Home / Lepa Srbija / Sviraj onu našu stvar

Sviraj onu našu stvar

5 (2)

Jel znate vi kako sam ja počela da blogujem?

Udala se, došla u Beograd za šta sam mislila da se neće desiti, odnosno da se neću vraćati, imala sam ljubavni plan sa jednim drugim gradom, i otkrila da preseljenje može skroz da te istraumira. Zaključim posle mesec dana da ne umem da živim u Beogradu, nemam svog ginekologa, ženu kod koje kupujem sir, pa ženu za jaja, pa onog što me zove snajka koji prodaje kajmak, a o kafani da ne govorim. A u Beogradu se većina kultnih kafana zatvorila i na njihovom mestu nikle picerije, kladionice, neka brza ’rana, banke, sve ono što sam ostavila dvadesetak godina ranije, nisam zatekla. Pola godine sam vrlo redovno odlazila u Kragujevac da popijem kafu sa drugaricama i izađem u kafanu ko čovek. Ovaj, ko žena koja voli kafanu.

I tako, u toj svojoj frci, boktemazo, nemam kafansko društveni život, otkrijem blog i prvi post napišem o tome kako ću da presvisnem u Beogradu a možda se i razvedem, ko, bre, može samo u muža da gleda.

I kad sam kod tih kafana, kad imaš oca boema, u kući se, normalno neguje kult kafane, znate ono – kafana je institucija. U kafanama se sklapaju najbolji poslovi, rađaju ljubavi, umiru ljubavi, mož’ da plačeš do mile volje kad te pogodi pesma, dok na ulici ne možeš, moraš da trčiš kući, možeš da recituješ, popneš se na stolicu ili na sto, mož’ da padneš pod sto, u kafani mu sve nekako dođe normalno.

hiishii_K22_1917

Nego tata… Prva ljubav mog tate bila je Vasilija Radojčić a velika prijateljska ljubav Silvana Armenulić, što je značilo, i o tome sam pisala, da sam ga u startu zeznula kad sam se rodila jer je planirao Dimitrija, a o Silvani bi samo on mogao da vam priča jer samo on ume da objasni kakva je to žena zmaj bila. Iako nisam bila Dimitrije, tata me uredno, kao da jesam, vodio sa sobom u kafane iako mu niko nije branio da ide sam, pa kako imam sto godina, pamtim one kafane u kojima su stajala kuvana jaja na stolovima, odmah pored onih olupanih limenih pepeljara a konobarice nosile bele trake u kosi, bele kecelje i one kultne borosane.

Putovati sa mojim ocem, a mi smo se naputovali ko besni, širom stare zemlje, značilo je i imati vodiča za kafane, taj je znao svaku kafanu od Triglava do Đevđelije i unakrst, i šta u kojoj ima najbolje da se pojede, i na kog je, kasnije poznatog pevača ili pevačicu, nabasao u nekoj od njih, i kakav je bio gazda ili „šef sale“, i ispred koje je prespavao noć jer “se mnogo popilo“, i kako mu je ostala glava na ramenima, odnosno kako je propustio jedan voz iz Sarajeva jer je neko mnogo dobro pevao sevdalinke u nekoj kafani a on ortaku rekao – Ma nek ide život, doći će drugi voz a ovaj trenutak se neće ponoviti, pa je taj voz doživeo stravičnu nesreću, i svašta nešto o čemu bih mogla da napišem roman. Putovati sa njim, značilo je da pojma nemaš kad ćeš stići na odredište, samo ako se desi da prođemo pored kafane u kojoj je „one noći še’set osme bio provod“ kakav se nije desio i tako bar za deset kafana.

Nego, da se vratim rodnom gradu, rodni grad pa rodne i kafane, to jest, restorani, nema više onih kafana, a kad mi je koji bio omiljen, zavisilo je od toga u kojoj svira moj omiljeni orkestar. Jer, kafanu ne čine stolovi, stolice i čaše, nego atmosfera, a atmosferu u kafani mogu da naprave samo ljudi i dobra muzika. A okrestar morao da bude omiljen jer su, kad ih pogledam, znali da treba da odsviraju onu moju stvar zbog koje ću da se ućutim na par minuta, toliko me pogodi svaki put.

Kad malo bolje razmislim, nije ni čudo što mi neki, bez obzira da li smo muškarci ili žene, imamo tu neraskidivu vezu sa kafanama, taj filing da su nam druge kuće, kad se rodimo to proslave u kafani, prvi rođendan obično opet bude kafanski proslavljen, pa punoletstvo, pa „ženidba i udadba“, pa za šta god treba da častimo, kažemo – Aj’ te vodim u kafanu da častim.

I sad, pred samu Novu godinu, da l’ ćete mi verovati da nikada nijednu nisam dočekala u nekoj kafani, meni je nezamislivo da mogu dobro da se provedem među gomilom nepoznatih ljudi, u prostoriji u koju su nagurali toliko stolova ko za svadbu, da moraš da digneš bar desetoro ako hošćeš do toaleta, da ne možeš da stigneš do muzike i da se na kraju ljubiš s kim stigneš samo zato što je svima vama u istom trenutku i prostoru kao stigla ta Nova godina.

Ali sam zato mnoge nove dane dočekala u kafanama. I oni moji muzikanti me vozili kući, i spremala sam im prženice u kuhinji jer je kuvar odavno završio svoj posao i otišao a mi ostali da otpevamo još ovu, i još ovu, i još ovu, i tako do jutra.

I onda možete zamisliti moju traumu što to ovde nemam.

Ni omiljenu kafanu, ni muziku koja će mi odsvirati onu moju stvar pa da plačem ili pevam i posle toga se, svakako, osećam preporođenom.

Kad, dobijem poziv za promociju pesme „Naša stvar“. I sad, ne znam šta da vam kažem, ja koja se u Beogradu gubim ko guska u magli, odmah pronađem kafanu u kojoj je bila ta promocija, jednu od onih za koje sam mislila da ne više ne postoje, odslušam pesmu i na prvo slušanje zapamtim refren. Znači, pesma! I doživim ponovo tu jednu kafansku noć kad te pesma pogodi u srce, zadnjica zaigra na stolici, od koje sam imala kafanske, predivne flešbekove – neponovljive trenutke kad u kafani svi pevaju, kad počnu da se spajaju stolovi, nazdravlja, kad misliš – ma nek ide život, ko zna šta će biti sutra.

Za Svetog Nikolu odem kod sestre u Kragujevac, kad tamo, ova pesma hit. Otpevaše je sto puta, svi je znaju napamet, svi zažmure kad počne refren – Duša nam je teška… Sve sam ih intervjuisala – zašto vam se sviđa ova pesma 🙂 pojma nemaju, „kako zašto, čuješ kako je dobra“ 🙂

Jeste li čuli kako je dobra ova #nasastvar 🙂

Objavljivanje ovog teksta podržala je Apatinska pivara.

Pročitajte i

Međunarodni centar za muziku “Eva” – nova škola za velike i male

Danas imate utisak da su roditelji u Srbiji podeljeni u dve grupe, jedna bi da …

7 komentara

  1. G

    Pevala sam je iz prve i istovremeno plakala. Za srce mi se zalepila, svaka čast onom ko je napisao i komponovao! Bravo!

  2. Divan tekst, naježila sam se, kao i slušajući pesmu.
    Moj deda je bio kao tvoj tata, boem, svaku kafanu znao, sa svircima noći dočekivao. Tata 21 godinu držao kafanu, u njoj smo porasli, ona me odhranila.
    I srce mi zadrhti kada zapevam tatinu i moju pesmu – Kad umoran budem pao…

  3. I moj deda je držao kafanu, još pre onog rata, odatle valjda ta ljubav. NIsam ga upoznala, ali nema porodičnog slavlja a da ne otpevamo njegovu pesmu „Sedamdeset i dva dana…“

  4. M

    Mislim da recenica da je objavljivanje texta pomogla Apatinska pivara treba da stoji na pocetku teksta. Onda bi bilo moguce procitati prave komentare

  5. Prokomentarišite kao da stoji na početku teksta.

  6. M

    I moj deda je bio boem, voleo je kafane i pesmu, a jos vise ga je volela moja nana. Jedino ga nije „volela kad su mu u kafanu cvrkale pevaljke na koleno“. Bili su pirocanci doseljeni u Knjazevac. Lepa su to bila vremena……

Ostavite komentar