Imala sam teške trenutke sama sa sobom, probleme, suze, nikada ništa od nje nisam sakrila. Ja se prosto užasavam majki koje glume da ih ništa ne boli, ništa ne dotiče, da im ništa nije teško. Ma bilo mi je teško. I kad nisam više znala šta ću, plakala sam. I to nikakve veze nije imalo s tim što sam joj mama. I uvek sam joj govorila – jesam tvoja majka, ali sam i živ čovek koji ima neki sasvim odvojen život od tebe. I na trenutke sam se pitala šta li ona misli o tome kad ne ličim na mamu nego na nesrećnu devojčicu.

Danas imate utisak da su roditelji u Srbiji podeljeni u dve grupe, jedna bi da im deca budu vrnuhski sportisti, ako bi ikako moglo – teniseri, drugi da im deca vladaju estradnom scenom, te da ih sutra nazivaju kraljicama i …

Zlatibor i ja smo se upoznali kad sam imala pet godina, vile su bile razbacane tu i tamo, po proplancima, bili smo smešteni u jednoj od njih, iznad jezera se nalazila drvena baraka, sećam se da sam je mrzela jer …

Svi vi, koliko god vas ima, nepismenih, obespadežnih, učestvujete u ubijanju ove zemlje i takvu ćete je ostaviti svojoj deci koju svemu tome učite, koja će biti gora od vas. I koja će isto ovo što vi radite nama, raditi našoj deci.

Kakva svest u naroda koji još uvek kupuje lekove na pijacama, naočare kod kineza, čerupane piliće sa improvizovanih kartonskih tezgi, prasiće od seljaka na reč i koji veruje da je plastična čaša za jogurt gajena u idealnim uslovima i teleportovana bez dodira sa vazduhom do frižidera u prodavnicama, da je niko nije dodirnuo, pa kad je obliže da se neće zaraziti nijednom opasnom bolešću kao što mu se može desiti sa ovim pakovanjem jogurta.