Home / Život piše romane / U šta god da veruješ, u pravu si – na kafi sa Ivanom Kuzmanović

U šta god da veruješ, u pravu si – na kafi sa Ivanom Kuzmanović

Ovo ispijanje kafe je bilo, sasvim slučajno, kao pisanje školskog zadatka na temu – Glavni lik u romanu „Moj život“, ima uvod, razradu i zaključak.

Već dugo se osećam – ništa mi nije, a bolna sam, preosetljiva, plačljiva, kao da nisam odavde i da ne znam čija sam…

Od kako mi se udala ćerka i otperjala za svojom srećom, ja se nešto ne snalazim sa samom sobom, prvo su mi bili potrebni meseci da prihvatim, pa da se pomirim, ne sa tim što se udala nego što mi nije baš blizu, a onda sam ušla u fazu u kojoj se trenutno nalazim – da mi ništa ne fali, ali da se ne osećam baš kao svoj na svome i ja sa sobom i ja sa svima, sve je naoko kako treba, a opet mi nije kako treba.  Nisam baš sigurna da je to zbog toga što ona više nije ovde, možda se moja životna faza samo poklopila s tim, kako god, kome god bih rekla kako nisam sigurna da li se osećam kao poluprazna ili kao polupuna čaša i kao da još nisam odlučila šta ću biti kad porastem, svi puni razumevanja, samo budi strpljiva, proći će. Iz mog iskustva, sve što sam pustila da samo prođe, pošlo je na neku svoju stranu pa ga posle nikako da ga uhvatiš i zauzdaš, neka hvala, kod mene ne pije vodu.

I tako se desi da nedavno na Fejsbuku ugledam poziv za radionicu kod Ivane Kuzmanović, iznenadim se, znam da piše, u mojoj svesti je ona književnica, ali nisam znala da se bavi lajf koučingom, tako sam bar mislila, i prijavim se iz dva razloga, odjednom  mi sine da mi je potreban neko ko će bez prethodnih iskustava razgovarati sa mnom, ali i zato što nije pisalo – Aj’ sad, ti dođi, izlečiću te od života, ljudi i tebe od same sebe – što uglavnom piše na svim pozivnicama za sve moguće radionice. I na kraju, ta radionica je nosila naziv „Rasplamsavanje“ i to mi je bilo tako simpatično, meni koja je u fazi tinjanja, daj da probam da se rasplamsam.

No, dan pred radionicu me sludi neki virus i javim se da ne mogu da dođem, posle čega smo Ivana i ja razmenile par mejlova i dogovorile se da se nađemo i popijemo kafu, dakle, kafa nije dogovorena da bih vam pisala o tome, dogovorena je tek tako, da se upoznamo.

Ovo je bio uvod, meni je bila potrebna ta kafa, šta znam, možda i njoj. Na kraju, znate, u stvari je divno da povremeno imamo te sastanke na slepo i pobegnemo iz onih dobro poznatih viđanja i ispijanja kafe sa svima onima sa kojima smo već sve teme provrteli, koji nas bogznakako dobro poznaju a koji se u nas uopšte ne upuštaju. Pošto sam ja od onih ljudi koji svakoga koga upoznaju odmah „zagrle“, zagrlila sam Ivanu iste sekunde kad smo jedna drugoj pružile ruku i, evo, još mi je u zagrljaju, jer sam posle ko zna koliko vremena i ljudi najzad razgovarala sa nekim bez zadrške, obostrano otvoreno i sa navalom suza u oči, ne od tuge, ne od zbog onoga o čemu smo pričale, nego zbog bure emocija koju je sve to izazvalo.

Nedavno sam na Fejsbuku napisala kako se nama ženama sugeriše da imamo svog manikira, pedikira, frizera, stilistu, kozmetičara, svaka žena ih uglavnom ima, ali niko nam ne savetuje da imamo nekoga za „lifting“ onoga što se zove duša.

Ivana, da odmah ispravim svoju grešku, nije lajf kouč, tačnije –  ona je savetnik za lični razvoj. I sama ima svog savetnika, saopštila mi je kroz razgovor i to je ono što pomenuh u prethodnom pasusu – svima nama je potreban neko da mu povremeno prospemo život u krila kako bi nas nepristrasno možda malo podigao, malo spustio, malo usmerio, malo naterao da se otvorimo ili zatvorimo, prosto nam pomogao da se izbalansiramo, a ne da bi nas naučio da živimo, kakva predrasuda vlada. Ona nikoga ne uči kako da živi već kako da se izbori sa sobom, kako da mu bude bolje.

U ovom trenutku, dok pišem, kroz glavu mi prolazi da mi je u stvari teško da prepričam naš razgovor, a imam neodoljivu želju da ga prepričam zato što poznajem toliko vas kojima bi isti ovakav razgovor prijao, zato što znam, bar po onome šta mi govorite, koliko vam je preko potreban, zato ću ga izneti kroz Ivanine rečenice istrgnute iz tog razgovora, ovo nije bila seansa, bio je razgovor uz kafu i kroz taj razgovor smo se dotakle mnogih tema koje se sabiraju u jednu – život.

Ivana sa knjigom koja nosi naziv lajt motiva njenog života - Ljubav bez iluzija ili - život u istini
Ivana sa knjigom koja nosi naziv lajt motiva njenog života – Ljubav bez iluzija ili – život u istini

U šta god da veruješ, u pravu si – rekla je na početku razgovora, samo mi je vrtelo kroz glavu koliko je onih koji me ubeđuju da su mnoge moje vere pogrešne. Ni ja baš nisam operisana od istog, umem ponekad da prigovorim nekome. U šta god da verujete, u pravu ste, to je vaša vera, vaša misao, vaš život, vaša odgovornost.

Pokazivanje slabosti je velika snaga, a mi mnogo energije potrošimo na foliranja – uče nas, još od malena, da ne pokazujemo svoje slabosti, svoju ranjivost, svoje emocije i tako se kroz život svi, manje-više, foliramo, silnu energiju potrošimo da bi sebe prikazali u drugom svetlu, negujemo u sebi tu predrasudu da će onaj kome pokažemo da smo ranjivi čeprkati po našim ranama još više, a svi smo željni da nas neko prigrli i voli sa svim tim našim slabostima. Svako od nas je ranjiv i ta svoja ranjiva mesta čuvamo kao da svi ostali, svim raspoloživim ubitačnim oružjima, kidišu na njih. Tek kad se otvorimo, dobijemo otvoreno, tek kad se otkrijemo, dobijemo otkriveno, inače se nemojte duriti što se drugi foliraju.

Čoveku je dovoljna samo jedna osoba sa kojom ostvaruje bliskost da bi se osećao ispunjeno, kao svoj na svome – hvala, hvala Ivani na ovoj rečenici. Ja sam vam od onih koji smatraju da je prijateljstvo precenjeno i da ga mnogi mešaju sa bliskošću. Ne možete imati deset i više bliskih prijatelja, prosto je nemoguće, možete se lepo družiti, to nije sporno, ali onu pravu bliskost ne možete ostvariti sa svima. Ova Ivanina rečenica ne znači da ih ne možete imati dve, tri, ali ako ih nemate, kao što ih nemam ja, jedna je sasvim dovoljna.

Ljubav je nešto što se ne dešava, na ljubavi se radi – i sama sam napisala nebrojeno statusa i tekstova na ovu temu – ljubav ne pada sa neba, ne dešava se tek tako dok šetate gradom, dešavaju se samo susreti. Ljubav nije događaj, to je proces, gradi se kao i svaki drugi odnos – prijateljski, roditeljski, kako Ivana kaže  – na tome ili radiš, ili ne radiš, ili gineš ili ne gineš za ljubav. Nema tu mnogo filosofije, svim odnosima dajemo mnogo više šanse nego što je dajemo ljubavnom, u svakom smislu te reči, od ljubavi olako odustanemo, puni razočaranja, uvređenosti i onog – nije po  mom.

I onda sreća… došle smo do sreće, nešto u šta ja ne verujem i kad god me neko pita da li sam srećna, zabagujem, pojma nemam, nisam, čas sam zadovoljna, čas ne, ne primenjujem one recepte – uradi to da bi bila srećna, mani se toga da bi bila srećna… I kad sve to uradim i kao odjednom budem srećna, šta onda? Gotovo? Ivana sve o sreći sažme u jednu rečenicu –

Sreća je stanje svesti!

A uspeh je kad si izbalansiran iznutra.

I znate, ovako trenutno neizbalansirana, pomalo sam bila prepadnuta ovom rečenicom jer to jeste jedini pravi uspeh. Prisetite se samo svih onih koje smo smatrali uspešnima – slavni, bogati, poznati, a ili su dobrovoljno otišli sa ovog sveta ili su u paklu droge i alkohola.

I sve tako neizbalansirana, gledala sam u Ivanu svim očima koje imam, slušala je svim ušima koje imam i upijala svim svojim senzorima jer ona priča ustima, očima, rukama, celim telom, ja nešto ne verujem ljudima koji prekrste ruke i deklamuju, i ona mi je jednog trenutka rekla da je život –

kao planinarenje.

Opremiš se svom potrebnom i preporučenom opremom, kreneš da se penješ na tu planinu zvanu Život za koju nemaš pojma koliko je visoka, praviš usput bazne stanice da odmoriš telo i dušu i prikupiš snagu za dalje penjanje i onda, jednog trenutka, kad ti se učini da si skoro na samom vrhu, nešto se desi, izgubiš snagu, izgubiš volju i imaš osećaj da ćeš se samo strmoglaviti tamo odakle si krenuo.

E, onda, kaže Ivana, umesto da se strmoglaviš ili prepadnuto počneš da se penješ ka tom vrhu sve praveći greške usput, polako treba da se spustiš do jedne od onih baznih stanica, sedneš, odmoriš se, udahneš duboko, razmisliš…

Razbila sam u paramparčad jednu svoju predrasudu – da sam dovoljno pametna da znam da upravljam svim situacijama u svom životu i samom sobom i šta tu ima meni neko… Dobila sam potvrdu da nisam ni bolesna, ni blesava, da je sve u redu, da su samo malo neke stvari iskočile iz ležišta, jer većina onih sa kojima se viđam bi mi baš to rekla – ma daj, ne izmišljaj, ne budi blesava…  Ovo nije bila seansa, već razgovor uz kafu, kako rekoh, ali je meni bio lekovit.

Bogatija sam za jedno milo biće. Bogatija sam i za nove misli.

Samo deliće ovog razgovora prenela sam uz Ivanin blagoslov, negde usred razgovora sam je pitala da li mogu nešto da napišem o toj našoj kafi.

Radujem se novim kafama, radionici koju sam propustila i čitanju Ivaninih knjiga jer kako sam je razumela, o većini stvari o kojima smo razgovarale je i pisala, gradeći sebe i radeći na sebi, a ja sam pročitala samo jednu – Lemurovu ljubav.

Tražeći svoju baznu stanicu idem ovih dana da kupim Ivaninu Knjigu ličnih promena.

Htela sam da ti poklonim knjigu, ali rekla si da imaš averziju prema takvim knjigama pa nisam htela da te silujem, rekla mi je Ivana 🙂

Zaključak ovog teksta kad budem iščitala knjigu.

I oporavila se u baznoj stanici 🙂

Ovo sam videla tek na kraju, nisam dobro uhvatila, sve vreme je stajalo iznad naših glava - Do your best, and leave the rest
Ovo sam videla tek na kraju, nisam dobro uhvatila, sve vreme je stajalo iznad naših glava – Do your best, and leave the rest

Pročitajte i

Dragi Milko

Jebalo te mantranje, da te jebalo! Kome smeta jebanje, žao mi je, koristim bogatstvo jezika …

Ostavite komentar