Šta, bre, mladji punoletnik?!

Znate ono – silovao, ubio, ukrao, pretukao, iznudjivao, ma radio nešto iz široke lepeze nedozvoljenih i kažnjivih stvari i onda ga policija uhapsi, preda sledećim organima i samo osvane vest da je taj mladji punoletnik pa umesto da mu odrape kaznu kao čoveku on dobije ukor – no, no, nije to lepo, nemoj drugi put, obavezno manje nego što je zakon predivdeo za učinjeno delo. Onda on posle par godina ili odmah sutradan uradi isto, što da ne uradi kad vidi da mu niko neće ništa, pa osvane vest da je on od ranije poznat policiji al’ ga policija nije ozbiljno shvatala. I to me izbezumi. Policija ga je shvatala ozbiljno, da nije ne bi ga ni jurili i hapsili. Pravosudje ga ne shvata ozbiljno! Da l’ je ovde glupa milicija, kao što se priča, ili neko drugi prosudite sami.

Kad napunite 18 godina dobijate obavezu da imate ličnu kartu a kad napravite glupost više ne pozivaju vaše roditelje da crvene i govore ’’ne mogu mu ništa’’ nego vas savetuju da odma’ zovete advokata, hoću reći – sami ste odgovorni za ono što ste učinili šta god to bilo, advokat vam treba jer bolje zna koje laži prolaze.

Pošto znam da si i desetogodišnja deca a i mladja vrlo svesna toga šta se sme, šta ne, zabog čega se ’’ide u zatvor’’, od čega raste rep, moja pamet ne prihvata to opravdanje da je neko mladji punoletnik pa mu se omaklo. Činjenica je da mnogi ni u kasnijim godinama nisu zreli ali ako je zakon odredio da si od osamnaeste sam odgovoran za svoje postupke ima da budeš odgovoran. Nema opravdanja, ni da si mladji, ni nezreo, ni da imaš traume, ni da ti nedostajala baba, ništa. Ako tim eksperata za ludila utvrdi da je bio neuračunjiv, nesvestan, pijan, drogiran, šta god, da nije vladao sobom, neka ga šalju na lečenje. Ponoviće mu se i opet će neko stradati. Ili neka se zakon promeni pa neka se punoletstvo stiče tek kad taj isti tim utvrdi da je neko svesno i normalno biće. Dotle neka drugi odgovaraju za njega, neka uči, vuče mamu za suknju kad god mu treba kutija cigareta, ima takvih koliko hoćeš.

Pre tri godine sud u Australiji je, na osnovu mišljenja psihologa i psihijatara, dozvolio dvanaestogodišnjoj devojčici da promeni pol. Utvrdili su, valjda, da je apsolutno svesna toga da je rodjena u pogrešnom telu i da želi da bude i da živi kao muškarac. Stalno zvocam o tome.

Ovde takvi isti psiholozi, psihijatri i more drugih stručnjaka nemaju objašnjenje zašto je neko zločinac, ubica, lopov, u dvadesetak godina sem da je mladji punoletnik! I svima nama odmah jasno – budala, breee, to besno, ludo, nema veze, pusti budalu. Posle bude ono, poznat nam al’ eto, računali smo da će se popraviti.

Nego – priča iz života:

Moja petnaestogodišnja bratanica vozila skuter po sred vikend naselja gde vikendujemo i gde auto prodje jednom dnevno a ponekad i redje. Al’ naišli panduri i živu je isprepadali. Stig’o poziv iz centra za socijalni rad. Proces trajao mesecima. Tokom tog procesa roditelji su optuženi da su nikakvi roditelji (usput – ja sam pobesnela, jeste neodgovorno) a ona bila podrvrgnuta unakrsnom ispitivanju kod psihologa i pedagoga – sa kim živi (kao da su roditelji lagali) da li je zlostavljaju pa joj palo na pamet da tako istraumirana vozi skuter, da je slučajno tata ne posmatra onako, da li je srećna u svojoj porodici, da li ima uslova za učenje (vukovac), da li ima seksualne odnose, koga više voli, mamu ili tatu, šta želi a nije dobila i more drugih pitanja. Sve to da bi poslali mišljenje sudiji za prekršaje koji je odredio prekršajnu, novčanu kaznu.

Posledice – ne možeš da je namoliš da pomeri skuter sa jednog kraja garaže na drugi. Kad vidi policiju pobeli a Centar za socijalni rad doživljava kao mesto iz koga neće izaći ako se desi da još jednom udje. I ne voli o svemu tome da priča.

Sina moje sestre, šesnaestogodišnejg momka su na povratku iz diskoteke napala dvojica, mlatnula ga par puta i oteli mu lanac i telefon. Danima je morao da objašnjava zašto je uopše izašao iz kuće i kad je već izašao zašto kao svi penzioneri nije hranio golubove nego išao u diskoteku, voli li ga majka, šta je tražio u to doba kad sve bebe spavaju i jedva dokazao da nije sam sebe udario a mobilni telefon prodao da bi kupio neku malu belu ili neki prah.

Moja sestra upala u paniku i danima sinu radila testove na marihuanu, sve po slučajnom prepadu, svaki bio pozitivan. Dete se klelo da nije pa ona imala porive da ga ubije sve dok se nije dosetila da uradi i sebi. Bila pozitivna, svaki put.

Otimači i telefon pronadjeni posle mesec dana.

Posledice – on se sada isključivo taksijem vraća kući, samo što ga taksista ne unese u krevet. Sestra i dalje, opet kad joj dune radi test i njemu i sebi, svaki put su pozitivni. Kao lekar, smatra da je to ujdurma proizvodjača al’ o tome u nekoj drugoj priči.

Ja u stvari htedoh da pitam – kad su mogli da istraumiraju ovu decu, kako ne postoji nešto čime će uplašiti onu drugu, mlado punoletnu?

Da nije nešto pogrešno?