Mahlat Da li da odem ili da ostanem u drugom stanju

Ovaj post ima za cilj da mi kao nekoliko žena ovih dana javite da ste bile na pregledu i da je sve ok. A to ne morate, meni je samo drago što sam neke žene svojom pričom podstakla da odu. Ovaj post ima za cilj da jednog dana, kad vam padne kamen sa srca, makar vam oba stopala prebio, kažete – Moje dojke su OK! Nadam se da će i moje biti.

Od tog trenutka više ništa nije bilo isto. Pokušavala sam da živim isto, ali jednostavno nije bilo isto. Mnogo sam plakala, razmišljala da li da pišem testament, koliko će boleti moju ćerku, kako moj hazbend ne zna da uključi veš mašinu, da nije posle svega zaslužio da ostane i bez mene, kako će... Sve šmrcajući govorila sam sestri – kako će oni to podneti, kako će se s tim nositi, dok nije dreknula na mene – Neka se nose kako umeju, svakako će se nositi, tebi se dešava, razmišljaj kako ćeš se ti nositi s tim.

Ne znam kako bih vam rekla sem – ovo je jedno uređeno odeljenje i na to odeljenje treba da se ugleda kompletan zdravstveni sistem ove zemlje. Na to odeljenje treba voditi „ekskurzije“ medicinskih radnika da vide da se može, da nije sve do sistema, da nešto zavisi i od ljudi.

Sve ono što si ti danas, to kakva jesi, to šta voliš, ne voliš, što imaš mogućnosti, što te je naučila da razlikuješ, biraš za sebe, ceniš sebe, ne trpiš, napravila je ONA. Ona je tvoj temelj. Iz nje si izrasla.

Od mene nikada nije otišao nijedan muškarac zato što sam bila jaka nego samo oni kojima nisam „legla“, koji me nisu voleli, ali da su me se plašili, nisu. Nisu me, bre, hteli. I kad bi me neko pitao zašto su ti neki odlazili od mene, ja bih lepo rekla – pa šta znam, ne voli me, ne dopadam mu se, a ne – ja sam jaka, a on se usr’o.

Ja nisam bila prostitutka, niti imam neku mrlju u porodici, ali zato što me je izabrao moj muž, njegova porodica ga je emotivno razorila i ostavila mu ranu koja neće zarasti do kraja života. Mene još uvek pojedini pitaju – a da li tamo u Zagrebu mojoj ćerki njena porodica pravi probleme jer je Srpkinja. Psujem u sebi. Poštujte tuđe ljubavi. Zbog njih vam neće pasti kruna s glave. Nije ni kraljici danas.

Učite ih da vežu pertle, peru zube, obrišu guzu... Ako vam deca idu u vrtić, prestanite da ih popodne vodite u igraonice, već su dovoljno bili sa decom, punih osam, devet, sati, odvojite svoje dragoceno vreme za njih. Vi ste im nezamenljivi u razvoju. Budite mame 2.0, ništa tome ne fali, ali s merom i uzdržano.

Tvoje godine tebi ne znače ništa. Znače samo drugim ljudima koji te po tome procenjuju i ocenjuju. Šta nije za tebe. Šta je sramota da radiš. Šta je sramota da kažeš. Gde je sramota da se pojaviš. Uopšte, ovi što misle da je njihova mladost samo njihova privilegija, tvoje godine procenjuju kao neku sramotu, kao da ti nikada  nisi bila mlada, kao da oni neće ostariti.

Sve ovo sa ovim spomenikom podsetilo me na to šta nam sve promiče, šta sve dozvoljavamo, za šta sve mislimo da ne možemo da promenimo. I kako razum građanima Srbije već par godina maše i govori – pa, pa... a građani odmahuju i ispraćaju ga sve misleći da će sedeći i zezajući se po mrežama nadjebati ovu ogromnu marketinšku mašinu. Dok im se bolji život smeši samo ko zna koji put kao repriza.

Sve dok sam je držala za ruku, dok jednog dana nije odlučila da je porasla dovoljno i da je blam da je majka drži za ruku, nekako sam bila normalna. Kad je svoju ruku „amputirala“ od moje, u moj stomak se uselila neka životinja nepoznatog porekla koja uglavnom podrhtava i s kojom je moj razum u neprekidnoj zavadi.