Arhivski post zaboravljen na nekom tamo mestu za nostalgično jutro po sred nedelje

Onda se zvao “Ne daj se Ines“ a zove se i danas jer još niko nije pogodio stvar uz koju bih poželela da plešem.

“Ne daj se, Ines, ne daj se godinama, moja Ines. Drukčijim pokretima i navikama, jer još ti je soba topla, prijatan raspored i rijetki predmeti…”

Raspolažem sa milion nežnih i bezobraznih trenutaka moje mladosti… koje neko ne može da zamisli ni u najluđoj mašti…jer, jednostavno… ne postoje više ta mesta. A trenuci su se zaustavili i postali uspomene.

Za sve one koji su rođeni u onoj bivšoj zemlji, onima koji su se rađali kao Jugosloveni i koji su negde duboko, unutra, to i ostali, bez obzira na sve…

Evo vam trenutaka koje sam najčešće skupljala noću ili pred zoru, pokušajte da ih omirišete.

Nedostaje mi…

da u pola noći, smrznuta, neispavana, pijem kafu na Tjentištu…

da u podne prodjem kroz Mostar dok vazduh užareno titra iznad asvalta…

da mi sa leve strane, nekako je uvek bila leva, ostaje Trebinje kao mala oaza u pustinji…

da ručam u Višegradu, uz samu Drinu, i gasim cigaretu u žutoj, poluizbledeloj, limenoj pepeljari. I onda pešice, ritualno, pređem most pa nastavim dalje…

Nedostaje mi zora posmatrana kroz prozor kupea malo pre nego što ću omirisati Split i popiti espreso na Rivi zagledana u brodove koji odlaze… i u tom istom Splitu koncert “Azre” tri večeri za redom…

I ono kloparanje voza koje je ostajalo u meni čitav dan dok pevušim: “Selma… na ulasku u voz…”. Upozorenje da se ne naginjem kroz prozor a previše sam se naginjala… I, eto, zbog tog naginjanja i zapamtila. Mnogo predela i mnogo mirisa i te pune vozove u kojima i pored svih mogućih rezervacija , jednostavno, nije bilo moguće pronaći svoje mesto jer ti vozovi su bili prepuni. Više ne idu. Bar ne tim prugama.

A živelo se u komunizmu… Sistem k’o sistem. Lažan.

Nema vozova. Nema te zemlje. Nema više jednostavno ničega.

Sve se svelo na pašaluk. Duhovni.

A u tom pašaluku ja moram da dozvolim svakome da me “voza” sa nadom da će me i provozati.

Moram da pišem balade o praziluku i da slušam genijalne ideje mnogobrojnih genija. Pitam se kad li se samo rodiše i gde su do sad bili. I da li im je ta genijalnost zapisana u genskom kodu ili su to postali onako, sami od sebe.

Moram da se osećam nižim bićem jer nisam u trendu. Da zavidim svakoj fotošopiranoj silikonskoj lepotici čiji muž ima dovoljno para da plati baštovana da mu kreše živu ogradu. I nju. Dok on u statusno dobrom automobilu hita ka Evropi. Brzo i genijalno.

Moram da ustupim svog muža nekoj drugoj ženi na par dana, da stvorim jedanaest pilića od deset jaja, da se porađam bezbolno i brzinski u zemlji koja već godinama trpi porođajne bolove a niko da se odluči na carski rez.

A ako ne uspem reći će mi da sam deo tranzicije i da nisam dobro razumela “nadolazeće promene društvenog sistema”. Neće da može.

Jer, razumela sam ja savršeno dobro da je došlo do promene. I da će se menjati i dalje. Al’ to je jedino što razumem. Kao i onih ostalih 5 % koji teško prihataju ovakvu tranziciju, koji su ostali na obali koju su neki genijalci “napustili i predali bezvoljno”.

Jedna od malobrojnih Ines.

Ostaću da se nadam da su genijalci u ovoj zemlji ipak benigna pojava.

I da će neko ustati da promeni ploču…

S nadom da to neće biti ni jedan genijalac koji dobro voza. Takvi se uglavnom besciljno vozikaju. U krug. Pa kad god se spremaju da obrnu još jedan, nekako stalno izgovaraju istu rečenicu:

Lets’ talk about sex, baby!!!!

Dosadilo malo. Te isprazne priče o seksu.

Vreme je da stigne neko ko ume da vodi ljubav.

Sa svima nama.

Pa da konačno počne da se razlikuje boja papira onih pisama…

Današnji dan se zove – Gutam knedle, bolje to nego govna.