Svima vam sve po spisku

Svima koje ćete se pronaći u ovom tekstu, a pronaći ćete se, ima vas.

Ono što pokušavate da uradite meni, svim ženama mojih godina, da nam osporite glasan smeh, radost, ludiranje, kraću suknju i dublji dekolte jer vas vređaju naše naborane kože, naši obrazi, dupe i sise koji sasvim prirodno streme na dole a ne u vis, da nam osporite nadu, planove, greške, poraze, radoznalost, radost, to što pokušavate da nas svojim zluradim komentarima pretvorite u babe kojima jedino priliči da sede ispod neke kruške i broje sa koje strane prolazi više ljudi, predstavlja samo jedno –

postavljanje temelja diskriminaciji koju ćete doživeti kad budete došle u naše godine. Stereotipi u koje nas kalupite će vas sačekati, nema šanse da neće.

Sve vam po spisku zbog onog glupog pitanja – Kako se osećaš sad kad si baka? Svakako se ne osećam kao baka svih vas. A ne znam ni šta znači to – osećati se kao baka. To je samo titula. Nisu mi izrasli ni rogovi ni rep. Ništa se nije promenilo. Isto psujem, isto jedem, isto pijem, isto radim sve ostalo, samo sam bogatija. Samo se raširila moja ljubav, kao lepeza.

Sve vam po spisku zbog onoga kad se žalim, kad mi nisu sve koze na broju, a neke vi prokomentarišete -’ajde, molim te, imaš toliko godina, ko još u tim godinama… pa šta god. Pa ja. I mnoge. Godine ne ubijaju želje i osećanja. I nikad nisu. Samo su vašim majkama i babama zabranjivali da ih ispoljavaju pa mislite da s godinama starimo i iznutra. Niko ne stari iznutra, neke samo nateraju da istrule.

Sve vam po spisku zbog pitanja – a da možeš da vratiš godine, da li bi drugačije, da li bi promenila, da li bi bila toliko pametna da, odnosno vidovita, da sedneš kad vidiš da ćeš pasti. Ne bih promenila ništa. Sve je bilo onako kako je trebalo da bude, do najgorih sranja. I sve je dragoceno. Nikada nisam znala kad ću i gde pasti, nego sam se strmeknula koliko sam visoka i široka. Ustala, pustila par suza, stresla prašinu, previla rane i nastavila dalje.

Isto je sa pitanjem o kajanju. To kad me pitate da li se zbog nečega kajem je uglavnom ono zbog čega biste se vi kajale jer se nikada ne možemo kajati zbog istog. A kajanje je jedna teška i neizlečiva bolest. Situacije i vreme se ne mogu vratiti. Koje god sranje da sam napravila, oprostila sam sebi.

Sve vam po spisku što nam zbog naših godina osporavate ono što vi mislite da je život. Život ponajmanje čine zategnuto dupe, čvrste sise, ravan stomak i odsustvo bora oko usana i očiju. I da ne zaboravim – nemanje celulita. Život nije – ostani mlada, čvrsta, zategnuta i poželjna. Mnogo je više od toga. Ne možete gledati sebe samo kroz to koliko vas žele muškarci jer muškarci su samo deo života, ne postojite zbog njih.

Postoji jedna bitka koju gubite u samom startu, pre nego što ste je i počele, u trenutku kad ste rođene. To je bitka protiv starenja. Možete očajnički da pokušavate da zaustavite vreme, ono će ipak prolaziti, prvo će cureti, pa teći, pa ličiti na rečni brzak.

To što smo starije od vas ne znači da treba da sedimo i gledamo kako vi živite, vi koje uglavnom ne znate ništa o životu. I što je žalosnije, ne pokušavate ni da naučite, ne puštate da vam se dešava život, a to podrazumeva bukvalno sve i svašta, da letite pa da puzite, da se smejete pa plačete, da budete voljene pa ostavljene, da volite pa ostavljate, budete srećne pa tužne, doživljavate uspehe pa poraze, gurate pa odustajete, borite se pa predajete, život je sve ono što vas uče da nije. Život nije biti mlada i lepa, botoksirati se, operisati, hijaluronisati i filtrirati. Živpt nije gledati samo svoje interese, ne trpeti nikoga, ne tolerisati ništa, ne biti ponekad nezadovoljna i nesrećna, samo se smejati. I tome vas uče. To je zatvor u kojem živite, vi ste samo žrtve industrije koja zarađuje na vama.

Znate li da je ejdžizam, ono čemu posvećujem svoj rođendanski post, češći od seksizma i rasizma.

Znate li da su istraživanja pokazala da filtere na društvenim mrežama procentualno mnogo više koriste one koje nazivaju devojkama u cvetu mladosti nego mi žene koje po istim tim devojkama venu. Mi poštujemo i volimo naše bore, vi ne poštujete i ne volite svoju mladost, ni sebe. I nećete se nikada voleti jer će ovi koji vam podmeću da niste savršene kakve morate da budete pronalaziti nove i nove načine da zarađuju na vama. Mi smo sve različite iako nas vi vidite samo kao skup bora, ako nas uopšte pogledate, a vi ste sve iste. Sa istim sisama, istim obrvama, istim ustima, istim noktima. I sve  se nadate da će se pojaviti onaj ko će videti koliko ste posebne. Kako da neće, što bi rekao Arsen – Nije lako bubamarcu, bubamarinom muškarcu, između tolikih bubamara, istih boja, istih šara, naći koja je njegova Mara…

Sve vam po spisku kad god pročitam da je neka žena ljubomorna na vas. Na šta ljubomorna? Šta vi to jeste ili šta to imate što svaka starija žena od vas nije bila ili nije imala? Tamo gde ste vi sada, mi smo već bile, lepo se provele i nastavile dalje.

Bože zdravlja, ovde gde smo mi, stići ćete i vi. I onda ćete shvatiti kako je ljuštura jedno, a ono važnije  – suština, nešto sasvim drugo. I kako godine mnogo više traga ostavljaju spolja nego unutra, iznutra, suštinski. Shvatićete da starost nije bolest.

Možda i nećete shvatiti, šta znam, mene nisu učili da na starije gledam s prezirom i da se grozim starenja. Šta znam, vi ste novija generacija, noviji model žena, možda ćete se do kraja grčevito boriti da budete samo roba čija je vrednost tolika koliko je poželjna muškarcima. Možda nikada sebe nećete poštovati. Možda ćete zauvek misliti da su žene mojih godina postale aseksualna bića na koje muškarci više ne obraćaju pažnju. Možda ćete zauvek biti žrtve ejdžizma. Možda zaista u pedesetim, šezdesetim… nećete imati seks jer ćete se stideti sopstvenog tela.

Ovo nije tugovanka.

Kad god neka od vas diskredituje nas starije zbog godina, pomislim –

ma, sve ti po spisku. Prođi me se sa svojom glupošću i zlobom.

Kad god se to desi, preplavi me talas sažaljenja.

Danas sam napunila šezdeset godina.