A kako se Vi, Mahlat, jutros osećate

Sve čekam kad će da osvane neko jutro a ja na ovo pitanje odgovorim –

Preporodjeno!

I krenem da rešavam stare probleme na nov i revolucionaran način.

Jok, bre!

Probudim se, pogledam levo, pogledam desno, napred ne smem da pogledam, gvirnem na jedno oko kao dete koje je ostalo samo kod kuće. Žmureći ukapiram da imam sumanute ideje.

I tako sumanuta skočim, zaletim se u dan raširenih ruku, sve ono – lep život kume, sa’ćemo il’ nekoga il’ da ženimo il’ da bijemo, sve uz trubače i vidim  da me dan uopšte ne prepoznaje, pojma nema koja sam i šta sam juče radila.

Svakog jutra se ponovo predstavljam – ja sam ta i ta, juče sam imala ideju tu i tu, aj’ ’leba ti ako ikako može da mi ta ideja ostane i danas. Dan me belo pogleda, ne može, jučerašnji voz proš’o nisi se ukrcala, aj’ ponovo. I vrati me da pijem kafu, učovečim se i setim koja sam, gde sam, i sa kim sam.

Dan je počeo kao i svaki prethodni, ljubimac koji ima isklizno radno vreme u dubokoj komi, standardno se osmehuje i na moja pitanja – kad ideš – odgovara – u pola šest, u pola devet u deset i petnaest. Nema šanse da mu u’vatiš vozni red. Kad se nekako pridigne ni on jedno deset minuta nema pojma koja sam i otkud ja tu, dezorijentisan u vremenu i prostoru.

Dok on pokušava da se seti otkud mu ja u životu ja pijem već drugu kafu i družim se sa internetom, pokušavam da povežem ko je koga i u kojoj pozi na društveno političkoj sceni i dokle smo stigli tranzitirajući pa naletim na svakakve informacije, izmedju ostalog – šta mrze muškarci. Aj’, se edukujem, možda poboljšam jutarnji odnos sa mužem ljubimcem ako se pripitomim. Muškarci mrze povrede penisa, predigru, odbijanje i kondome. Znači, čim otvori oči  da ga zaskočim bez kondoma i pazim da ga ne povredim, bez predigre jer predigra zbunjuje njegov ionako zbunjen mozak. I to da mu uradim odpozadi, da ga ne povredim.

U medjuvremenu se ljubimac rasani i seti da sa nekim treba da vodi ljubav pa se odluči za internet, manju snagu troši, i mene iščupa iz stolice. Jutros počeh da voajerišem pa reko’ aj’ da ne gledam, nema smisla, posvetim se novinama i nadjem poziv da u nekom marketu, za vikend kupujemdomaće proizvode  na sniženju od 10 do 90% – samo što ne delimo besplatno.

Počnem da listam, i ponovo počnem da besnim  kako je većina tih proizvoda pakovana i kako me bog stvorio kao baksuza, na poslednjoj strani se zabuljim u ona kolica koja gura jedna vesela što ih je napunila za male pare na koju treba da se ugledam, u  korpi ni jedan jedini domaći proizvod ako izuzmem praziluk. Moguće da je i on iz uvoza.

Dakle, ja sam prosečna žena, palim se na lepa pakovanja, kad kupujem keks važno mi je da pored dobrog ukusa ima i dobro pakovanje a ne da bude upakovan kao da je deo humanitarne pomoći pa razdeljen na ravne časti i strpan u neke kese koje će nam deliti iz kamiona.

Udjite u jedan hipermarket, stvarno da se prenerazite kako su pakovani pojedini proizvodi. Keksevi i napolitanke pakovani u najlon kese. Na svakom šamponu iz uvoza piše da će od njega svako da se okreće za vama, da utiče na volumen, sanjiv pogled, nevažno, ima da kupiš iako znaš da lažu. Na nekim našim šamponima piše – Šampon – pa ispod – Kopriva! Breza! Svi zeleni. I svi mirišu isto. Da ga ne kupiš nikad. Nigde udvaranje. Znaš valjda čemu služi šampon.

Kad dohvatiš kesu italjanskih testenina sve što je unutra je celo. U domaćim su pola cele, pola izmrvljene. Ko je kriv, kvalitet ili transport, ne znam. Neki domaći proizvodjači još uvek proizvode jednoslojne salvete, to su one koje dobijete na kioscima brze hrane i koje se cepaju kad ih pogledate. Kad otvorite kutiju čaja od dvadeset filter vrećica sa bar deset je otpao onaj deo koji treba da služi tome da vrećicu izvadiš iz šolje a ne izgoriš prste.

Masa proizvodjača još nije provalila da na kesama napravi perforaciju kako bi otvaranje bilo lakše, nema teorije da otvoriš Smoky  kesicu a ne prospeš pola.

Ako kupiš domaće uloške treba ti još jedna torba ako kreneš negde a sa tim ulošcima ’ladno možeš  da se predstavljaš kao  – zaustavljam teška krvavljenja, mislim, ne znam da li krave imaju menstruaciju, ako imaju domaći proizvodjači uloške prave za krave.

Tako već izbezumljena izmilim u jutarnju kupovinu. Osmotrim banane, jebem mu da l’ su domaće ili strane, uzmem, ona fina ih baci na vagu, izvadi hemijsku olovku i na jednoj napiše 8019/1490. Da ne poveruješ! Da sam imala čime istetoivrala bi joj ovo na čelu, mrtva ’ladna. Pošto nisam imala čime ja sam se posvadjala, normalno. Uletim u kuću sve pljujući i psujući, uvalim ljubimcu one banane i sednem da proverim šta podrazumeva zaštita potrošača i zašto treba ja da kupujem domaće pa još da me domaćinski drndaju.

Saznam da ću biti zaštićena ako dokažem da sam povredjena, unapred teška posla, šta je domaći proizvod i  koliko je moja kupovina domaćih proizvoda važna za opstanak i razvoj proizvodnih kapaciteta i da ću kupovinom domaćih proizvoda pokazati kako mi se podigla svest. Sve u svemu, kad imam izbor da izaberem domaće. Ako ikako može da me uslužuje neka domaćinski k’o ova što mi je tetovirala banane.

Odmah mi se nametne – ako sam ja važna razvoju domaćih proizvodnih kapaciteta kako, kao potrošač, nisam važna tim istim proizvodjačima, ipak bi to trebao da bude jedan ljubavni odnos u kome proizvodjači treba meni da se udvaraju a ja da padnem na udvaranje i potrošim pare.

Kako biti usluženi domaćimi stranim proizvodima a da se osećaš normalno i ne dobijaš ubilačke ideje ne piše nigde.

Ljubimac otišao na posao, propustih priliku da ga zaskočim bez kondoma i predigre.

Dan tek počeo, ja se osećam samleveno i pitam se šta ćemo mi u Evropi, mnogo je bolje da Evropa dodje kod nas.

Ostaje mi da vežbam lepo ponašanje i kad večeras ljubimac isto tako samleven uleti u kuću kažem – Pa gde si, bre, ti ceo dan i zaskočim ga još tu kod vrata.

To mi jedino izgeda kao ostvarivo.

Sutra me čeka isti raspored – lep život, koju sam ono beše ideju juče imala, dobar dan, ja sam ta i ta…

Koja si, bre, ti!