Tebi ako se ne svidja ti idi

I bi ja. Problem mi je samo što ću, gde god da odem, i sebe da ponesem sa sobom tako da mi se odlazak nikako ne isplati. Kad bih nekako mogla da ostavim sve ono što su drugi u meni pokvarili i svaku lošu misao koja mi je pala na pamet zbog nevaspitanog, glupog, tupavog i nigde nevidjenog naroda ovog bi trenutka pošla. Pešice.

Ovo ’’tebi ako se ne svidja ti idi’’ mi kažu i napišu kad god ih podsetim u kakvoj zemlji živimo. Glup savet a konstrukcija rečenice još gluplja al’ šta ćeš.

A ja htedoh da kažem ovo – ako se po jutru dan poznaje, to jest ako se godina poznaje po prvom januaru ja sam ga najebala.

Prvog januara se ljubimac probudio, pogledao me jednim okom, video da ja već naveliko beležim ono što mi je palo na pamet, mislim moram da zapišem ne može mozak da stigne da obradi sve u trenutku, i kaže:

Za tebe, bre, nisu praznici!

Kad malo bolje razmislim možda i nisu.

Meni je čitav moj život praznik. Tako sam sebe istrenirala.

Mom ličnom, intimnom, finansijskom, seksualnom, udruženo bračnom i roditeljskom životu ne fali ništa.

Da sam normalna trebalo bi da sam zadovoljna.

Al’ nisam normalna pa samim tim nisam ni zadovoljna.

Elem, nisam imuna na okolinu i sve ono što ona nosi pa to ti je. Život mi upropastiše. Tako sam sebi za ovu godinu poželela da naučim da se pravim luda. Ako neko ima recept neka dojavi.

Staru godinu sam ispratila jureći neviziran pasoš. Jutros me sestra zove i šapuće – Je l’ ti svi spavaju… Odakle mi snaga da joj ne kažem – More puši djoku i m’rš u pizdu materinu – ne znam. Prvo i ja spavam, drugo nije uspela da zapamti da mi je dete otputovalo, treće besna sam na nju ima tri dana. Tako snažno ćuteći sam odslušala instrukcije i po podne išla da se nadjem sa nekom da joj predam taj neviziran pasoš, to bilo mnogo hitno, pribogu da ja ne otputujem negde sa njim. Jedva na Zelenom vencu ubodoh koja me čeka, znak raspoznavanja bio šešir, mislim rekla imaće šešir, krava glupa, zimsko vreme, svaka seljanka nabila šešir na glavu. Sreća pa ja moj ne stavih na glavu inače bi trčala da ga bacim u Savu.

I onda sam večeras gledala retrospektivu minule godine koju je zamenila ova što je najvaljuju kao prvi krug pakla.

Premijer, onaj što liči na Pašića glavom i bradom a ne liči na Deda Mraza,  je savetovao da se radnici ne igraju poslom, to jest glavom, da ne izlaze na ulice i prave tim svojim protestima gužvu nego da sede tamo gde jesu i čuvaju svoja radna mesta. Bolje, kaže on, radno mesto, nego ulica. Pa, bolje je, slažem se, problem je što bi po pravilima uz radno mesto trebala da ide i plata, to bi nekako trebalo da ide u paketu a ovde, kod nas, ne ide. Onda je ulica logična. I nije mi jasno što daje ove savete, treba sve te narazumne koji imaju posao a nemaju platu odmah, čim izadju na ulicu, otpustiti. Šta ih briga, ima još mnogo budala koje će u ovoj zemlji i za ovu vlast raditi besplatno.

Ona gospodja što je učestvovala u izradi budžeta je savetovala štednju po sistemu – bele pare za crne dane. Samo nije rekla kako štedeti pare, mislim kako oni koji rade za 12 000 ili primaju isto toliko veliku penziju mogu da uštede. Jedino da te pare ne troše i da počnu da prose, ja ne vidim drugi način.

Krišto, onaj što nije ni prvi, ni jedini, ni poslednji, onaj što je umislio da se aerodrom na kome je radio nalazi u nekoj drugoj zemlji a ne u Srbiji je vratio laptop i rekao da se one ne ’’pali’’ na lovu nego na prave vrednosti. Mašala! Pa ne palim se ni ja, nikada kad ujutru ne moram da razmišljam šta ću i kako ću. Al’ kad moram palim se na lovu i te kako. Tako ću jednog jutra i da eksplodiram, ipak tinjam mnogo drugo, jednog dana mora da dodje do eksplozije.

I kad sam kod pravih vrednosti, sociolozi ove zemlje koja je cela, sa svima nama, socijalni slučaj, su za ovu godinu što je tek došla savetovali da zaboravimo ’’snove o velikom novcu i da ih zemenimo pravim vrednostima’’!

Ma, jebo vam, bre, pas mater svima na gomilu. I to onoliko puta koliko ste gluposti izgovorili!

Kako god obrneš mi Srbi smo maloumnici koji sede, ništa ne rade i sanjaju o velikom novcu. Državni aparat, to su oni pametni, Bog ih pogledao kad su se rodili, su našli načina da svoje snove ostvare pa sad mogu da se okrenu pravim vrednostima, nisu pohlepni kao mi. Oni sad mogu do sudnjeg dana da pričaju o vrednostima porodice i toplog doma, humanim akcijama, da se pred izbore slikaju sa sirotinjom, da se šetkaju ’’k’o obični ljudi’’, ja za sve to stvarno nemam vremena. Mogu da organizuju humantarne SMS akcije pa da od svih nas priikupe ono 50 dinara plus PDV i budu humani. I uz sve to mogu lepo da misle a ne kao ja, ja mislim ružno. A ružno i sanjam. Je l’ treba ko ona bivša predsednikovica da serem o divnoj deci, dok jedo od te dece prebija koga stigne i da ne pričam šta se sve dešavalo. Jesu li to prave vrednosti?

Pokušala sam da smislim koje su to prave vrednosti kojima treba da se okrenem kad ne mislim o parama i nisam ništa smislila.

A ja vam u ovoj godini koja je tek počela i u onoj srpskoj skorodolazećoj želim da se držite pravih vrednosti pa da:

uspešno a da se ne zagrcnete progutate sve što vam ova vlast podmetne i da pri tom nikako ne mutirate u nojeve,

sačuvate svoja radna mesta i ne mislite na plate, nemojte da budete od onih koji se ’’pale’’ na novac,

da uspete da uštedite na sebi, svojoj deci i svom životu na radost onih koji žive na vaš račun,

da vam niknu svi lokalni, sporedni i glavni putevi sa sve koridorima i da se uspešno prime,

da uspešno preživite bez struje, gasa i vode, svega onoga što ne smete da potrošite onoliko koliko ste platili

da shvatite da hleb, mleko, meso i ostalo poskupljuju zbog poskupljenja inputa u proizvodnji, da nije tako mogli biste da pevate i da

ako bude izbora koji će (kako reče naš predsednik, onaj što voli da se miri i od čijeg poljupca dinar jača a euro slabi) biti samo u krajnjem slučaju, budete pametni i na te izbore krenete ne verujući. Jer ako budete verovali možemo da se slikamo.

Inače tih izbora neće biti, mislim nije krajnje vreme. Ovde nikad nije dogorelo do nokata, doteralo cara do duvara, možemo mi da izdržimo i kad dogori do nokata.

Šta će nam nokti i bez toga se može.

Nema onog bez čega mi ne možemo.

Ako nekome baš bude frka neka ode i izljubi se sa predsednikom, možda mu krene u životu.

Jes’ da samo u bajkama postoji ono da od poljupca žaba može da se pretvori u princa, da Snežana ispljune parče otrovne jabuke, da se Trnova Ružica probudi, al’ ko veruje u bajke neka proba, šta znate.

I višnjica na šlagu je to što je gos’n predsednik Tadić, veliki pomiritelj večeras rekao da moramo svi da se izmirimo. Ma, neću, bre! Neću! Postoje oni sa kojima sam u svadji bila i kad su im svi ostali klicali, nema tog interesa zbog koga bih se ‘’pomirila’’ sa nečim što moj stomak ne može da svari.

Ovog Tadića nema, nema, nigde ga nema, pa se onda pojavi da mi zasere ono malo što uspem da sačuvam od svih njih. Kad ne umem da isključim televizor.

Tako… srećna vam Nova…

Ako verujete da može da bude nešto novo.

Meni je scenario skroz poznat, samo ima novih diplomiranih glumaca…

Da se okrenemo pravim vrednostima!!!!

Ako vam se čini da mi nije dobro, ma jok!

Biće da sam se prejela i da sam prepila. Tako su rekli – ako vam za vreme praznika bude loše to znači da ste preterali u jelu i piću. Da čoveku može da bude muka od gluposti, drskosti i vlasti to nisu rekli.