Home / Mahlat na sto načina / Sve možete reprizirati sem svoj život

Sve možete reprizirati sem svoj život

Između vas je razlika dvanaest godina i to je jedna lepa, zrela razlika.

Dok radim po kući, da bih sebe poštedela gluposti koje serviraju razne televizije, ili slušam muziku ili intervjue na YT, malopre, tražeći šta će da me zabavi, naletim na emisiju „Dok anđeli spavaju“ pa se prisetih te emisije koja je išla u neko gluvo doba noći, čini mi se, na Trećem kanalu. Gost glumac iz serije „Cvat lipe na Balkanu“, kako i knjigu i seriju volim, a tog glumca nikada nisam gledala nigde više, hajde da poslušam.

I voditeljka izgovori ovu gornju konstataciju kao zaključak na priču o tome kako su se on i njegova supruga upoznali.

Dakle, on je dvanaest godina stariji od nje i to je „jedna lepa, zrela razlika“.

U meni odmah proradi sindrom Kalimero jer je razlika izmežu mog muža i mene od jedanaest godina, „na moju štetu“, vrlo ružna i nepristojna, čak nezrela, jer koja bi se normalna žena udala za toliko mlađeg muškarca a nije filmska glumica, ili pevačica pa da ima pravo na tako nešto i, rekla bih, prilično remeti život mnogima koji nas ne poznaju, ništa sa nama nemaju, ali imaju komentar.

Pre dva dana sam najavljujući hazbendov rođendan dobila ovaj komentar:

Da, slažem se sa time da se ljudi ili nađu ili ne nađu. Nažalost, postoje društvene norme koje daju za pravo nekim ljudima da vi nemate pravo da se nađete, smeta im, već morate da živite  po – nije red, tako treba, šta će svet da kaže…

Ako se sa nekim ne nađete, najmanji krivac za to su godine, kakve generacijske razlike između dva odrasla, zrela bića, molim vas.

Davno sam u nekom postu pisala, da ponovim, u trenutku kad sam rekla da ću se udati, pa za još toliko mlađeg muškarca, neke moje drugarice su se razvodile i sve su bile zapanjenje, zaprepašćene i potpuno sigurne da pravim grešku svog života. Šta žena koja misli da se opametila i da treba da sugeriše drugom da živi njenu pamet može da pita, bolje da vam ne pričam, izdvojiću dva pitanja – Kako ja to mislim, zar se ne plašim, on 32 godine, ja 43, moja ćerka 19, šta ako sutra njih dvoje počnu da očijukaju; Šta ću ako se on jednog dana zaljubi u mlađu… Na prvo pitanje nisam odgovorila i danas smatram da ta osoba uopšte to nije smela da izgovori, na drugo sam odgovorila – A šta ako se ja jednog dana zaljubim u mlađeg.

Kako god, bila sam luda. Danas mi neke od njih  kažu, kad me slučajno sretnu, jer se namerno ne srećemo, nemam želju, posle onog kako si, šta ima, da ne mogu da veruju da sam toliko u braku. Jer one su bile sigurne da će moj brak teći po scenariju koji su one zamislile. I samo me učvrste u uverenju da bi kafa bila jedno obično nerviranje.

Nego, u trenutku kad sam upoznala hazbenda, udaja mi nije padala na pamet, ni tog trenutka ni u bilo kom trenutku dok njega nije bilo, to nije bilo u mojim planovima. Moj život je, sa svim usponima i padovima, bio nešto čime sam bila zadovoljna, nisam jurila udaju, nisam se osećala neostvarenom, nepotpunom i okrnjenom.

Nije mi to palo na pamet ni kad sam ga upoznala. Ali desilo se, sasvim spontano, bez neke velike priče, ili kako piše u gornjem komentaru našli smo se i to je to.

Kada smo spomenuli razliku u godinama, spomenuli smo je samo oko toga kako će drugi na to reagovati i, nažalost, reagovali su onako kako smo mislili. Ko nije bio u situaciji da drugi pokušavaju da ga rastrgnu na sve moguće načine, nema pojma kako je teško boriti se za sebe.

Pre par dana dobijem poruku od jedne osobe da se nalazi u sličnoj situaciji kao ja i da joj je veoma teško.

I zato sve ovo pišem, ako ste neko ko je u bilo kakvoj dilemi da li da prati sebe i živi svoj život, ili da živi kako mu drugi određuju, da ne pukne bruka po selu i da se svi seljaci ne okrenu naopako, kako će sad živeti a vi imate svoj život koji se njima, eto, ne dopada.

Ti si uvek radila šta si ti htela, rekao mi je jednom otac. Odreagovala sam kao razjarena životinja, normalno da sam radila kako sam ja htela, neću valjda da radim kako ti hoćeš, ili kako hoće neko drugi. Odrasla sam osoba, odgovaram samoj sebi za ono što radim, ja ću se kajati, snositi posledice, lupati glavom o zid, plakati, zaklinjati se da neću više praviti greške, plaćati na ovaj ili onaj način, s tim niko nema ništa, ni ti, koji si me „rodio“, to ti nije dalo za pravo da kreiraš moj budući život. Ono što ti misliš da je najbolje za mene, blage veze nema sa tim šta ja mislim. Tačka.

To što sam radila šta sam htela je bilo – nisam ostala u jednoj zemlji i udala se jer je on mislio da je to super, nisam upisala fakultet koji je on odabrao, rodila vanbračno „kao da sam najgora na svetu“.

Odmah da vam kažem – ni zbog čega što sam u životu uradila se ne kajem. Za mene je kajanje teška i uzaludna bolest, bilo, prošlo, odboluj ako je za bolovanje i teraj dalje. Sve što mi se desilo sam ili izabrala ili dozvolila da mi se desi, to je deo mog života.

Ali o zrelim i nezrelim, pristojnim i nepristojnim razlozima i šta će svet da kaže.

Kad je moj hazbend bio stavljen pred ultimatum – ili mi, ili ona, odabrao je mene. Tako su svi mislili. A nije, on je na prvom mestu odabrao sebe.  Sebe jer je to njegov život. Ja sam tu obaška.

Svi mi imamo samo jedan život i taj život neće imati reprizu.

Možete da uradite samo dve stvari, da živite kako vi želite, odnosno sa kim vi želite i budete zadovoljni, ili poverujete da će vaš izbor naneti veliku uvredu roditeljima, rodbini, svetu, pa da pokleknete pred – red je, tako treba, tako je od kako je sveta i veka, tako je pristojno, nećeš valjda da te olajava selo i da živite nezadovoljni. Do razvoda, ako se budete usudili, ili do kraja života. Znači, u drugom slučaju odabirate da volite više druge nego sebe. I poštujete više druge nego sebe.

Ako ste punoletna i zrela osoba, niko nema pravo da upravlja vašim životom. Ako pogrešite, a dešava se, nema ničeg sigurnog, ljudi se menjaju, okolnosti se menjaju, to je samo vaša greška. Deo vašeg jedinog života koji mora da ima i greške.

Ako vas oni koji govore da vas najviše vole i da brinu za vas, zaista vole i poštuju, neće vam zagorčavati život svojim viđenjima vaše budućnosti.

Ne znam kako bih vam dočarala, ali evo – mene često pitaju kako mi se dopada muž moje ćerke. Totalno se zbunim i pojma nemam šta da odgovorim pa najčešće odgovorim škrto da je fin, jer znate, ja nijednog trenutka nisam razmišljala o tome da li se on meni dopada ili ne dopada, skenirala ga da mu vidim mane i vrline. On se dopada mojoj ćerki, ona je nasmejana i to je jedino što vidim. Nemam ja nikakva prava da se on meni ne dopada i time da remetim život one koju bezgranično volim.

Jednom davno, majka mi je pričala kako su se moj otac i njena majka nešto sporečkali. Posle par dana, dolazi on s puta i zatiče svoju taštu u svojoj kući pa je popreko pogleda. Ona ga upita – Šta je zete, ljut si, ne dopada ti se što sam ovde? Da razjasnimo jednu stvar na vreme – moja ćerka živi sa tobom, ne pada mi na pamet da se krijući se viđam sa njom, kao sa ljubavnikom, dolaziću ovde, svidelo se to tebi ili ne. On se nasmeje, priđe, zagrli je i nikada se više nisu sporečkali, a koliko znam, kako mi je majka pričala, nikada jedno od njih nije mojoj majci punilo glavu da ono drugo nešto ne radi kako treba, sporazumeli su se i poštedeli je toga. Tako se radi kad se voli. Ko god to bio, žena, ćerka, dete.

To sam htela da vam kažem na ovaj vreo i sparan dan.

Živite svoj jedini život onako kako vi mislite da je najbolje.

Sve ostalo vas može koštati tog života.

Pročitajte i

Otkrijte humus, simbol bliskoistočne kuhinje s mirisom Mediterana

Već svi znate koliko volim da kuvam, toliko da mi je malo jedan muž, trebalo …

Jedan komentar

  1. „Nemam ja nikakva prava da se on meni ne dopada i time da remetim život one koju bezgranično volim.“ Свака част на овом зрелом размишљању!

Ostavite komentar