Kad nekome upadne sekira u med a nekome u govno

Ili – da komšiji crkne krava.

A to je ono zbog čega mnoge stvari u Srbiji nisu uspele.

To što će i ‘’moja’’ da crkne nije važno.

Uspeh u Srbiji se ne meri po onome u čemu je neko uspeo nego po onome u čemu drugi nisu.

U Srbiji većini nije problem što ne mogu da odu na more nego kako mogu oni drugi.

Na jednog koji živi, radi, stvara, ne kuka i zna da ništa ne pada sa neba dodje pedeset onih koji ne rade ništa i čude se kako se ovaj snašao u životu. Tudj uspeh nikad ne izazove poštovanje več ćistu zavist kako se snašao, kojim se mutnim radnjama bavi i ko mu ‘’odozgo’’ pomaže.

Srbi su potpuno zaboravili da treba da zavrnu rukave. Neko ih je ubedio a ubedjuje ih i dalje, svakodnevno, da mogu da imaju samo ako pronadju način da se bave nekom mutnom radnjom.

Život u Srbiji je potpuno izgubio smisao i sveo se samo na to – kako je, bre, njemu sekira upala u med a meni u govno. Odgovor je vrlo prost – neko se ponaša kao pčela a neko sedi u mestu.

Više nisam toliko ogorčena na sistem koliko na narod.

Ovde su skoro svi ubedjeni ja je ono što im se dešava pitanje sreće po onoj narodnoj – rodi me majko srećnog pa me u vodu baci. Vrlo brzo svi zaključe da se nisu rodili srećni i tu prestaje aktivnost, i fizička i mentalna. Takvima život prolazi u nadi da će ih sreća zaskočiti iza nekog čoška i da će neko umesto njih da uradi ono zbog čega će da im svane. Jedino čime se bave je sekiracija – kako on ima a ja nemam, kako je njemu uspelo a meni nije, ko je on…

Kad bih sumirala ovu polovinu godine koja je prošla, Srbi su

grickali nokte gledajući Farmu,

zgražavali se nad bogatstvom ‘’nepristojno bogatih’’,

čekali obaveštenje kad će Evropa da otvori vrata,

obeležavali mali milion datuma što svetlih što sramnih,

radovali se ko će, od onih iz belog sveta koji znaju da Srbija ‘’ima potencijal’’, narednih godina da uloži u kvalitetniji život,

radovali se što imaju lepog predsednika,

dozvolili da im vera postane nacionalnost,

tražili pravdu za svakog huligana,

ćutali tamo gde su morali da vrište do neba i

ponašali se uvredjeno – e, ako se vi družite sa njima ne možete sa nama, ako oni dodju mi nećemo, ako sa njima pregovarate sa nama ne možete, ne možete sedeti na dve stolice…

Kad se u Srbiji desi nešto što nije po volji naroda a o čemu niko ne misli kao o dirigovanoj stvari vlasti, ovde je vlast zaslužila sve čestitke i bar jednu nagradu za spinovanje a narod je pokazao i dokazao da ne poseduje gradjansku svest – Srbi krenu da pale tudje ambasade mrskih im imperijalista.

Heroj je onaj ko zapali, na primer, američku zastavu. Alal mu herojstvo!.

Kad se to desi u zemljama gde postoji gradjanska svest, kao što je to Grčka, narod krene na svoju vladu i svoj parlament.

Znate, postoji jedna vrlo prosta stvar – nisu krivi oni koji su me gadjali već ja koja nisam uspela da eskiviram ili ja koja sam se nadala da će promašiti. Ne mogu ih osudjivati što su bili precizni. Opet, ako me razumete.

Mislim, gde je tu moja krivica, ja sam mirno sedela, nikoga nisam dirala, ništa me nije interesovalo, lepo sam čekala bolji život kad ono ništa sekira u med.

U Zagrebu se juče dešavala gradjanska svest. I iskreno, ja sam bila ljubomorna jer kad ovde treba da se desi uvek neko izadje da pregovara sa narodom i narod poveruje praznim obećanjima. Da li je u pitanju drvo, prodaja brendova, prodaja nacionalnog ‘’blaga, besmislena gradnja najvišeg i najlepšeg, most u prespektivi, svejedno je, narod u Srbiji se umorio od svih onih besmislenih stvari kojima se svakodnevno bave a od kojih nemaju ama baš ništa. Kad se ovde dešavalo slično, koliko juče, samo je Rambo Amadeus legao nasred bulevara.

Svima kojima je upala sekira u govno – tamo treba i da ostane. Kad su već dozvolili.

Ovaj post spada u akciju ‘’Metla petkom’’.

Ovog petka zaslužuje narod.

A u vezi svega toga, akcija koju nisam zaboravila, svakodnevno pratim koliko njih se uključuje, da se vratim na problem ‘’da komšiji crkne krava’’.

Kao što znate, akcija je krenula iz tri ‘’ženska stomaka’’ kojima je mana bila što ne znaju kako se to radi. Moje blogersko veličanstvo zna da se niko nije naučen rodio i da uvek postoji nešto što drugi znaju a ona (ja) ne zna. Takodje zna da je sve što se javno radi ili izloži podložno kritici. I protiv toga nema ništa.

Ima ‘’protiv’’ onih koji su imali vremena da upozore a nisu, onih koji su sedeli i čekali da vide šta će biti pa da daju svoje vidjenje, onih kojima nije važno šta nego ko i kako.

Za kraj, još jednom – internet i sve društvene mreže su odraz društva. Još jednom – razlika izmedju on-line i off-line ne postoji.

Postoji samo on-line prednost – možete reći nešto ako se već plašite da off-line to može biti delikt.

I dalje poštujem one koji su protiv bilo kakve akcije i koji to i kažu.

I sve dok se budemo bavili onim ko i kako a ne onom mnogo važnijom stvari – šta – a šta se može raditi na razne načine bićemo ovde gde jesmo.

U vezi svega toga, ovoga što sam napisala, pročitajte odličan tekst Ivana Brezaka ‘’Zašto Twitter i Facebook neće spasiti Varšavsku, ali možda spase jednu generaciju’’.

I razmislite o tome koliko njih ne radi ništa jer, zaboga, ‘’kao da će to nešto da promeni’’.

Jednom hoće.

Kad odemo uvek neko ostane iza nas.

Ne pristajem da im ostavimo sekiru zabijenu u govno. To je sraman odlazak.

(slika “sekira u medu“ preuzeta sa www.vukajlija.com)