Nekad su ovce nosile klepetuše

A sad nose mobilne telefone.

K’o ja. Nosim tri. Jedan čiji broj ne dajem svakome, to mora da se zasluži. Drugi sa starom karticom da mogu oni kojima ni pod razno ne bi dala nov broj, ako me se sete, da me pozovu a ja da se obradujem. Treći mi je onaj na koji kad se javim prvo čujem – Uputili su me na vas. Na taj kad se javim odma’ gledam zgodno mesto da prisednem i odslušam natenane i s razumevanjem koja muka priterala čoveka kad su ga na mene uputili.

Tašna mi uglavnom zvoni. I kad ne zvoni meni se pričinjava da zvoni pa je malo, malo, pridignem do uveta da oslušnem da l’ se čuje neki. Ko me vidi garant’ misli da sam luda čim prisluškujem rodjenu tašnu. Kad neki zazvoni počinje kopanje po tašni, uglavnom bezuspešno. Ako se i dočepam nekog to je uglavnom onaj koji ne zvoni a onog koji zvoni se dočepam kad je onaj ko me zvao dig’o ruke. To samo zato što mi telefoni zvone k’o telefoni a ne po najnovijim hitovima leta dve ’iljade devetog. Ili pesmom moje mladosti. Da sam pametna kao ostali lepo bih sve to namontirala sa prigodnim pesmicama, kad me zove ljubimac da mi zapeva ’’Lane moje’’, čula ja, ko god se javi na tu zvonjavu kaže – Gde si ljubavi; ljubimica kad me ove da mi peva ’’Mama kupi mi auto’’, ona me ne zove ni zbog čega drugog. Onaj telefon sa starom karticom ne moram ni da štelujem. Ionako se ne bih javila samo bih konstatovala broj, pravila se luda i u dubini duše likovala što me se neko setio a ja bila karakter pa njemu nisam pokazala da ga se sećam.

Od kako imam mobilni telefon a ima tome više od decenije totalno sam luda i histerična. Da me ubiješ ne mogu da se setim kako sam se ranije nalazila sa ljudima Sad čim stignem na dogovoreno mesto i otkuca dogovoreni čas ja vadim telefon, zovem i pitam – Je l’ stižeš? Ovaj s druge strane kaže – Hitam! – i to se ponovi najmanje pet puta a ja u medjuvremenu dobijem obaveštenje koji semafor, majke mu ga nabijem, nikako da uključi zeleno svetlo, gde se i kako neki kreten uparkirao, ko je pretrčao ulicu na pogrešnom mestu i kad očekivani koji kasni pet minuta stigne ja sam ubedjena da kasni čitav sat i izbezumljena od čekanja držim predavanje o poštovanju svog i tudjeg vremena. On me sluša još izbezumljenije, kol’ko sam ga zvala i zapitkivala da l’ stiže mislio je da umirem.

Kad treba da se nadjem sa nekim nepoznatim a to mi se često dešava, uglavnom da nešto preuzmem pa da ga predam opet nekome koga ne znam da ne bi svi moji poznanici i rodjaci za neku sitnicu dolazilo do Beograda, dobijem obaveštenje da na dogovorenom mestu samo cimnem a onaj koga čekam će me prepoznati. Po cimanju. Ubedjena sam da je cimanje telefonom srpska izmišljotina – volem da imam mobilni al’ mi mnogo skupo. Gde god sam trebala nekoga da cimnem stajalo je još najmanje desetoro ljudi koji su se medjusobno cimali. Ja osmotrim, konstatujem da neću, bre, da cimam nikoga u mojim godinama pa ostavim da oni cimnu mene.

Svakome kome se javim moram iscrpno da objasnim gde sam. To bi trebalo da stoji u uputstvu za korišćenje mobilnih telefona – Pravilno je da pozvanu osobu pitate gde je pa onda sa njom da razgovarate zavisno od mesta na kome stoji. Obavezno je pitajte šta vidi. I sa kim je. Ako vam odgovori sa kim je recite joj da pozdravi dotičnu osobu. Pozvanog pitajte što se nije javio dva dana. Ako kaže da nije imao vremena recite mu – Koji kurac imaš mobilni telefon ako me ne zoveš. Ako je pozvana osoba udaljena od vas više od 300 kilometara pitajte kakvo je vreme tamo i da li je skupo kao i kod vas. Dok razgovarate, uljudno se izvinite osobi sa druge strane svaki put kad treba da kažete – ’de si brate – evo ništa – ček’ samo da završim razgovor; ako razgovarate tokom vožnje isto izvinjenje uputite svaki put kad izgovorite – gde zevaš some – kretenu – ma, jebi se. Posle toga možete pozvanoj osobi da kažete zašto ste je pozvali. Ako možete da se setite.

Sledeće pravilo – svakoga koga pozovete prvo pitajte da li je pored nekog fiksnog telefona. Ako nije i ako tog trenutka ne umirete recite joj da se obavezno, slučajno da ne zaboravi, javi kad bude bila pored nekog fiksnog. Tako moja sestra samo što ona pita – Jesi pored nekog statičnog – lepo me izbezumi i svaki put me iskritikuje da ja nikad nisam pored nekog statičnog kad me zove. Da se čovek pita da l’ mu mobilni služi da stoji pored statičnog. Tad saznaš da je mobilni potrošna roba – Aj’ zvaću te sa fiksnog da ne trošim mobilni.

Predavanje o trošenju mobilnog telefona upotrebite svaki put kad ste se slučajno javili nekome kome niste nameravali – E, ’ajde da ne trošiš mobilni, zvaću te čim udjem u kuću. Posle kažite da ste u frci i da se zaboravili.

Ne isključujte ga nikad jer ćete kad uključite telefon, posle par sati naći bar deset poruka sa pitanjem – Što si nedostupan?!?!!! Javi se čim se uključiš. Vi se javite, mislite nešto hitno kad ono ništa, samo morate da objasnite gde vam pade na pamet da budete nedostupni.

Ako piškite, kakite, tuširate se ili bavite nekim seksualnim radnjama obavezno sve to radite sa mobilnim telefonom oko vrata da se osoba koja vas zove ne bi sekirala šta vam se desilo kad se ne javljate. Opet moja sestra, posle pet minuta upornog zvanja – Što se ne javljaš – Bila sam u kupatilu – Hi, hi, hi, ja mislila, draga, ti radiš nešto pametnije, hi, hi, hi. To pametnije je, naravno, seks i ona bi me mrtva ’ladna prekinula samo da bi me pitala da l’ čučim pored nekog statičnog. Jebeš seks kad te neko zove na mobilni. Ako možete, tokom seksa jednom rukom držite mobilni a drugom fiksni, za svaki slučaj a onaj drugi nek se seksualno zabavlja. Vi glumite Šojića.

I da, mobilni telefoni služe da pričate o ljudima koje ne poznajete – Ej, gde si – Tu sam – Je li, šta je s Radom, ne javlja mi se – Kojom Radom – Ko je to – Ko je to – Jaoooo, izvinite, ja pogrešila. Ovo izvinite, kad neko pogreši dobijete vrlo retko, onaj ko je pogrešio uglavnom samo prekine vezu a vi ostanete da se sekirate što mu se Rada ne javlja, jebo joj pas mater!

I na kraju, kad izadjete sa nekim koga dugo niste videli ne zaboravite da tokom tog vidjenja – ’De si, bre, brate, sto godina se ne videsmo! – obavezno telefonirate svima koje takodje niste videli sto godina. Uobičajena slika je – četvoro ljudi za stolom i svi pričaju telefonom. Onda se dogovore da se vide neki drugi put kad će opet svi da razgovaraju sa nekim koga nisu videli sto godina.

Ako vas niko ne zove dok sedite sa nekim obavezno na svake dve i po sekunde pritisnite dugmence da proverite što vam ne zvoni telefon i da slučajno nije zazvonio a da vi niste čuli od soma preko puta koji usta ne zatvara.

Ću da ga bacim. U stvari sva tri. Kunem se.

I da lepo živim k’o čovek a ne ko retka životinja kojoj su ugradili čip pa je prate i nadgledaju da l’ se razmnožava il’ je rešila da izumre.

Hoću da živim i družim se normalno, k’o kad ga nisam imala.