Blog lažovi

Ne znam ništa o blogovanju. Unapred da kažem. Nikada nisam pročitala ni jedno uputstvo, ni jedan tekst o pravilima blogovanja. Uglavnom pišem iz stomaka. I iz glave. U stvari, onako kako mislim i osećam. Priznajem, ne mislim uvek ni dobro ni lepo a osećam kako osećam, drugačije ne umem.

Stojim iza svake napisane reči isto kao da sam je izgovorila, ne vidim razliku. Blogove uglavnom gledam kao knjige – sad kad otvorim pročitaću neku istinu. Nečiju. Nije važno koju, da li se tiče kamata u bankama ili najobičnije šetnje pored reke.

Krenula sam u blogovanje potpuno sigurna da iza blogova sede ljudi. Blogeri. Isto kao kad odete na sud a ispred vas sedi čovek – sudija. Ili čovek – doktor. Ljudi koji misle, imaju potrebu nešto da kažu, priliku i mesto gde će reći. Dakle, biće da sam krenula sa pogrešnim uverenjem da su blogeri ljudi. Trebalo je da znam da većina smatra da su blogeri posebna podvrsta kojoj je dozvoljeno sve.

Većina blogera su oni koji još uvek nemaju internet u kući pa bloguju sa posla. Potpuno veruju pisanju naših medija da je internet zlo, došlo iz mrske i imperijalističke Amerike, neće to čudo da unesu u kuću. Al’ ne mogu da odole. To su blog dijagnostičari. Čim počneš da bloguješ njih nekoliko ti postave dijagnozu da nisi normalan čim bloguješ. Normalna žena kuva, pere, pegla i puši. Što mužu, što ljubavniku. Ako bloguje nije zdrava u pamet. Ako priupitaš koja je razlika izmedju tebe i njih dobiješ odgovor neprevodiv na zdrav razum.

Blog dijagnostičari čitaju blogove i potpuno su ubeđeni da je svaki post napisan specijalno za njih samo ako se pronađu u nekom detalju iako onaj koji piše pojma nema ni ko ga čita a još manje zna da je recimo neko prevaren pa da ga je svojim postom dirnuo u slabu tačku.

Zbog iznošenja svog mišljenja, na svom blogu, prilepljeno mi je da sam nedojebana, kurva, kurveštija (objašnjeno – i od kurve veštija), mudroserka. Priznajem, ovca sam koja je zbog ovakvih stvari bila u predinfarktnom stanju. Zblanuta. Otvoreni usta čitala i mislila – ne mogu da verujem…

Ako se obratiš administratoru dobiješ lep i kulturan odgovor da je mnogo važnije da neki blog sistem ima više registrovanih blogera od nekog drugog blog sistema (konkurencija na tržištu) i o demokratskoj solobodi govora. Evo, priznajem da sam neviđena ovca ja sam mislila da je sloboda govora da vikneš ’’Car je go’’ a ne da nekome kažeš da je kurva.

Blogujući u grupi, jelte, doživela sam da budem proglašena za najvećeg kretena koji se pojavio na internetu kad god sam rekla ’’Car je go’’, Otkud mi pravo da rušim strogo utvrđene standarde internet ponašanja koji se svode na:

svi smo anonimni

svi lažemo

svi krademo

svi smo ljigavi

internet je mesto za niske strasti svih vrsta

internet je javno dobro, kakvi autorski tekstovi

pa šta ako neko laže i krade, ovo je internet!

Ovo je internet! Mesto gde su dozvoljene sve nedozvoljene stvari. I mesto gde će bagra da ispliva isto kao i u onom životu koji nije internetski. Ko nema obraz – nema ga. Ali je prilično glasan i prilično uporan. I laž se ipak mnogo žešće brani nego istina. Istina je uglavnom stidljiva.

Primer – blogerka objavila ’’Vrati mi moje krpice’’ od prvog do zadnjeg slova. Njih tridesetoro joj napisalo komentare – Divna ti je ova pesma, svaka ti čast! Ona se zahvaljuje. Moja pamet uvređena, napišem: Ej, bre, jeste li vi normalni! I dobijem epitet da sam krava koja im ruši druženje. Od svih tridesetoro.

Blogerka krade. Post po post. Napišem post o tome da nije lepo krasti, nigde ne pomenem o kome se radi već napišem – ajde dosta je bilo. Ona napiše da sam ja jedan suvi kreten i organizuje hajku u kojoj ja saznam baš to da je internet javno dobro. Njih pedesetoro mi odgovori da je ta lopuža divna osoba kod koje se na blogu svi zabavljaju, pa šta ako krade, ta do koje krade neka prestane da bloguje ako ne želi da bude pokradena.

Na jedan moj tekst mi jedna napiše da ga je pročitala zajedno sa svojim mužem i da je on rekao da sam najobičnija kurvetina kojoj bi on pokazao njenog boga samo da sam njegova žena. Par dana posle toga je napisala da njen muž ne zna da ona ima blog jer je to njena intimna stvar i da mu ona nikad ne bi otkrila da bloguje i gde bloguje.

Bloger – piše o tome kako i posle trista godina braka voli svoju ženu, patetično, da se ispovraćaš, u mali milion postova. Pri tom se udvara svakoj blogerki i svaka ga prihvata – kad voli nju valjda će i mene. Čas piše da ima dvoje dece, čas troje, čas dva sina, čas tri ćerke. Neviđen prevarant koga je sa tri klika mišem vrlo lako provaliti. Što bi to bilo ko radio. Čovek piše o ljubavi i daje šansu ljubavi.

Blogerka mesecima pati što je ostavio muž. Čitav internet svet je teši da život ide dalje. I ja među njima. Onda samo provališ da je u srećnom braku. Ako može da bude srećan brak u kome se toliko pati za ljubavnikom.

Blogerka koja me redovno čita i komentariše objavljuje moj tekst sa napomenom da je divn i poučan, da ga je našla na netu i da ne zna čiji je. Samo nedelju dana pošto sam ga objavila ja. Rekoh joj, ona meni da sam baksuz.

Ovo su samo blagi primeri, o onim krupnijim lažima i prevarama ne mogu, o onome da je neko žensko a bloguje kao muško, da lažu iz kog su grada, bilo bi predugo a i ne bi imalo efekta ako ne dokumentujem a neću. Ja sam još uvek naopako pristojna pa ne mogu nekome u blog da kažem da je lažov.

Samo se pitam čemu. Otkud nekome tolika energija da mesecima i godinama bude neko drugi.

Dobro, razumela sam što je Radovan Karadžić tihovao kao Dr Dabić.

Koja opasnost preti blogerima pa se lažno predstavljaju?

Koji je cilj?

Sa zadovoljstvom bih ukinula sve slobodne blog sisteme.

Tek da se malo isfiltriraju blogeri.

Ko hoće da laže i krade neka plati.

Svaka ljubav košta.

Što bi ljubav prema laganju bila izuzetak.