Prosečan Srbin

Prosečan Srbin ujutru otvara oči i pojma nema u kojoj se zemlji probudio. Ona od juče možda nije ista kao ova danas.

Čim otvori oči preslišava se ko je premijer a ko predsednik ove zemlje, u šta opet nije sto posto siguran. Uključuje televizor da vidi hoće li biti ponovo nekih istorijskih izbora u kojima on treba da odglumi, svojim potpisom, ulogu istorijskog pisca. S obzirom da nit’ ume da piše, nit’ se razume u istoriju, odlučuje da su prošli izbori bili poslednji na kojima je učestvovao. Ovu odluku menja nekoliko puta u toku dana zavisno od toga koliko puta je slušao vesti i koliko puta mu se učinilo da od njega prave budalu.

Onoliko puta koliko je menjao odluku, on psuje državi u kojoj živi sve po spisku, proklinjući svoju sudbu što se rodio tu gde se rodio. Ovo proklinjanje i psovanje neće priznati nikom živom. Na radnom mestu, na ulici, za kafanskim stolom će davati isključivo filosofske izjave – Iz ove se kože ne može!

Tek kad reši državno pitanje, prosečan Srbin će se posvetiti pitanju – A koji sam đavo ja u ovoj kući? Zaključiće da nije ni đavo ni anđeo na šta ga ukućani neprekidno podsećaju, naročito rodjena deca. Jer, nažalost, i deca gledaju televiziju i savršeno dobro vide kako se u Srbiji lepo živi samo se u njihovoj kući ne živi nikako. Vrednost prosečnog Srbina u sopstvenoj kući zavisi od para.

Prosečan Srbin svakog dana ima tu privilegiju da odsluša nekoga od ekonomskih eksperata i dobije informaciju iz prve ruke kakva je situacija sa državnim budžetom a naročito kakva je situacija u trezoru NB Srbije a potom da otprati skok i pad akcija na berzi. Kad se dobro posvađa sa svojim TV uredjajem (jedinim mu i najvernijim drugom koji ga nikada ne laže), prosečan Srbin prelazi na lični budžet i stanje u njemu kad dolazi do poražavajuće činjenice da njegova plata minus obavezni troškovi nikako ne daje ostatak koji može da uštedi, već daje minus beskonačnih dugova.

Kad dobije izveštaj koliko košta prosečna potrošačka korpa i šta u njoj treba da se nađe prosečan Srbin dolazi do poražavajuće istine da svi ostali žive a da on životari. Prosečan Srbin živi sa jednom samotešiteljskom mantrom – Da nekako proživim ovo malo što mi je ostalo. Siguran je da nikada nije živeo, nego da je uvek samo životario.

Prosečan Srbin ostaje šokiran činjenicom da potrošačka korpa podrazumeva odlazak u pozorište, na neki koncert, vožnju taksijem (u specijalnim situacijama kad su u pitanju žviot ili smrt, inače ne seda u taksi), poneki deo garderobe (ako mora na neku svadbu što izbegava) i slično.

Prosečan Srbin hleb kupuje na kilograme iako vekna jedva pređe šesto grama, voće i meso na grame, šampon na litre i to onaj koji mu ne garantuje da posle prvog pranja neće imati perut. Benzin kupuje u količini od 3 do 5 litara zbog čega malo, malo, pa ostaje bez benzina na sred ulice potpuno šokiran time kako ode tih tri ili pet litara i da mu kola gutaju benzin.

Intimne delove veša prosečan Srbin kupuje na pijacama zajedno sa šargarepom i ostalim zelenišem što dovodi do toga da mu naknadno gaće same spadaju.

Prosečan Srbin stalno merka ženu ispod oka pitajući se da l’ ona zakida na porodičnom budžetu i odlazi u solarijum, kod manikira i pedikira, na masažu ili u neki spa centar što joj preporučuju svi časopisi tek da bi bila u trendu.

Suruga prosečnog Srbina, veš mašinu uključuje samo noću, a o mašini za sudove mašta. Da bi kvalitetnije živela, štedi meso, struju, vodu, vazduh, sve ono što bi trebalo da joj omogući normalan život.

Članovi prosečne srpske porodice su u večitom sukobu ko je više potrošio a ko je više zaslužio, pa su shodno zaključenom neprekidno ljuti jedni na druge.

Zbog ovoga prosečan Srbin bar jednom dnevno izgovara nekoliko rečenica čije su reči nepromenljive:

– Ne serem ja pare!

– Ne pišam ja u rezervoar!

–  Nisam ja budala!

– Jebem te budalo! (sebi)

– Je l’ vam ja ličim na budalu? (ostalima)

– Kad ću već jednom da umrem slatko da se odmorim?!

– Pravićete vi mene od blata!

– Je l’ hoćete u zatvor da me oterate?

Prosečan Srbin će jednog dana sesti i zapitati se gde je bio i šta je radio sve ove godine i doći će do poražavajuće činjenice da nije bio nigde i da nije radio ništa.

I pored toga, prosečan Srbin će i dalje životariti i gledati kako drugi žive na njegov račun. I dalje će izlaziti na ulicu da arlauče i podržava nekoga k’o da nema pametnija posla. Onaj za koga bude uspeo da uzarlauče i strpa mu guzicu u neku od fotelja će potom, iz te udobne, kožne, fotelje, ponovo da ga ubeđuje kako se ’’iz ove kože ne može’’, da mora da bude i ono što ne mora a da ono što mora da se desi neće nikako.

Kad malo bolje razmislim prosečan Srbin i ne zaslužuje bolje nego da životari ono što drugi žive.

Jer svaki prosečan Srbin je imao bar pet šansi da mu iz dupeta dođe u glavu.

Za razliku od ostalih stanovnika ove planete, put iz dupeta u glavu je kod prosečnog Srbina bar desetostruko duži.

Da je kraći, prosečan Srbin ne bi imao na koga da kuka. a to već ne bi bila normalna situacija.

(Fotka uzeta odavde)