Mahlat na sto načina

Kad budeš čitala ovu priču, već ćeš znati da većina priča za devojčice ima tužan početak i srećan kraj. Zato ja ovu priču počinjem od trenutka kad sam pomislila da je kraj. Od dijagnoze. Od karcinoma. Od straha. Da bi, kad završiš čitanje, znala koliko ima sreće na ovom svetu.

Jednog dana sam sela i pročitala par tekstova o tome šta je autofagija, kako funkcioniše, šta se dešava, na šta treba obratiti pažnju i skontala da bih mogla da probam i da bi moglo da uspe jer ionako imam te duge periode nejela. Jedino čega sam se plašila bilo je kako ću se odreći da u pola noći pojedem nešto što mi se jede.

I mi preko pedeset imamo seks. Još uvek, iako to ove od dvadeset ne veruju. I volimo kad se svučemo da izgledamo kao da smo u večernjoj haljini. I da našem muškarcu zacakle oči jer smo porasle velike i više se ne svlačimo u mraku jer nas boli uvo da li imamo celulit, i da li će on da se frapira što naše grudi kao Njutnova jabuka streme ka zemlji, nisu naučile da se odupru gravitaciji i godinama. Mi uživamo bez briga. To ide s godinama.

Sreća nije planina na koju se popneš, pobodeš zastavu i gotovo. Sreću čine trenuci. I ako u trenutku, ili danima, ili mesecima, nema ničega zbog čega ste pomislili – jao, kakva sreća – to iopšte ne znači da ste nesrećni.I ako je tačno ovo gore o mislima, a ja sam sigurna da nije, ali hajde, ako jeste, razboleće vas više potraga za srećom, pritisak da budete srećni, nego to što se danas nije desilo ništa zbog čega biste pomislili – jao, evo je sreća, izvolte, sedi, raskomoti se!

Ovaj post ima za cilj da mi kao nekoliko žena ovih dana javite da ste bile na pregledu i da je sve ok. A to ne morate, meni je samo drago što sam neke žene svojom pričom podstakla da odu.Ovaj post ima za cilj da jednog dana, kad vam padne kamen sa srca, makar vam oba stopala prebio, kažete – Moje dojke su OK!Nadam se da će i moje biti.