Beogradizacija Beograda, još jedna akcija iz serijala ‘’Hleba i igara’’

Iz tastature moje malenkosti na privremenom životu u Beogradu.

Uvek sam volela Beograd i ljude koji žive u njemu, da se zna. U stvari, volim sve naše gradove, i neke koji nisu naši, kad kritikujem, kritikujem s ljubavlju, kao da su mi deca, kritikujemo one koje volimo, za one druge nas baš briga.

Beograd ima svoj duh, doduše malo manje nego ranijih godina ali ga ima. Posustao pod najezdom onih koji bi da ga brendiraju na silu sa onim – Beograd otvoren grad, Beograd ima najbolji noćni život, splavove, ludilo, to tera tako sve dok ne vidite da nije otvoren baš za sve, naročito za navijače i seksualno svojeglave. Ume Beograd da se obruka.

Kad sam se  vratila u Beograd na privremen život bila sam šokirana, i još sam, sledećim stvarima:

Započetih a nedovršenih objekata punih đubreta ima na svakom ćošku, nekad će ih, nadam se, ili porušiti ili završiti. Isto toliko ima ruiniranih i napuštenih kuća. I isto toliko novih zgrada, onih popularnih sa par stanova, nikakvog kvaliteta, i postavljene su bez ikakvog reda.

Ostali objekti koji impresivno izgledaju na televiziji ne izgledaju nikako uživo. Skalamerije nepoznatog stila i porekla.

Sve van centra je neverovatno prljavo i prepuno djubreta, u jesen, kad opadne lišće možete samo da se prestravite šta sve leži u žbunju. Ne čisti se jer na proleće opet sve olista i ne vidi se.

U Banjičkoj šumi u kojoj ne smete da ubijate divlje životinje, lepo piše na ulazu, možete da bacate djubre, šta god hoćete, do bele tehnike, nigde ne piše da ne smete a mi smo takav narod, šta ne piše ne važi. Van centra iz kontejnera ispada djubre pa to djubre raznose psi, valjda zato što ne umeju da čitaju, na konejnerima ispred moje zgrade lepo piše: dnevna soba, trpezarija, kuhinja…

U gradskom prevozu  se voze neki nevaspitani ljudi, deca naročito. Trudnice ne vidi niko jer svi gledaju kroz prozor da što bolje upoznaju ulice kojima godinama prolaze. Ali zato možete da slušate lepu muziku dok se vozite i da gledate spotove. Ako se ne nervirate.

Ja se nerviram, to jest, ovo je nekoliko stvari koje me neopisivo nerviraju a koje treba da budu sastavni deo kulture, što ljudi, što komunalnih službi. Koliko je ostatak Beograda, van centra prljav najbolje se vidi kad dolazi neko od koga treba iskamčiti pare, ono kad prave Potemnkinova sela duž trase kojom će gost proći.

S druge strane, Beograd može da se pohvali nečim što ostali delovi Srbije nemaju i neće imati, da ne preteram – nikad! Jer, pre toga moramo da sredimo i obnovimo ono što smo ruinirali, što bahatošću, što nebrigom – škole, puteve, bolnice, domove.

Beograd ima Arenu, pozorišta, opere, filharmoniju, zatvorene bazene, klizališta, ZOO vrt,  festivale, sve i svašta, posećivanjem bilo čega vi sebe kulturno uzdižete na raznorazne načine ako usput ne bacate svoje otpatke.

Ostatak Srbije ima hleba i igara, to jest ima da jede i da posadi zadnjicu ispred televizora pa da uživa u raznoraznim rijalitima.

Oni kojima se smuči, uhvate put pod noge i dodju u Beograd. E, oni su po mišljenju mnogih Beogradjana pokvarili Beograd i autentične Beogradjane, da ne dolaze Beograd bi i dalje bio ‘’kulturan’’ grad.

Navalile ‘’seljačine’’, čudo jedno a bog im je lepo dodelio neku vukojebinu.

To meni padne na pamet kad čujem da se održava ‘’Beogradizacija Beograda’’, budibog s nama, kakva je to akcija.

I onda pročitam da je „Beogradizacija Beograda“  akcija oživljavanja kulturne scene grada.

Kultura vam je jedno, kulturna scena drugo, povezani su, i  mislim da Beograd ima prilično dobru kulturnu scenu u odnosu na ostatak Srbije.

Ali ja, kao i uvek, grešim.

‘’Kulturni dogadjaji’’ će i dalje prosečnom stanovniku, zbog cena ulaznica biti nedostupni, njih će posećivati isključivo Isidora Bjelica, Marijana Mateus, Verica Rakočević i još neki, da ne nabrajam, pa se došlo na ideju ‘’akcije oživljavanja i očuvanja autentičnih beogradskih vrednosti i kulture.’’

Zbog toga će danas beogradskim ulicama proći konjička patrola, akrobate na štulama, klovnovi, i pitaj boga šta još. Volonteri će starijim osobama pomoći da namirnice kupljene na pijaci odnesu do kuće što treba da rade uvek kad ugledaju starijeg komšiju a ne da protrče pored njega.

Sve ovo ima za cilj da podseti Beogradjane a naročito one u unutrašnjosti, kad budu gledali kako su Beogradjani beogradizovani i kulturni, da je  „kultura način života, da joj nisu potrebne pozorišna scena ili galerija da bi postojala“.

Da se razumemo, kultura jeste način života. Ali, ako životu nisu potrebne pozorišna scena, garelije i ostalo, nije joj potreban ni cirkus na ulici. Mislim, cirkusi su ipak putujući i cirkusima se bave cirkuzanti. Ovako ispada da su štule autentična beogradska vrednost. Ako su hteli karneval mogli su da naprave karneval a ne da mi ga podmeću kao – duvaćemo ti balone od sapunice, šta ćeš u pozorištu.

Kad se ovo večeras bude završilo, Beograd će i dalje imati otvorene šahte u koje možete da upadnete, rupčage na ulicama, polomljena sedišta u vozilima gradskog prevoza, djubre na sve strane, štrokave haustore, zatvoren muzej u srcu grada…

Al’ bio cirkus…

E, taj cirkus će, izmedju ostalog u podne na železničkoj stanici dočekati medjunarodni voz iz Zagreba!  U pratnji orkestra. Tako je to bilo posle onog rata kad smo se razmenjivali s bratskim gradovima koji nam više nisu bratski.

Oni što budu izlazili iz voza ima da se prestrave, garantovano.

Lep provod želim svima koji će po završetku beogradizacije biti beogradizovani, mislim kad budu reanimirali kulturu..

Nebeogradizovana Mahlat.

Kad se uželi klovnova ide u cirkus.

Kulturna po celoj Srbiji, uzduž i popreko, od Vardara pa do Triglava i po evropskim i svetskim metropolama.