Recimo da ste neko iz vlasti i da dobro znate sve prednosti Interneta, poradili biste na unapređenju obrazovanja i obratite se Jasni Matić. Šta bi vam rekao nemam pojma, ali ona radi na projektu koji ima za cilj da  i najudaljenije škole dobiju kompjuterske kabinete a da bi oni imali neku svrhu, da dobiju i Internet. Profesor informatike u bilo kojoj školi, ovima koje su blizu i tim udaljenim školama, deci na časovima priča kako je nastao prvi kompjuter, o Internetu, pristupu Internetu, kako se računari povezuju u računarske mreže, i ostalo. Deca još u osnovnoj školi imaju neku svest da je Internet neka vrsta fabrike koja proizvodi specifičan proizvod, kroz srednju školu to kod njih sazreva i sve više slušam kako im ne pada na pamet da upisuju klasične fakultete gde će „izgubiti četiri godine“.

Ilustracija: http://www.corriereuniv.it

I dok deca kapiraju da se sve menja, dotle oni koji kose i koji o Internetu ništa ne znaju ali mogu da kažu može i ne može, toj istoj deci na časovima informatike uskraćuju Internet „da ne bi igrali igrice“, gledali što nije za gledanje i slično, čime, naravno, obezvređuju rad nastavnika. I tako ja povremeno čujem kako u nekim školama Internet nije mrdnuo od kancelarije direktora, zamenika, sekretara, i posle njih dve najvažnije osobe u školi – psihologa i pedagoga. Nastavnici u kabinetima posade decu ispred kompjutera, kažu im – uključite i otvorite knjige, a onda im „peške“ nešto objašnjavaju po onoj Nušićevoj – Deco, jeste li vi nekada videli more? Nismo! E zamislite more, i na tom moru lađu…

Sreća, pa su deca već imala komunikaciju sa Internetom, ali svejedno, nije mi jasno na šta liči takav čas.

I tako, ovih dana dok slušam o nezadrživom napretku tehnologije, unapređenju poslovanja, prodaje, reklamiranja, čega god hoćete, istovremeno slušam i ovu drugu priču onih koji su unošenjem kompjutera u kancelarije doživeli šok kad su im rekli – samo pritisni enter, on sve dalje radi sam.

Takvi nam još uvek rade na unapređenju obrazovanja, planiraju neke strategije, kad god vidim da se piše o tome ja potrčim i posle se krstim jer unapređenja se odnose isključivo na novac, a reforme niko živi ne pominje i neće pominjati dok u penziju ne odu oni što ne vole promene, a i tad je pitanje, angažovaće ih kao stručnjake sa iskustvom, teoretičare bez prakse, takvi nas unazađuju već decenijama.

E sad, recimo da ste poslodavac koji je ukapirao da ne može više onako kako nije moglo ni do sada ali smo ga tvrdoglavo gurali, ukapirate da je prošlo vreme jagnjećih brigada i ono da se najbolji poslovi sklapaju za kafanskim stolom, vidite da to može i preko Interneta, i hoćete da oformite dobar tim. Kome biste se obratili? Odnosno koga biste zaposlili?

Racimo, pitate prijatelje, kolege iz struke. Oni vam daju preporuku. Preporuke su kod nas diskutabilna stvar – ovaj ti je odličan, ali ovaj je dobar a i sinovac mi je. Ovaj mali ima znanje u malom prstu, ali avaj, nema crno na belo, moj sinovac ima! A ima i prosek. Bio i na budžetu, bla, bla. Vi obojicu uzmete na probni rad i vidite da mali s budžeta nema pojma gde se nalazi, a da mali sa Interneta zna i ono što vi ne znate. Koga biste izabrali?

E, sad, počesto čujem za jednu vrstu mobinga u državnim firmama i institucijama koji proizilazi iz toga da neko ko je na kakvom-takvom položaju šikanira nekoga ko mu je poslovno podređen jer ovaj zna više od njega. U tome leži tajna propadanja Srbije.

S druge strane, ako ste privatnik, vlasnik malog preduzeća, firme, agencije, bilo čega, što ne mora da podrazumeva i da znate posao u prste, može da podrazumeva samo to da ste imali novac za ulaganje, ne smete sebi da dozvolite da ne zaposlite stručnjake, u njima leži tajna vašeg uspeha. Vi morate da oformite tim koji se danas naziva – idealnim timom, da se dopunjuju, sarađuju i vode firmu napred na vašu radost, ali i na svoju.

U državnim firmama, i dalje se dešava da zaposleni stidljivo pita da mu firma plati doškolovavanje, master, kurs, šta god što mu je potrebno za posao, i dobije odgovor da ne može, nije firmi to potrebno, a i što se nije školovao sam, ako je baš želeo.

Vi ste vlasnik firme, preduzeća… da li biste ovo sebi smeli da dozvolite, ili bi trebalo da ste onaj ko prepozna da može da poboljša rad svog radnika, uspeh svoje firme, tako što će podneti taj ogroman i strašan trošak kojim će unaprediti znanje svog zaposlenog?

Eto, to me interesuje. Da li vam je važan papir, crno na belo, ili znanje? Da li ste spremni papir da podredite stručnosti i znanju i da uložite u to? Da li to smatrate ulaganjem ili gubitkom?

I ko će da krene više u edukaciju unapređivača obrazovanja i potencijalnih reformatora istog.

Mislim šta ćemo mi sa ovim opštim obrazovanjem, sve opšteobrazovani, kad ih postaviš za kafanski sto neće se obrukati znanjem o klasičnoj književnosti, muzici, starogrčim misliocima, sve to lepo. A stručnost? A napredak?

Pred kraj četvrte godine srednje škole, učenici u školama su bombardovani flajerima koji im nude raznorazne fakultete, i svi se svode na  – upišite i postanite.

Šta je sa onima koji mogu da poruče – upišite i postignite?

Titula ili znanje, ša nam je više potrebno?