Mahlat Da li da odem ili da ostanem u drugom stanju

Samo šest stotina metara od najveće gužve koju možete da zamislite u Beogradu, iznad okretnice autobusa broj 26, nalazi se naselje u kome živim. Možete li da zamislite naselje – u kome postoji mnogo, mnogo zgrada koje se sve vode …

Ti si, draga moja, IPAK, samo žena u svetu koji se organizovao i iskrojio prema muškarcima.I muškarci brane taj svet. Ništa čudno, odvajkad je poznato da svako brani zauzetu teritoriju, raznoraznim sredstvima, pa i onim najsramnijim, ko te pita. Nijedan rat ne bira sredstva pa ni rat polova. Ali to ni po jada.Jadno je što postoje horde žena koje brane taj muški svet. Od kojih je teško biti glasniji.Koje ne interesuje zbog čega su se borile od Klare Cetkin do danas, žene na svim kontinetnima, svih boja kože, svih godišta.

Ne radite ono zbog čega će vas se deca stideti, naravno, ako vas prevaziđu, ako ne uspete i od njih da napravite uplašene klimoglavce koji će biti statisti u ovoj državi koja za narod ne  mari. Ukoliko i od njih ne napravite beskičmenjake. Biće i toga, neka deca neće znati za bolje, neće videti dalje od vas, ali i to treba da je vaša lična tragedija i sramota jer normalan roditelj ipak teži da ga dete prevaziđe.

Sreća nije planina na koju se popneš, pobodeš zastavu i gotovo. Sreću čine trenuci. I ako u trenutku, ili danima, ili mesecima, nema ničega zbog čega ste pomislili – jao, kakva sreća – to iopšte ne znači da ste nesrećni.I ako je tačno ovo gore o mislima, a ja sam sigurna da nije, ali hajde, ako jeste, razboleće vas više potraga za srećom, pritisak da budete srećni, nego to što se danas nije desilo ništa zbog čega biste pomislili – jao, evo je sreća, izvolte, sedi, raskomoti se!

Ovaj post ima za cilj da mi kao nekoliko žena ovih dana javite da ste bile na pregledu i da je sve ok. A to ne morate, meni je samo drago što sam neke žene svojom pričom podstakla da odu.Ovaj post ima za cilj da jednog dana, kad vam padne kamen sa srca, makar vam oba stopala prebio, kažete – Moje dojke su OK!Nadam se da će i moje biti.

Od tog trenutka više ništa nije bilo isto. Pokušavala sam da živim isto, ali jednostavno nije bilo isto. Mnogo sam plakala, razmišljala da li da pišem testament, koliko će boleti moju ćerku, kako moj hazbend ne zna da uključi veš mašinu, da nije posle svega zaslužio da ostane i bez mene, kako će...Sve šmrcajući govorila sam sestri – kako će oni to podneti, kako će se s tim nositi, dok nije dreknula na mene – Neka se nose kako umeju, svakako će se nositi, tebi se dešava, razmišljaj kako ćeš se ti nositi s tim.

Ne znam kako bih vam rekla sem – ovo je jedno uređeno odeljenje i na to odeljenje treba da se ugleda kompletan zdravstveni sistem ove zemlje. Na to odeljenje treba voditi „ekskurzije“ medicinskih radnika da vide da se može, da nije sve do sistema, da nešto zavisi i od ljudi.

Sve ono što si ti danas, to kakva jesi, to šta voliš, ne voliš, što imaš mogućnosti, što te je naučila da razlikuješ, biraš za sebe, ceniš sebe, ne trpiš, napravila je ONA. Ona je tvoj temelj. Iz nje si izrasla.

Od mene nikada nije otišao nijedan muškarac zato što sam bila jaka nego samo oni kojima nisam „legla“, koji me nisu voleli, ali da su me se plašili, nisu. Nisu me, bre, hteli. I kad bi me neko pitao zašto su ti neki odlazili od mene, ja bih lepo rekla – pa šta znam, ne voli me, ne dopadam mu se, a ne – ja sam jaka, a on se usr’o.

Ja nisam bila prostitutka, niti imam neku mrlju u porodici, ali zato što me je izabrao moj muž, njegova porodica ga je emotivno razorila i ostavila mu ranu koja neće zarasti do kraja života.Mene još uvek pojedini pitaju – a da li tamo u Zagrebu mojoj ćerki njena porodica pravi probleme jer je Srpkinja.Psujem u sebi.Poštujte tuđe ljubavi.Zbog njih vam neće pasti kruna s glave.Nije ni kraljici danas.