Home / Mahlat na sto načina / Sve što radiš u životu, radiš isključivo sebi

Sve što radiš u životu, radiš isključivo sebi

Šta mislite, da li današnja generacija devojaka trpi pritisak – pazi da ne obrukaš starog babu i sve pretke, prezime da nam okaljaš, celo selo da se okreće za nama, u zemlju da propadnemo… Trpi, naravno, u nekim sredinama. Samo smo malo evoluirali kad su ženska deca u pitanju. Sa muškarcima je oduvek bilo drugačije. I biće. Muško je muško, sve je za muškarca. Kakvu god glupost da napravi – jebi ga, šta ću, moj je. I kad je lopov. I kad je ubica. I kad završi u zatvoru. I zatvor je za ljude.

Mnogo je manja bruka sin u zatvoru od ćerke za kojom laju seoske kere.

Kakvu god „glupost“ žensko dete da napravi, a najčešće se radi o vanbračnoj trudnoći, zabranjenoj ljubavi i izboru dečka ili muža koja njenoj plavokrvoj porodici ne odgovara, nastaje tragedija, isteruju ih iz kuće, odriču ih se preko novina, ne žele sa njima da imaju kontakt.

Generacije devojaka su odrastale uz – Pazi da me ne obrukaš!

To, pazi da nas ne obrukaš, znači samo jedno – sve što budeš radila dok te ne otpratimo u neku drugu kuću, moraš da radiš onako kako nama odgovara, ne kako ti hoćeš i želiš, ne kako ti misliš, nego kako mi zapovedamo. Mi moramo da budemo zadovoljni, srećni i čista obraza.

Pazi da me ne razočaraš!

I tako su generacije i generacije roditelja zapevale da ih žensko dete slučajno ne razočara, nijednog trenutka se ne pitajući kako to njihovo dete njih gleda, da li su oni dete razočarali, da li je dete njima zadovoljno, da li je ikada pomislilo da bi volelo da ima druge i drugačije roditelje. Istovremeno, kad god je dete moglo da ih očara, takvi roditelji to nisu primećivali, ni njihove uspehe, ni talente, ništa, češće bi ih sputavali – nije to za tebe, ne leti visoko, ne ginu ti varjača i usrane pelene, ne gubi vreme…

Toliko zahteva da ih ćerka slučajno ne razočara, toliko nebrige da oni nju nisu razočarali.

Sve ovo o čemu bih mogla eseje da pišem, od juče mi se vrti u glavi.

Juče je moja ćerka najzad uspela da mi kaže, to jest, da prevali preko tastature, koliko joj značim i koliko su joj značile neke stvari koje sam radila, koliko joj neke stvari danas, kad više ne živimo zajedno, nedostaju, kako će ona isto tako onoj koju je rodila. Da ju je uvek nervirala moja posvećenost, ali da mi je zahvalna na toj posvećenosti i životu koji je imala sa mnom.

Imale smo nas dve, naravno, i rasprave i svađe, ljutnje i suze, svega što podrazumeva odnos majke i ćerke, ali na kraju, kad je sve isfiltrirala, ostalo je ovo.

Imala sam teške trenutke sama sa sobom, probleme, suze, nikada ništa od nje nisam sakrila. Ja se prosto užasavam majki koje glume da ih ništa ne boli, ništa ne dotiče, da im ništa nije teško. Ma bilo mi je teško. I kad nisam više znala šta ću, plakala sam. I to nikakve veze nije imalo s tim što sam joj mama. I uvek sam joj govorila – jesam tvoja majka, ali sam i živ čovek koji ima neki sasvim odvojen život od tebe. I na trenutke sam se pitala šta li ona misli o tome kad ne ličim na mamu nego na nesrećnu devojčicu.

Danas moja ćerka puni 29 godina.

Nikada me nije razočarala. Nikada je nisam pohvalila pre drugima. Umeli su da mi kažu – Blago tebi, ona je tako… pa nešto… baš si imala sreće. Jesam, imala sam sreće, meni je ona porasla sama, ništa  nisam uložila u nju, baš sam imala sreće.

Od juče vrtim reči moje ćerke po glavi, vrtim šta su mi ljudi usput govorili, šta sam čula, tuđe stavove, tuđa mišljenja, ne u vezi sa mnom i njom nego u vezi života, tih tragičnih roditeljskih razočaranja jer im deca nisu „ispala“ onako kako su oni želeli, nego, gle čuda, to bezobrazno, to misli svojom glavom, radi kako misli da treba, ne brine šta će otac „koji te napravio“, majka „kojoj nisi rekla hvala“ da misle.

Ne znam da li se moja ćerka seća, bila je vrlo mala, vrlo mlada, kad sam joj objasnila da će sve što bude radila u životu, raditi samo sebi. Ne meni, ne nikom drugom, samo sebi.

Meni se neke stvari možda uopšte neće svideti, ali pusti ti mene, sa svim onim što budeš radila, danas, sutra, prekostura, u godinama koje dolaze, ti ćeš morati da živiš i ti ćeš s tim morati da se budiš. To je tvoj život. Ne mogu ja da ti ga gradim, ne smem ja da ti ga gradim.

Mislim da je to najvažnija stvar koju sam joj rekla, mnnogo bolja nego da sam joj govorila – ne smeš, nemoj, nemoj ni slučajno, pazi, nemoj da crvenim… Ma neću pocrveneti nikada, ti vodi računa da ne crveniš pred samom sobom. Vodi računa da ujutru kad se probudiš prvo ne pomisliš da bi volela da jučerašnjeg dana nije bilo.

Godinama posle toga, pitala me je – Kako to da ti meni nikada ništa nisi zabranila?

Tako što me nikada nisi dovela u situaciju da pomislim da ti nešto zabranim.

Meni možeš sve da kažeš jer većinu onoga što se tebi bude dešavalo, što te bude mučilo, ja sam već prošla. A ako sam prošla, nemam nikakva prava da tražim da ih ti ne prolaziš, kako ćeš postati čovek. Znam da i ti moraš da ih prođeš.

Mislim da je samo jednom nešto prećutala. Griža savesti je naterala da mi kaže posle par dana, kad sam je pitala zašto mi odmah nije rekla, odgovorila je – Da se ne sekiraš!

Pa sunce ti tvoje! Moj zadatak je da se sekiram, odakle ti ideja da mi to oduzimaš?!

Od kako sam te rodila, ja se sekiram, zbog temperatura, razbijenih kolena, tvojih suza kad se posvađaš sa drugaricom, koga ćeš sresti, kad otputuješ stotinama kilometara daleko, ko te popreko pogledao, ko te uvredio, da li onaj sa kojim si sela u kola pije, da se ne prevrne brod, da se autobus ne surva u provaliju, da se ne nađeš na putu nekoj budali…

Moj život sa tobom jeste divan, ali nije bezbrižan. Tebi neizmerno verujem, svetu i ljudima ne verujem ništa. I zbog toga neprekidno brinem.

Onaj dan pre dvadeset devet godina bio je isto ovako topao, nisam imala pojma kakva ću majka biti, nisam o tome ni razmišljala, nisam imala velike planove. Nas dve smo rasle zajedno, ona kao dete, ja kao mama.

Ovo je mala priča o tome kako sam zdravo porasla u mamu.

Mnogima to nije uspelo jer kao ljudi nisu porasli. Jer su uvek bili važniji oni nego oni koje su rodili, njih su tretirali kao uštirkanu maramicu.

 

 

Pročitajte i

U Srbiji nema posla samo za one koji neće da rade

Prijavi se jedna sredovečna žena na konkurs, ode na razgovor i, naravno, odmah primeti razočaran pogled gos’n direktora koji je ništa nije pitao, samo joj se izvinio i rekao – Vaš CV jeste impresivan i vi divno izgledate, ali očekivali smo nekog mlađeg. Ona odgovori da nema problema, zahvali se, okrene i izađe. Ali se ispred vrata zamisli, pokuca, ponovo uđe u njegovu kancelariju i kaže mu – Pojma nemate kakvog radnika propuštate!

Ostavite komentar