Ono kad mi je bilo veliko dupe i kad sam bila mlada i blesava

Kažem ja, pogle’ ženu, a mi mlade…

Žena iz rečenica kojom mi se obratila jedna devojka sam ja koja sam ustala da igram, mlade iz iste rečenice su one koje su gledale. Mene matoru. Ili nisu gledale, svejedno, igrale nisu.

Drage moje, nekad sam i ja bila mlada i blesava. I silne lepe trenutke sam propustila zato što je u istoj prostoriji bio neko ko mi se dopada, eventualno budući, ili neki bivši, što sam mislila da mi je dupe veliko, da mi haljina ne stoji dobro, što sam glumila prepodobnu, to se danas zove cool, da se ne sapletem, da mi ne pukne lastiš na gaćama, nabrojati razloge ne mogu, zaključno sa onim šta će ko misliti na čelu sa najboljim drugaricama. Umesto da se zabavljam, ja sam se ubijala sekirajući se oko gluposti.

Činjenica je da se nisam baš najbolje provodila, da lastiš na gaćama nikada nije pukao sam od sebe, da sam se saplitala uglavnom figurativno, što se nije videlo, dupe mi bilo dva puta manje nego danas, bivše bolelo uvo za mene, oni su gledali u potencijalne buduće, a buduće bolelo uvo dal sedim ili igram, oni su uglavnom mislili kako da me bace u horizontalu, ali da se ja ne dosetim nego da mislim da me vole, umiru od ljubavi. Drugarice, kao što biva, uvek imale komentar, naročito s tendencijom da mi useru respoloženje s obrazloženjem da su iskrene, jebote. Kako god, garant sam izgubila par godina dobrog provoda misleći šta će ko da misli.

Onda sam porasla, tamo negde oko tridesete, rastem i danas, i što više rastem, sve se bolje zabavljam a uvo me sve manje boli za to koliko mi je dupe i šta o njegovoj veličini misle oni koji se ne zabavljaju nego zevaju u njega. U stvari, godine su mi trebale da shvatim da moje dupe baš nikoga ne interesuje sem onoga ko me za isto uhvatio.

Nekad sam umela suze da ronim ispred svog ormara za koji sam se nadala da će preko noći da avanzuje u butik visoke mode, mislila – bokte, šta će on da misli ako se i večeras pojavim u onome što sam obukla pre tri meseca, dešavalo se da ne izađem. Danas zgrabim prvo što me pogleda kad otvorim ormar, nije da mi je baš svejedno, ali u međuvremenu, ono dok sam rasla, postalo mi važnije kako sam iznutra nego spolja. Jer, znate, kako god dobro da izgledate, pa se nekome svidite, to je samo početak, kao kad stojite ispred umetničkog dela pa krenete u analizu šta je umetnik hteo da kaže. Slika recimo koloritna, lepa, kompozicija skladna, a simboliše haos.

A koliko je blesavo sve to sa – moram super da izgledam, ako izgledam super, voleće me od sad pa zauvek, objasnila meni moja kuma pre sto godina:

Kad mi kaže – Divna si, pametna, dobar čovek, stvarno nemam šta da ti zamerim, ali, šta da radim, neće te duša. Čeznem, bre, da mi jedan kaže – Kravo jedna, ružna si i glupa, ali ne mogu bez tebe!

Nego da se vratim temi.

Koliko god vam se činile glupim, u narodnim leže velike istine, pa tako i u onoj – Eh, da su mi one godine, a ova pamet. Ovo “da su mi one godine” tumačim ne kao – da sam lepa kao onda, nego kao fizičko stanje, neminovno, sa starenjem fizička snaga slabi, eto ja posle onog igranja sat vremena nisam mogla da se o’ladim. Elem, da su mi one godine a ova pamet, ne bih sedela da slučajno onaj ko mi se dopada ne pomisli da mi je dupe veće nego što on voli, nego bih ustala, otišla do njega i pitala – Bato, da li si za ples. Iskrenim drugaricama bih rekla da si gledaju svoja posla i vode računa o svom ponašanju. Onda bih to rekla, danas to ne radim zato što me boli uvo šta moje drugarice misle o mom ponašanju, kad god imaju ispade prema meni kao da sam im ćerka, preskočim.

Iako me majka od malena upozoravala da prema tome šta će svet da misli na mene negujem onaj dupeći bol, nažalost, sredina uvek vrši pritisak, opet na čelu sa drugaricama, drugarice uvek znaju kako vi treba da se ponašate i gde ste pogrešile, dok su one bezgrešne, ako i zgreše imaju opravdanje, neverovatno odakle izvlače sva ta opravdanja, pa sam tako gubila vreme na to šta će neko pomisliti ako ja ovo ili ono.

Opet, činjenica je da će mnogi uvek nešto misliti. Šta god da sam radila, oni što misle su pretpostavljali, i kao po pravilu, uvek pogrešno. Ako se ponašaš – kako se ponašaš, ako se ne ponašaš, sediš, trepćeš, misle da si glupa i tunjava.

I šta sam ja na kraju imala od toga? Ništa, kao što rekoh, samo sam propustila dobru zabavu.

I danas, kad izađem sa svojim drugaricama koje su već pola veka nabile u životni staž, gledam kako sede, glasno se smeju, nazdravljaju, na prve taktove muzike koju vole poskaču na pedesetogodišnje noge lagane, igraju, ni ne osvrnu se da pogledaju ko sedi u istoj kafani, ma odlično se zabavljaju, maksimalno koriste to vreme, kad su već izašle iz kuće.

Isto tako pogledam za susednim stolom grupu tridesetogodišnjakinja koje se ne bi oznojile ni za živu glavu, šta znaš, sve ono namontirano može da počne da spada, kako bi na to reagovala grupa muškaraca za susednim stolom, pa mi dođe nekako tužno. I dok se ove pedesetogodišnje zabavljaju, ove tridesetogodišnje ih sažaljivo gledaju u fazonu – pogle ove matore, frustrirane, umesto da sede i heklaju, glume budale ovde, zauzimaju mesto, dišu naš vazduh, jebote, svakakve komentare čujem.

Elem, dok vi tridesetogodišnjakinje gubite vreme sedeći negde i misleći ko vas gleda, zašto vas gleda, šta misli i kako u glavu da mu uđete, trčkate do toaleta da proverite šminku, osvrćete se da vidite da ne gleda u neku iza vas, ponašate se cool, mučite se kako da ostavite utisak da ste otvorene za sve a ipak svetice jer ne možete da provalite šta muškarci vole, mi pedesetogodišnjakinje uživamo u životu, eventualno namignemo onome ko gleda u nas jer, nećete verovati i do nas dobace neki pogled, samo što nas boli uvo zbog čega.

Ako mi ne verujete, lete vam, lete, tridesete. Shvataju ovako ili onako. I naopako 🙂