Dok smo se mi godinama klanjali oni su turpijali nokte, pričali telefonom, kikotali se, pravili se ludi, savetovali mamu šta da obuče detetu kao da je mama s kruške pala, ogovarali kumu i najbolju drugaricu, odlazili negde pozadi kao u Ali Babinu pećinu da se ne pojave narednih 15 minuta, nisu znali ni deo onoga što su morali da znaju, kolutali očima, mazali nokte, svega sam se, bre, nagledala. Ne umeju da kažu ni dobar dan ni doviđenja, ni izvolite, ni kako mogu da pomognem, samo dalje, dalje, dalje, sledeći, sledeći, sledeći.

Zato što sam celu noć razmišljala kako je Delimano pogodio cilj sa Karapandžom. A Mooshema i ne gađa cilj pa joj verujem i kupujem njene savete. Eto, mislim kad bih ja bila od onih koji treba da izreklamiraju proizvod, ja bih poštovala buduće kupce. I igrala na kartu poverenja? Jel postoji to beše u marketingu ili nije bitno?

I, eto, pomalo tugujem. Što je život tako nepravedan pa mnogi ljudi koji su sedeli ispod one kruške više nisu živi, što ih nisam upoznala, što ne mogu da vidim čega njihovog ima u meni, ili mom detetu. Ali, naravno, živeli!

Ja samo da se osvrnem na himnu, što na terenu, što u skupštini. Ne znam je. Od kako je zaživela nije mi zapalo da je pevam. A i ne sviđa mi se. Ne što ona peva nešto što ne mogu …

Loše mišljenje o PR službama imam još od onda kad su raznorazne firme višak kadra trpale u jednu kancelariju i na vrata kačile natpis PR služba. Kad sam prvi put naletela na to, ušla i pitala šta vam je ovo PR, rekli mi nešto kao – mi smo pablikrilejšns – pa šta radite? – i tu saznam da oni seckaju neke članke iz novina, odnosno da ne rade ništa, to jest, prave neki press kliping i lepe članke u neke ogromne imitacije starinskih foto albuma, i da pojma nemaju šta im je to pablikrilejšns. Bilo to tačno pre 12 godina.