode na razgovor za posao, sve to sam nekako pokušala a uobličim u ovaj post.

    Sad možeš da mi kažeš da li misliš isto, slično ili suprotno od mene, što se obrazovanja tiče i onoga što nam je potrebno, da li nam je potrebna promena i uvođenje novina, korak sa vremenom, ili dalje treba da se pravimo da nam je sa obrazovanjem i izbacivanjem nepotrebnog kadra sve u redu.

    Školovanje bespotrebnih kadrova je jedan od narednih postova koji planiram da napišem.

  5. Pre svega hlava ti na odgovoru i na tome što si objavila komentar, jer ima i blogera koji to ne bi uradili nažalost.

    Nije me „zbunio“ baner, već očigledno ulaganje ove kompanije u linkove sa blogosfere. Sto je sa jedne strane jako pozitivno jer se razvija blogosfera, a loše je što se radi na „black heat“ način, jer se ne naglašavaju takvi postovi. Jedino Vararic kaže koju mu je post sponzorisan.

    Jasno je da Google takve linkove ne toleriše ako „ukapira“ da se grade na nasilan način, tj kupuju.

    Sa druge strane ti si povezala pojam „znanje“ sa njihovim kompanijskim sajtovima što je za njih sjajno, a mislim da je ova tema mogla da bude zaključena bez direktnog pominjanja bilo koje IT škole, posebno ne samo jedne, a znamo da ih ima mnogo. Na ovaj način favorizuješ jednu, što je jednako gostovanju Tadića kod Ivana Ivanovića. Znaš i sama koliki je hejt usledio na twiteru.

    Ako govorimo o obrazovanju, treba da se fokusiramo na Više škole i fakultete, ne na jednokratne kurseve na kojima se naući mnogo manje nego na fakultetima i visokim školama.

    Tebi hvala na odgovoru i ja verujem da je to upravo onako kako si rekla, upravo zbog kredibiliteta koji imaš.

    Odgovorići sada na temu koju si pokrenula i izvini što sam otišao izvan okvira same teme.

    Ja sam programer i mogu da kažem koliko je diploma značajna u mojoj branši. Sreo sam dosta programera, dobrih i manje dobrih.

    Diploma i samo školovanje je nešto što samo može da usmeri osobu i da da osnovu za dalji razvoj. U IT sektoru mora se učiti svaki dan samo da bi ostao u „toku“, a oni koji žele da budu najbolji moraju da uče, čitaju i rade skoro 24h dnevno.

    Napraviću paraleli između Fakulteta i viših tj visokih škola. Sretao sam programere koji su završili FON i one koji su završili Višu Elektrotehničku ili Višu PTT.

    Kao po pravilu programeri koji su išli u više skole su daleko bolji programeri od onih koji su zavrpili FON. U mojoj struci sve je u praksi, i ona je najvažnija.

    Ipak da budem pravedan FON-ovci imaju širi spektar znanja, koji može doći do izražaju u napredku karijere na nekoj upravljačkoj poziciji.

    Zaključak je da sve zavisi od struke, ali meni je svakako značajniji portfolio i znanje i želja za učenjem.

    Sreo sam gomilu programera koji jednostavno nemaju želju za učenjem, oni rade taj posao kao kancelarijski službenici od 9-5 i nemaju želju da napreduju, što je za mene poražavajuće. Takve programere bez želje da napreduju nikada ne bih primio u svoj tim.

    U IT sektoru stvari se menjaju na dnevnom nivou i samo zavisnici od novih tehnologija i znanja su oni koji mogu da zadrže kvalitet. Znanje koje su stekli na studijama posel par godina ne znali mnogo, jer ga je razvoj i vreme pregazilo.

    Toliko za sada 🙂

  6. Aj’ redom 🙂

    Ne objavljujem samo komentare u kojima me vređaju.

    Mogla sam da napišem tekst i da ne linkujem ama baš ništa, malo bi bio duži, ali nisam, već objasnih zašto sam njih linkovala.

    Zbunjuješ me oko poređenja sa Ivanovićem, ja nisam javno glasilo, TV stanica i slično, ovo je moj lični blog, i uglavnom favorizujem, prodavnicu kompjuterske opreme, mobilnog operatera, restoran, šta god kad pišem o tome, i niko mi, majke mi 🙂 nije platio, pojedini i ne znaju da sam ih ovde silno nahvalila. Hvalim na sva usta kad mislim da treba, i lajem još žešće kad neko zasluži,

    Što se ovog drugog tiče, znaš, zameraju mi da su mi postovi dugi, pa ja trudeći se da ih držim u ovkirima poželjnim za čitanje ostanem ponekad nedorečena, ali raspravimo u komentarima.

    Ne kažem da diploma nija važna, mene nervira stav da, po difoltu, onaj ko ima diplomu zna, onaj ko nema ne zna, što uopšte nije tačno. I tako je svuda, biti pravnik ne znači poznavati zakon, već poznavati pravo kao nauku, ekonomista isto tako itd, itd.

    U pravu si, praksa je najvažnija, opet kad je bilo koji posao u pitanju.

    E sad, ja zaista mislim da je došlo vreme da treba da se ceni znanje, i da treba malo da obratimo pažnju na neformalne vidove obrazovanja. Prvo da bismo bili u korak sa svetom, drugo, znanje je znanje, zar je važno odakle potiče, i zar mora da bude pedigrirano državnim fakultetima, a treće, unazad nas vuku takvi mnogi sa diplomama koji misle da su sve završili kad su dobili diplome i uporno njima mašu dok od njih ne vidiš nikakav rezultat.

    Što se tiče učenja, to zavisi od čoveka do čoveka, ko hoće omogući mu, ko neće, pusti ga, ne mora… takvih imamo mnogo više.

    I na kraju, pomenula sam to u postu, i žao mi je što nikako tu temu da održim, da čujem i druge, našim obrazovanjem rukovode oni koji nemaju jedan jedini dan u nastavi, bilo kojoj, od osnovne škole do visokih škola, imaju po sto godina i čvrsto se drže zastarelih principa, ne mogu da shvatim.

    Veze nemaju u kom veku žive, čudo jedno. Prošle godine je samo bilo natuknuto da se razmišlja o ukidanju informatike u školama, jer zaboga, deca imaju kompjutere kući, možeš misliti!

    I tako dalje, i tako dalje, možemo o ovome u beskraj…

    I sad se setih, znaš onaj predmet Opštetehničko obrazovanje na kome deca decenijama (i ja sam) rendišu drvo i od kartona prave neke gluposti, nikome ne pade na pamet da ukine taj glupi predmet, a ukinuli bi informatiku. Pa jel to normalno?

    Odlutah malo od teme 🙂

  7. Slažem se sa tvojim pogledom na školstvo i obrazovanje. Potreba je dugoročna strategija kako bismo proizvodili kadrove koji će nam trebati za 5, 10 ili 15 godina.

    Nije važno odakle znanje dolazi slažem se, treba ga dokazati u praksi na terenu.

    A vidiš, ja bih zadržao i tehničko i računarstvo, jer mislim da nisu svi za kompijutere kao što nisu svi vešti sa „testericom“ 🙂

    PS. Blogeri su uticajniji od Ivanovića :p

  8. Ja sam o tome već pisala bezbroj puta – u mom poslu, mlad čovek mora imati diplomu prosto jer mora, iz zakonskih razloga…

    A mene što se tiče, AKO UME DA RADI, briga me baš da li je državna, privatna, ovakva ili onakva, da li ima 6.00 ili 10.00, da li je plava ili zelena, samo da ispunjava zakonsku normu da može da se prijavi.

    I po 1001 put: čekam preko 20 godina da ovo, ovako kako je kod mene, zaživi SVUDA. I, kako moji rekoše – sreća Božja pa nisam neki faktor u nekoj državnoj službi… Ne da bi leteli redom, nego bi sve pevali i igrali i šutali se u gu*ice…

Ostavite komentar