Home / Politika je kurva / Đole i Oliver

Đole i Oliver

Pre dve i po godine, Hrvatska je ostala bez Olivera.

Pre dva dana Srbija, Hrvatska, Bosna, Makedonija, Crna Gora, Slovenija, ostale su bez Đorđa Balaševića.

Verujem da ni u jednoj od ovih zemalja koje su nekada činile Jugoslaviju ne postoji čovek koji ne zna bar jednu Oliverovu i bar jednu Đoletovu pesmu, bez obzira da li su slušali tu vrstu muzike.

Imala sam tek jedanaest godina kad je Oliver pobedio na Splitskom festivalu pesmom Ča će mi Copacabana. Nisam imala pojma šta je Kobakabana, ali sam pesmu znala napamet, kao i svi ostali. Nisam videla Kopakabanu, ali sam videla većinu plaža srednje Dalmacije. Na jednoj od njih sam godinu dana kasnije čula Moj galebe, pesmu koja nije dobila nagradu, ali koja je kasnije proglašena najboljom pesmom svih Splitskih festivala. Ove dve pesme uvele su Olivera u legendu.

Dve godine kasnije, prvi put smo čuli za nekog Balaševića koji se pojavio sa pesmom U razdeljak te ljubim, ta pesma me uvek podsećala na song za neku burlesku. Sledeće godine, na Opatijskom festivalu, Đole je otpevao pesmu Prva ljubav. Svi mi, petnaestogodišnjaci, koji smo u to vreme doživljavali prve ljubavi, pevali smo „Tad još nisam ništa znao…“ iako smo bili ubeđeni da sve znamo, kako se to već veruje u pubertetu. I onda, godinu dana kasnije, 1979. godine, prvu nagradu publike na Splitskom festivalu dobija Đole za Pesmu panonski mornar, u Splitu, na ekavici, pesmom o moru koje više ne postoji. Ove tri pesme uvele su Đoleta u legendu.

Obojica su iz večeri u veče punili Dom sindikata. I nikada nije bilo dovoljno karata.

Ja sam imala tu sreću da odrastam pola godine u Srbiji, uz Balaševića i pola godine u Dalmaciji, uz Dragojevića. I valjda tu sreću da zbog gena svakom porom osetim njihove pesme. Da se zaljubljujem na ekavici i ijekavici. I da usred Splita, dok bonaca lagano ljulja noć slušam kako neko Balaševića prebira po gitari, a da usred Šumadije u nekom kafiću sredinom devedesetih, dok se u blizini, a tako daleko, ratovalo, neko uz gitaru peva Cesaricu.

Već dva dana mi se mota po glavi –

Oliver decenijama nije pevao u Srbiji i ljudi ovde veruju da on to nije želeo, ma daj, neće ići da peva Srbima. Istina je da je Oliver bio sprečen da peva u Srbiji i da je brinuo šta bi se posle toga desilo. Jer, znate, ekstremisti su svuda isti, i ovde i tamo, umeju najstrašnije da prete, da remete ljudima život, a vi nikada niste sigurni koliko neko nema kočnica i koliko može biti lud. Oliver je između srpske publike i sigurnosti svoje porodice izabrao porodicu. Oliver je bio hrvatski brend koji hrvatski ekstremisti nisu želeli da daju Srbima. Hrvatska nam je dala Vegetu, Lino ladu, Bajadere, ok, dosta vam je, hrvatska država nije mogla da utiče na to da dobijemo i malo Olivera.

Đole je 1998. godine imao koncert u Skenderiji. Te još tako mutne ’98. godine. Imao je koncerte u Puli, Osijeku, Zagrebu, Karlovcu… i poslednji u Kragujevcu u januaru prošle godine. Poslednji put punio je beogradsku Arenu 2018. godine. U Nišu nije  mogao da dobije slobodan termin za koncert jer svi znamo da se u Nišu svake večeri održava neka kulturna manifestacija. Nama je ova država ukidala Balaševića. Jer Balašević nije samo pevao. A sistem ne voli nikoga ko govori.

Oliver nije napisao nijednu pesmu koju je otpevao, po njegovim rečima, učestvovao je u pisanju četiri pesme – „Da sam pisao riječi, nisam siguran da bih ikome dao ijednu pjesmu. To je potpuno skidanje intime i pokazivanje sebe iznutra. Na to nisam spreman, dok autori koji to pišu jesu. Ne bih mogao podnijeti tu tugu i žalost da drugome govorim o sebi. To nije lažna skromnost, jednostavno sam takav…“

Balašević je napisao sve svoje pesme kojima nam je kao na tanjiru davao svoju najdublju intimu. Zamislite bez kakvih bismo emocija ostali da nije. Kad slušate bilo koju njegovu pesmu, to je čitav film koji se uz muziku odvija pred vašim očima, o ljubavi, hladnim ravničarskim zimama, toploti ognjištu, ikoni… I mandarinama. I malom belom zecu.

Kad je preminuo Oliver, na splitskom Peristilu Splićani su danima pevali njegove pesme a onda ga bakljama i brodicama ispratili na poslednji put u Vela luku.

Ne sećam se da je iko u Beogradu ili bilo gde u Srbiji zapalio sveću za Olivera iako su ga mnogi voleli.

Sad, kad je preminuo Balašević, Splićani pevaju njegove pesme na Peristilu. U zagrebačkoj Ilici na stoji na srpskom ispisano „bećarac“. Na stanici u puli gore Sveće. Ispred Skenderije pevaju njegove pesme. I tako širom bivše Jugoslavije.

I to je ta razlika između Velikog Olivera i Velikog Balaševića.

Oliver je bio Hrvatska.

Balašević je bio Jugoslavija.

„Postoji jedan nerešivi problem u Novom Sadu: oni koji te vole to ne umeju da pokažu, a oni koji te mrze to ne umeju da sakriju…“ (Đorđe Balašević – Jedan od onih života)

„Ako ćeš me požaliti, požali me za života jer kad umrem, biće mi svejedno“  (David Albahari – Mamac)

 

Pročitajte i

Spomenik Juriju Gagarinu – veliki postament, mala glava – sve isto kao u Srbiji

Sve ovo sa ovim spomenikom podsetilo me na to šta nam sve promiče, šta sve dozvoljavamo, za šta sve mislimo da ne možemo da promenimo.I kako razum građanima Srbije već par godina maše i govori – pa, pa... a građani odmahuju i ispraćaju ga sve misleći da će sedeći i zezajući se po mrežama nadjebati ovu ogromnu marketinšku mašinu. Dok im se bolji život smeši samo ko zna koji put kao repriza.

Ostavite komentar