Podseti me Elektra…

Ovo bilo negde na proleće.

Šest dana bez interneta podrazumeva kontaktirati svih šest dana svog operatera, razgovarati sa mali milion podoperatera od kojih ni jedan pojma nema. Svi ljubazni k’o da ih je ista majka rodila al’ da reše problem ne znaju. Oni su samo obučeni za javljenje na telefon.

Ko nije znao problem sa nemanjem interneta se rešava sa  – budite strpljivi. Koliko – ne zna se. Gde je problem – ne zna se. Ko ga rešava – terenski radnici. Gde su – ne zna se. Hoće li da dođu – hoće samo se ne zna kad. Kontaktiraće nas. Kad – ne zna se.

Prvog dana sam bila strpljiva.

I drugog.

Trećeg sam bila skroz nestrpljiva.

Četvrtog je ljubimica rekla da će da se ubije.

Petog sam ja htela da ubijem muža ljubimca.

Istog dana smo pratili instrukcije koje smo dobijali po davanju informacije koja lampica svetli, koja treperi a koja je dušu ispustila. Internet nije hteo da se vrati šta god da smo radili. Onda smo bockali nesto običnom olovkom, tamo pozadi u neku rupu koju smo jedva našli sve prateći instrukcije tamo nekog koji pojma nema a mi ko vrani veprovi – ajd’ da i to probamo, šta znaš mož’ biti da se vrati internet.

Svih tih dana se ljubimica drala na nas pa mi na nju,  mi na operatere pa opet ljubimica na nas, pa ja na njih, pa oni na mene. Onda ljubimica nije govorila sa mnom, pa ja nisam govorila sa mužem ljubimcem, pa muž ljubimac nije govorio sa mnom,  a sve vreme smo svi razgovarali sa operaterima.

Negde na pola smo hteli da promenimo operatera. Kad su nam rekli da na to moramo da čekamo dve do tri nedelje hteli smo svi da se ubijemo.

Strpljenja više nije imao niko. Ni mi ni operateri.

Ljubimica je otputovala. Da nas ne gleda.

Ja se spakovala da putujem sutradan. Da ne gledam muža mi ljubimca i modem na kome sve lampice svetle zeleno, crkle dabogda.

Internet se  nekih sat vremena pre mog odlaska vratio u naš dom. Neoštećen.

Došli smo do zaključka da je bio otet od strane malih zelenih. Druge nema. Pitasmo ga šta bi on se ne seća, znači vanzemaljci oteli, vršili eksperimente, isprali mu mozak pa ga vratili kod nas ko da mu ništa nije bilo.

Muž ljubimac je proveo dan u njegovom zagrljaju.

Razmišljala sam da l’ će  biti nekog seksa il’ neće biti pa reko’ nema veze,  videću kad se budem vratila.

Zatekla sam ga overdoziranog.

A dok se on opijao internetom meni se desilo ovo:

U svoj toj frci oko interneta zove mene moja kuma da dodjem na slavu. Ako nešto ne podnosim to je kad kažem da nešto ne mogu, da mi se negde ne ide, da neću bre, i onda mi onaj drugi kaže: E, onda ću da se naljutim! Onda ja, jadna, uradim ono što ne želim, ne mogu i neću da ne bismo došli u onu fazu – vrati mi moje krpice, da se ne gadjamo kanticama za pesak i da ne čupamo lutkama kose.

E, tako mi je kuma pripretila kumovskim razvodom ako ne dodjem. Tačno u 17 h! Sad, što ja treba da predjem 150 km i stignem tačno u 17 h je manje važno. A još manje je važno što za povratak imam zadnji autobus u 19. Znači, realno imam vremena da odem, poslužim se žitom i odslušam nju kako se nervira što je svake godine isto, to jest što svi kasne. Onima što rade do tri je mnogo teže da za dva sata predju 2, 5 kilometra i stignu na slavu na vreme nego meni što živim 150 km dalje.

Na autobuskoj stanici vidim ima mnogo onih koji putuju bez prtljaga, nadrndani, znači isto k’o ja, pošli negde da se posluže žitom i da se vrate. Ako se niste skoro vozili medjugradskim autobusima, naročito onim iz mog rodnog grada to vam izgleda ovako : sva sedišta su razdrndana, polomljena, razglavljena i kad sednete u njih sedite u položaju uspaničenog stomatološkog pacijenta. Grejanje leti radi, zimi ne radi. Kad pada kiša prokišnjava kroz ono kroz šta treba da osetim da autobus ima klimu. Pušenje zabranjeno svima sem vozaču. I sve vreme slušate neku… pa ja ne mogu da kažem da je to muzika, al’ to što sam slušala samo u tim autobusima ne čujem i nigde više. Radosno peva i vozač sav ushićen svojim pevačkim talentom. Umesto dva ’’svraćanja’’ da iskipuje putnike i utovari nove, autobus staje uz svaku belu kuću, kad god neko mahne. Kupi usput babe s’ unucima, djake, koverte i putne torbe a najviše milicionere. Njih uz autoput ima kol’ko hoćeš k’o da padaju s drveća. Posle u pravilnim kilometarskim razmacima staje da ti milicioneri izadju. Šta rade po onim livadama nije mi jasno.Nas pedesetak sedimo a njih pedesetak stoje, balansiraju k’o rode na jednoj nozi i mrko nas posmatraju.

U svoj toj gunguli preko puta mene sedi čovek i telefonira. Svakom koga je pozvao je saopštio da ima nov broj pa onda rekao: Ja sam, bre! – pa pitao: Ej, jel znaš kako Dalmatinci kažu ’’otac na službenom putu’’. Niko živi koga je pozvao nema pojma i tako je on jedno trista puta radosno uzviknuo:

O’šo ćaća ća!

I grohotom se smejao.

Čovek pored mene se uzvrteo i kaže: Sa’ću ga bijem!

Ja počela da pevušim – ćirbilibela Mare mojaaaaa, i tri sulara suuuuuuuu, a mislim se jeb’o te i ćaća i Dalmatinci i onaj ko ti dade mobilni telefon, konju jedan…

Putujemo sve vreme u ritmu o’šo ćaća ća – o’šo ćaća ća – o’šo ćaća ća, ceo autobus valjda mrzeći Dalmatince.

Izmedju o’šo ćaća ća svima u autobusu zvone telefoni raznoraznim zvonima od Betovena do Mileta Kitića i svi objašnjavaju kad stižu, gde stižu, pitaće vozača da iskoče, počnite bez mene… Jedna majka objašnjava ćerki šta da ponese i kako ’’dole u vitrini ima vino od vranca’’. Računa valjda kad krave daju mleko mogu i vranci vino, što da ne.

Stigosmo. Jedva. Nastade stampedo, svi izlaze jedni preko drugih da onaj autobus valjda ne krene i ne odveze ih tamo gde nisu planirali da idu. Ja izmoždena. Samlevena, bre!

Kuma se obradovalaaaa!

A ja poludela. Sto godina se družimo, ona zna da volim vino al’ sto godina ne može da zapamti da volim belo. Belo a ne crveno il crno!. Zato mi je sva slavski uzbudjena ponudlia ’’Medvedju krv’’. Odma’ sam pozelenela. U glavi mi još bruji – o’šo ćaća ća k’o kad se celu noć vozite vozom pa vam posle kloparaju oni pragovi u glavi.

Na autobus u 19 nisam stigla. U po’ noći sam čekala neki što ba zovu ’’Zubin potok – Novi Sad’’ koji je kasnio pa sam zaključila da i on bere miliciju uz put.

U autobusu mir i tišina svi gledaju film ’’Sivi kamion crvene boje’’. Ispred mene sedi glavat čovek vidim samo pola ekrana i odma’ počnem da radim one vežbe levo-desno za vratni deo kičme. Sva srećna, mislim se bolje on, mogla je da mi zapadne neka sa šeširom.

Srećno stigla u Beograd.

Hazbend me dočekao sa – Ej, jesi čula šta je izjavio…

Sad zamislite kao ja u po’ noći bljujem vatru, psujem k’o kočijaš i šmrcam sve u ritmu – o’šo ćaća ća – o’šo ćaća ća – o’šo ćaća ća…

Al’ kuma se nije razvela od mene.

Ona ostala da sedi i pije vino do medveda.

Ovo je kum, nema slika kume.

I kad bi sad nestao internet a ja morala negde da idem autobusom garant bi ubila nekog.