Mahlat Da li da odem ili da ostanem u drugom stanju
Ovo pitanje postavljam isključivo ženama, pojedinim ženama, smrtnim neprijateljima drugih žena, one figurativne smrti, onim ženama koje su se ograničile, ukalupile i postavile granicu na kojoj su prestale da žive svoje živote a počele da žive tuđe. Svejedno čije, muževljeve ili svoje dece, najčešće njihove, iako ni to ne umeju i koje često zavape – zar mi je to hvala što sam ti prala gaće, budila se noću, prala ti dupe, što sam se svega odrekla da bi ti imala sve, a što se najčešće ogleda u paru novih čizama, mama može da nosi i stare.
Gde je ta granica od koje ste ništa, samo čekalice tuđeg hvala, dobrovoljne žrtve, mesto na kome ste odlučile da više ne treba da se razvijate i rastete, najverovatnije misleći da ste dovoljno postigle. I da smrt može da dođe, ona prava, samo da ne žuri puno jer vi još možete bogu dane da kradete, a i sebi.
A u stvari, niste postigle ništa.
Vi ste morale, tako su vas učili – da završite školu, na vreme, da se udate, kad dođe vreme, da rodite decu, kad dođe vreme i, onda, opet kad dođe vreme, da prestanete da sanjate, želite, postižete, jer ste, eto, ispunile svoju misiju. Jer jednog trenutka vi morate da počnete da živite za druge i zbog drugih.
I ja nemam ništa protiv da vi, pojedine, odustanete od života kad god poželite.
Ali, kad već tako hrabro nastupate sa tom svojom konstatacijom koja se pretvara u kritiku svakoj ženi koja ne živi po vašim pravilima – sve u svoje vreme, recite mi, molim vas, gde je tačno ta granica?
Ja znam da je u vašim glavama, ali odakle vam hrabrost da iskočite kao čupavci iz kutije i nekoj ženi vi odredite da je njeno vreme prošlo. Jer, eto, ima taman toliko godina da postane stvar, kao vi.
Ko ste vi da kažete da je prošlo vreme
za učenje
izlazak sa prijateljicama, prijateljima, bivšim ljubavima
crveni lak na noktima
pink ruž na usnama
čitanje
putovanje
suknju iznad kolena
glasan smeh
dekolte
prsten na nožnom prstu
tetovažu
vetar u kosi
snove u očima
odmor bez muževa i dece
i mali milion drugih velikih i važnih stvari, i onih malih, svakodnevnih?
Nekim ženama, onim koje, eto, baš neće da budu vaše sapatnice u tužnoj ženskoj sudbini, samo biologija može da ograniči vreme, i to – neko vreme, recimo da rađaju decu u pedesetoj. Život sam uredi te biološke granice.
Sve ostale granice koje su vama usađivali u glave od kako ste se rodili vi nemate prava da postavljate drugima. Možete da plačete ispred njih zato što nemate hrabrosti da ih porušite ali nikako da terate druge da vam se pridruže. To je vaš problem.
A mnogo veći problem je to što ne umete svojim četrnaestogodišnjim ćerkama da objasnite da je ovaj kratak život ipad dovoljno dug za sve. Pa kad već volite da upotrebljavate to – sve u svoje vreme, objasnite im:
da u četrnaest godina nije vreme da vam ih onesvešćene od alkohola dovode kući
da nije vreme da skaču po stolovima na splavovima
da osamnaest godina nije vreme kada ćete im kupiti nove sise, malo ili mnogo veće od onih koje ste im rodile
da se muškarci kupuju telom, ali da onda ne treba previše da očekuju sem prostu telesnu razmenu, i ne svi muškarci
da je petnaest godina mnogo rano za prvi abortus, uopšte, da abortus nije kontraceptivno sredstvo
da u školu ne mogu da odlaze golog stomaka…
I još mnogo drugih stvari koje propuštate da im objasnite.
Zbog tog prevelikog straha da slučajno ne uradite nešto čemu vreme nije.
I brinući kako da zagorčate život drugima. Pokušavajući da im oduzmete pravo da žive i rade šta god žele.
Jer ste otkrile da je najzad došlo to vreme o kome su vam govorili dok su vam mozak ispirali, kad treba odustati od života koji ste ionako protraćile. U svoje vreme.
Ako me razumete.
Granica je upravo tamo gde je mi sami sebi postavimo. Hvala na inspirativnom tekstu za konstruktivan početak nove sedmice.
Hajde da pomerimo koju granicu.
Dugo sam mislila da nešto nije u redu sa mnom. Nije mi se ulazilo u brak, nisam želela porodicu, decu, već viđen život i šlus. A ponašala sam se suprotno. Moja majka (kao i sve valjda majke) me posmatrala i kad je videla da se mučim, rekla mi je da ne brinem, da ni ona svojevremeno nije osećala potrebu za udajom i svim ostalim, ali da su vremena bila drugačija i da je „kad je došlo vreme“, ušla i ona u brak da ne štrči. Ali da ja ne moram. Da mi je podarila život da ga živim onako kako želim. Momentalno mi je otvorila oči, te sam i nju i sebe videla sasvim drugačije. Imala sam majku – devojčicu, sanjara, idealistu, ženu rođenu za sve, samo ne za varjaču, usisivač, svakodnevni odlazak na posao, uprkos tome što je to što je radila bilo cenjeno i „normalno“. Moja majka se svakodnevno, bespotrebno iscrpljivala glupostima, večito u borbi sa ljudima-robotima koji su je okruživali, očajnički pokušavajući da da neki smisao onome što radi, a duboko u sebi ne želi. Ali uspela je da prenese na mene otpor prema svim besmislenim kalupima koji poništavaju bogatstvo koje svaki čovek nosi u sebi. No, to bogatstvo je samo potencijal, potrebno je mnogo hrabrosti i rada da bi se čovek ostvario. Svet bi bio predivan kada bi ga naseljavali ljudi iskreni prema sebi i živeli živote kakve istinski imaju potrebu da žive. Uverena sam da ne bi bio ni nalik ovome.
Čestitam svim kukavicama koje su u nekom momentu odustale od sebe, jer svet je, zapravo, njihov. Pretpostavljam da bi u njemu još više uživale da nema onih koji bi ih podsećali na to da može (još kako) i drugačije. Ali brzo preslišavanje o tome “kome šta priliči” i “kad je za šta vreme” nepogrešivo pomaže u susretu sa takvim osobama. Za one druge, vrlo predvidljivo.
ili ja nisam ukapirala smisao ovog teksta, ili sam tu granicu „sve u svoje vreme“ odavno prešla ne primetivši je, ali:
– nikad nije vreme da vas onesvešćene od alkohola dovode kući – treba znati svoje mogućnosti,
– nikad nije vreme da se skače po stolovima na splavovima – za to postoje mnogo bolja mesta,
– nikad nije vreme da se kupuju nove sise – osim ako je to plan ulaganja u „biznis“ da se muskarci kupuju telom, na kraju krajeva i to je vrsta zanimanja po slobodnom izboru 😉
…
Jer… život jeste i postavljanje, ali pravi život je prelaženje svojih i tuđih granica – u svesnom stanju, naravno! 😉 Sve ostalo je samo puko preživljavanje
Ali preskočiste abortus.
Nikada nije vreme, ali jedna punoletna osoba može da skače gde god joj se skače, onesvešćuje i kupuje šta joj se kupuje, radi šta god hoće, jer radi sebi i odgovara za svoje postupke.
Pa stoga, one koje uče svoje vršnjakinje za šta im je vreme, bolje da uče svoje ćerke kako se ulazi u život.
Ovaj tekst ima više poenti.
Odličan je tekst! Zato sam se i pitala da li sam ga dobro razumela 🙂
I naravno, da nikad nije vreme za abortus, lepo piše da to nije kontraceptivno sredstvo i nemam šta da dodam i nikako ne treba ići u školu golog stomaka, niti sedeti na betonu, niti… ? 😉
Šta žene i „ženturače“ rade, koga će da ogovaraju, kome i šta da prebacuju i kakvim sve temama troše vreme, je nešto što je miljama daleko od mene, i pravo da vam kažem baš me briga i „zabole me“, ali…
Ako odrasli, tj. punoletni rade šta i kako hoće, ako ti odrasli treba da odgovaraju za svoje postupke, ko treba da odgovara za postupke maloletne dece? Pogotovo ako znamo da su deca samo slika i prilika svojih roditelja, odnosno roditeljske (ne)brige – a izgleda da je takvih sve više?
Ta vrsta roditeljske „ograničenosti“ nema veze sa granicom „sve u svoje vreme“, nego činjenicom i velikom istinom, da deca, nikad, ali nikad ne mogu da budu kriva za svoje postupke.
P.S.
našlo bi se tu još stvari, za koje jednostavno „nikad nije dobro ili pravo vreme“ 😉
beda sebi traži društvo 🙂
Ja, eto, ne poznajem ni jednu zenu, opisanu na pocetku teksta, kojoj je ovo pitanje postavljeno. A da poznajem, bilo bi mi je zao. Cemu tolika zuc?
Mene, posle ovoliko tekstova, stvarno mrzii da objašnjavam šta sam htela da kažem, čemu žuč, da li je moje okruženje malo „oštećeno“ i slične stvari. Vi ne poznajete, divno, zaista. Ja poznajem, ovaj svet je pun nijansi i nivoa.
A ja, eto, kad primetim nešto od čega me „zaboli žuč“, lečim se na ovakav način.
Koliko je efikasno lecenje na ovajh nacin? Napisi nesto o licnim dostignucima, o tome kako si uspela da vaspitas dete, kakav ti je odnos s muzem, s’ njegovom porodicom, kakvi su ti odnosi s’ kolegama ( u oliko radis).
Svakodnevno si prisutna u debatama na fejsu i Tviteru, bilo bi zanimljivo da cujem, tvoja realna iskustva.
Ako znaš da sam „svakodnevno prisutna na fejsu i Tviteru“ i da tamo debatujem, ona sigurno i ptariš pa čitaj.
A ako ti to nije dovoljno, na ovom blogu ima preko 1.000 tekstova i u svakom od njih neka moja misao, lično iskustvo i slično. Kreni od početka, pa polako, s razumevanjem, normalno, ako imaš vremena.
Videćeš i šta radim, i kako sam vaspitala dete, i kako mi je muž, i da li imam orgazme, baš sve.
Nego čisto sumnjam da bi razumela.
Meni je tekst odlican!!!