Milenijalci u Srbiji

Od kako je nedavno počelo da se govori o milenijalcima, nespretno u startu nazvanih milenijalsima, pa se još priča fokusirala na to da je to generacija koja je pravi izazov za marketing, zainteresovao me je „fenomen“, stavljam pod navodnike pošto nije uopšte fenomen, ako uzmemo u obzir smenu generacija, oni su generacija ovog milenijuma koji karakterišu globalne komunikacije.

Ako niste bili zainteresovani, nekoliko crtica, deca mnogih od vas pripadaju milenijalcima:

• milenijalcima se smatraju ljudi, mladi, rođeni između 1980. i 2000. godine, rođeni usred digitalne revolucije i, nažalost, usred najveće ekonomske krize još od one tridesetih godina prošlog veka;
• za razliku od generacije kojoj im pripadaju roditelji i koju nazivaju „ja“ generacijom, milenijalce nazivaju generacijom „mi“, generacijom koju karakteriše pripadanje „čoporu“;
• milenijalci ne gledaju televiziju, ne kupuju i čitaju novine, reklamni leci, flajeri, bilbordi, šta im je ubačeno u poštansko sanduče ih u opšte ne interesuju (zato i jesu izazov za marketing, jer najveći deo marketinga se upravo obavlja kroz tv kanale, novine i deljenjem letaka na ulici), imaju potpuno drugačiji „potrošački mentalitet“ od svojih roditelja;
• na sve što pripada „starom svetu“, onom pre Interneta, gledaju sa prezirom, za njih je Internet najvažniji izum u istoriji čovečanstva;
• svoja interesovanja baziraju na preporukama pripadnika svog „čopora“;
• milenijalci žive na mreži, rade na mreži, oni su blogeri, jutjuberi, modni blogeri, instagrameri, gde god da žive u svetu, i koliko god da su im maternji jezici različiti, oni govore istim jezikom – jezikom tehnologije;
• ne žale novac za najnoviju generaciju pametnih telefona, ali sve ostale kupovine obavljaju pametno, pomalo su „imuni“ na skupe brendove, nisu genracija „prvi milion do tridesete“, „Coca-Cola, marlboro, suzuki, ferari, luj viton“;
• vole da putuju, ne libe se da promene grad, državu zbog posla, interesuju ih ljudska prava, sloboda misli, zaštita životne sredine;
• za razliku od generacije svojih roditelja koji su se zanosili da su revolucionari, milenijalci su reformatori;
• oni su prva generacija kod koje su polne i rodne razlike malo važne, preferiraju jednakost, odnosno – jednakost uzimaju zdravo za gotovo;
• ako zakukate da vaš milenijalac, vaše dete, mnogo sedi ispred kompjutera ili ne ispušta svoj pametni telefon, istraživanja su pokazala da milenijalci pristupaju Internetu da bi rešili svoje potrebe, od učenja do kupovine, za zabavu, da bi naučili nešto novo i da bi bili informisani…

Zbog svega ovoga milenijalci su zaista pravi izazov za marketing koji će dobro morati da se menja jer ovakav kakav jeste još uvek se obraća njihovim roditeljima, marketing voli pasivne potrošače koji se „pale“ na reklame i nemaju pravo glasa, milenijalci stupaju u interakciju sa brendovima, i te kako imaju pravo glasa i mogu da promene sudbinu neke kompanije. Oni su najbrojnija generacija od kad je sveta jer su globalna generacija koju povezuje Internet.

Milenijalci, ako do sad niste ukapirali, se ne osećaju delom palanke u kojoj su rođeni, gde god da je ta palanka, milenijalci se osećaju delom sveta.

E, sad, zašto sam u stvari pisala ovo… Ako vašeg milenijalca ne interesuje škola, školovanje kakvo mu se nudi, servira i koje ga pritiska…

Pre neki dan pričam sa jednom ženom koja mi reče kako se čitavo američko školstvo, obrazovni sistem menja i okreće milenijalcima. Odmah mi je mozak provrteo na nekoliko mladih ljudi koje poznajem, tipičnih milenijalaca, koji žive u Srbiji, koji su se pronašli uz pomoć Interneta i koji su veliki problem imali tokom školovanja, to ih je gušilo, smaralo, smatrali su da uče nepotrebne stvari, nisu za mnogo toga bili zainteresovani, morali su da bubače, gušili su im kreativnost. Kreativnost u Srbiji, bar što se klasičnog, osnovnog, srednjoškolskog i fakultetskog obrazovanja, nije dobrodošla, obrazovni sistem se ne menja, nema „političke volje“, jelte, najveći problem obrazovnog sistema u Srbiji, kao što možete videti, sad u jeku predizborne kampanje, je da li škole i maju wc.

Zamislite tu muku milenijalaca koji moraju da sede u školskim klupama i obrazovni sistem koji ignoriše da su oni tehnološki pismeni i tehnološki pametni.

Podsetiću vas na ono čemu se stalno podsmevaju na drušvenim mrežama kad šeruju kako milenijalci komentarišu Anu Karenjinu ili Romea i Juliju, što bi rekao jedan svojoj majci – ti pročitaš deset strana da bi doživela kako zalazi sunce, ja to odgledam na Jutjubu za deset sekundi. Milenijalci su instant generacija, svidelo se to nekome ili ne, moraće nešto da se menja.

Pominjala sam već razgovor sa profesorom koji je rekao da na času informatike, po školskom programu, deci mora da objasni kako funkcioniše Internet, ali „peške“, jer u kabinetu za informatiku Interneta nema, ne dozvoljava direktor, da deca ne bi igrala igrice, možeš misliti, oni još uvek misle da se milenijalci samo igraju na Internetu, i koji kaže da se tokom tih predavanja oseća kao potpuni idiot dok im priča o nečemu što oni savršeno dobro znaju. I to – crtajući na tabli.

U vezi sa naslovom – milenijalci u Srbiji postoje, naravno, ali Srbija ih ignoriše, vraća u prošlost, guši, obrazovni sistem im nije prilagođen, milenijalci su prerasli srpski obrazovni sistem koji zanemaruje online učenje, online kurseve, online komunikaciju, milenijalci u Srbiji su još uvek „osuđeni“ na papir.

Elem, nije tačno da milenijalci neće da uče, neće da se obrazuju, neće da sarađuju, hoće, ali hoće na svoj milenijalski način. Oni znaju da… recimo, znaju da pronađu znanje, samo ih treba pustiti.

Nažalost, većina u ovoj zemlji veruje da znanje postoji samo u knjigama a da je potvrda tog znjanja pečatirana crno na belo i verujem da je milenijalcima u ovoj zemlji teško da se  zaposle i nose sa „autoritetima“ – ja sam završio to i to.

Svi ostali, skloni tome da pričamo kako su nezainteresovani, kako samo bulje u telefone, koji im držimo predavanje kako smo mi tako i tako, kako se nekad ovako i onako, treba da razumemo da su milenijalci deca novog doba i da na njima leži budućnost sveta.

(Foto: 360com.it)