Kog sam đoku na livadi tražila

Prostije rečeno, idem ja livadom, za mnom ide neki muškarac, kaže – Daj onu stvar – ja kažem – Ne dam! I on me prvo premlati pa me siluje. Jer šta ću ja na livadi ako nisam želela seks. Sad, što ja tu livadu, recimo, moram da pređem kako bih od svoje njive gde sam okopavala krompir stigla do svoje kuće, to je druga stvar. U nekom sudskom procesu, ako bih se uopšte usudila da se upustim u to od sramote šta sam tražila na livadi, mrdala dupetom i mlatila motikom, ta livada bi bila od presudnog značaja za dokazivanje odnosa žrtva – zločinac. Jebote!

Da kučka nije mrdnula repom… Džukac ne bi za njom potrčao. – ovo se izgovara po sokacima, ali u jednom ozbiljnom udžbeniku ne bi trebalo da piše.

To kako izgleda kad neka žena mrdne repom, ako ste zaboravili, možete pogledati u filmu The Accused u kome je ulogu žrtve igrala Džodi Foster. Film je snimljen 1988. godine i bio je jedan od prvih holivudskih filmova koji se bavio temom silovanja. Gledajući film, ne možete da se otmete utisku da se žrtva u filmu neprilično ponašala, pila, igrala, smejala se, šta ćete kad vas godinama pritiskaju da ste same za sve krive, jer, ponovo, da niste mrdnule repom kao što je ona u flimu mrdala kukovima, sve bi bilo u redu. No, jedna od poruka filma je da svaka žrtva silovanja prolazi još jedno silovanje, društveno, verbalno, pravno, usudi li se da krene u proces dokazivanja da je bila žrtva.

Ja vam, dragi moji, o zločincima i njihovoj psihi ne znam ništa, ljudi se školuju i obrazuju godinama da bi na osnovu ponašanja zločinaca mogli da im zavire u mozgove. Žrtva bilo kog zločina može biti svako od nas, kad se najmanje nada, samo zato što postoji i što se našao na putu zločincu. Bilo kog zločina. Žena, bilo kog uzrasta, od devojčice do starice, često možete pročitati, može biti žrtva silovanja. Žena bilo kog uzrasta. Bilo gde. Od livade do kancelarije. Da se ne lažemo, žrtve mogu biti i muškarci. Silovanje nije pitanje seksa jer seks može da se nađe ili kupi na svakom ćošku, ima tu nečeg od dominacije, sadizma, frke u glavi, u suštini me ne interesuje i ne treba da znam zbog čega. Interesuje me stav prema svakom ženskom biću, vama, meni, kao potencijalnim žrtvama.

Svi roditelji žive u strahu da im ćerke ne budu silovane. Sve žene bar jednom osete strah da mogu biti silovane. Da se zaštiti, žena ne može. Mene je majka učila samo da ne idem sama mračnim ulicama, da se ne vraćam noću sama, da sa nepoznatima ne idem nigde, ne ulazim u njihova kola, ne pristajem na sastanke u nekim kućama, stanovima, ali mi nikada nije rekla da pazim kako se ponašam jer bi moje ponašanje moglo nekoga da izazove da me siluje, jednostavno jer to nije tačno. Ja sam žena i to je nekom silovatelju jedini izazov. Mogu da obučem šta god hoću, ponašam se kako god hoću, da pazim, ne pazim, svejedno je, ako sam mu se našla na putu zločina.

Istovremeno sam slušala priče o silovanjima i nijednom, pazi ovamo, NIJEDNOM, nisam čula da neko ima saosećanja prema žrtvi. Uvek su komentarisali kako se obukla, gde ide, sa kim ide i, na kraju, da su znali da je žena lakog morala. Opet ono s kučkom i mrdanjem repa.

Vekovima je žena žrtva bila proglašavana odgovornom za to što je bila žrtva. Hiljade slučajeva silovanja nikada nisu procesuirani jer je ženama savetovano da se manu ćorava posla da na sudu dokazuju da su bile žrtve, silovaće je ponovo i ponovo, sve dok ne dokažu da su same krive za ono što im se desilo.

Unazad nekoliko decenija, potrošeni su sati i sati, tone i tone papira, vođeni sudski procesi, menjani zakoni, da se to promeni i da se konačno zna ko je žrtva, ko silovatelj i da žena nije kriva. I onda na Internetu osvane ovo:

Kada sam ovo prvi put videla, strana istrgnuta iz Udžbenika za kriminalistiku, dr Branislava Simonovića, profesora na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, pre nekoliko dana, pomislila sam da se radi o nekom praistorijskom udžbeniku, no, udžbenik je štampan 2004. godine, imao je tri izdanja, poslednje 2012. godine, imao je TRI recenzenta i nijedan od njih na ovoj strani nije našao ništa sporno. Ako su uopšte pročitali jer kod nas kolege rade na reč.

Da krenemo redom:

1. Mit o silovatelju kao “opasnom strancu” je štetan. Tačno. I jedino tačno. Silovatelji su često vrlo bliski žrtvi i njenoj porodici.

2. Jako je važno utvrditi odnos silovatelja i žrtve. To će možda silovatelju doneti olakšavajuće okolnosti, znate ono, davala mu lažnu nadu, opet mrdala repom, ponašala se normalno dok se njemu dizao. Ko joj kriv.

3. U praksi su ređi slučajevi da žrtva nije davala doprinos, čuj, doprinos, za pravo krivičnom delu, za žrtvu silovanja! Traumi! Zločinu! Koji doprinos žena daje kad prelazi livadu?! Ili nosi mini suknju? Ili pleše negde? Jer –

4. Doprinos žrtve se ogleda u šetanju mračnim i pustim ulicama, livadama, autostopiranju, sve u kasnim večernjim satima, čime je objektivno sebe dovela u situacuju da postane žrtva. Jer objektivno, žena je očigledno žrtva čim izađe iz kuće. Znači, nije mi jasno zašto autor nije napisao do kog vremena sam objektivno bezbedna van svoje kuće i šta da radim zimi kad se smrkava u 16 sati a prolazim, recimo, ispod Autokomande gde je silovao onaj uniformisani, samo u civilu. Ili recimo, zašto bi neko, kad ja kao koza krenem preko livade, uopšte krenuo za mnom. Ili kako sam zimus mogla da pređem ulicu Svetozara Markovića u Kragujevcu, u samom centru, mračnu ko pećina jer uličnog osvetljenja nije bilo, sem da rizikujem pošto nemam krila.

5. Žrtva, to jest žena, doprinos daje time što često prihvata “seksualno napetu situaciju”. U slučaju predsilovanja, silovatelju se digo, uzavrela mu nasilnička krv, mogu ja da pričam o cepanju atoma, on je napet pa je napet. Samo ne znam kako da provalim. Kako da ga procenim, ako autor kaže da je svejedno ponašam li se aktivno ili pasivno. Digo mu se bre! Penis. Ludilo. Probudio se silovatelj u njemu, šta ja imam s tim sem što sam mu u vidnom polju? Nisam prosudila, kriva sam? Nekoliko puta sam bila u nekim seksualno napetim situacijama a da pojma nisam imala dok budala nije počela da priča gluposti. Ja sam prihvatala razgovor, ne seksualno napetu situaciju!

6. Ženina “provokacija” može da bude i nesvesna, kada ona na osnovu svog neiskustva ili lakovernosti, ne shvata šta ovaj hoće. Čovek ovde lepo kaže – žensko si, možeš budeš glupa, pametna, iskusna, naivna, on će da te siluje pa će da te siluje, ali si sama kriva, što si ga provocirala time što si žena. Kakva god. Ovde opet ide priča o kučki i mrdanju repom. Mrdaš iako ne mrdaš, kaže dr. Jer dok ti o cepanju atoma, on razmišlja kako da pocepa tebe. Devojčice su lakoverne, neiskusne a samim tim „provociraju“. Užas!

7. Poslastica za kraj – je na fotografiji podvučena crvenom bojom. Neurotične smo i emotivno nestabilne, lude za emotivnim vezivanjem, s kim god, dok mi mislimo i ljubavi, on misli kako da nas siluje, polomi nam vilicu, preti, tuče nas. To što nismo želele batine i brutalni seks nego emocije je lično naš problem. To što nas nije milovao nego zlostavljao je opet naš problem. To što smo samo želele zagrljaj je opravdanje za to što nas je silovao.

Mnogo odgovornosti žrtve stalo je na samo jednu stranu, autor “udžbenika” je zaboravio jednu važnu stvar, koju je morao da smesti na tu istu stranu kako ovo ne bi zvučalo ovako strašno kako zvuči – kad žena kaže NE, to je NE! Šta god da je govorila pre toga, kako god da se ponašala, šta god da je obukla i gde god da se našla. I zato za zločinca ne postoji opravdanje u tome da je ona doprinosila, bila naivna, šetala sama livadom, nosila kratku suknju, visoke štikle, dubok dekolte. I u braku kad kaže NE, to je NE! Inače se smatra silovanjem. U normalnom svetu.

Kako je autor objasnio ovo što piše možete pročitati ovde: To nisu moji stavovi, to su citati iz istraživanja jedne ruske profesorke. Moja namera je bila, i smatram je veoma važnom i odgovornom, da studentima objasnim psihodinamiku odnosa između žrtve i počinioca, kako bi budući policajci, sudije, advokati i pravnici mogli preventivno da deluju.

Kako će oni preventivno delovati sa predrasudom da je žena sama kriva što je silovana, meni nije jasno.

Inače, zamislite, idem ja onom livadom, sa sve onom motikom i prati me neko ko će me zaskočiti otpozadi da me siluje. Ja pojma nemam, pošto nemam oči na leđimam a i da imam, misli ne umem da čitam, umorna sam od motikanja, on vreba najpogodniji trenutak. Taj vremenski prostor između mene kao buduće žrtve koja pojma nema da će biti silovana i njega koji vreba i mene i trenutak, sve vreme planirajući silovanje, zove se psihodinamika odnosa između žrtve i počinioca. Ta psihodinamika je postojala i između onog policajca i njegovih žrtava koje je napadao ispod Autokomande, dok su se umorne vraćale s posla.

Zgrožena sam. Kao čovek, žena, majka.

Da mi se slučajno ne javi neko da mi objašnjava šta je autor mislio. Ovo je strana istrgnuta iz udžbenika, čitaju je studenti, tako sam je pročitala i ja. Kao student koji će suta izaći da polaže a zatim sa ovim znanjem preventivno delovati.

Originalan izvor ove stranice iz udžbenika ne znam, ovo sam uzela sa Twitter profila Dragana Varagića.