Čovek se uči dok je živ…

… i dok se ne strmekne kroz prozor.

Čitam jutros šta treba da radim ako se pevajući zanesem dok perem prozore pa, umesto u kuću, u nastupu pevačkog zanosa ispadnem kroz prozor.

Dakle, ako padnem na kosinu ili u blato veeelike su šanse da ću da preživim. Jes’ da će mi svi unutrašnji organi biti malo pomereni, tj da će mi srce biti u petama a stomak u nosu al’ ostaću živa. Al’ najbolje bi bilo da naciljam vodu! E, sad ako se ja tog trenutka setim da nije uputno padati na beton i to ravan koji je ispod mog prozora, ja ću da se izvinem k’o lastavica pa ću sekund pre nego što opaučim u beton da odletim do Dunava i da pljusnem u njega. Tako kažu – pokušajte da naciljate vodu. Ako ostanem pri svesti treba da doplivam do obale, ako ne, tako onesvešćena treba da se nadam da me je neko video i da ume da pliva.  U surotnom, džaba mi što sam letela do Dunava.

Ako ne umem da letim pa se setim toga prilikom pada, da ne pravim od sebe budalu, treba da se u vazduhu okrenem na stranu. Ovaj potez je najbolji način da se ’’vertikalni momenat sile pretvori u horizontalni!’’. Dakle, em što ću da ispadnem kroz prozor, em ne sme k’o u filmu da mi se odmota ceo život u nazad, em moram da se u sebi preslišavam o zakonima fizike pa da izaberem pravi i prateći pretvaranje jedne sile u drugu geknem kol’ko me ima. I da se nasmešim slučajnim posmatračima, otresem prašinu sa sebe i vratim se kući k’o da ništa nije bilo.

Do jutros sam se pitala šta mi je trebalo ono što sam učila iz fizike, ono masa puta ubrzanje, kad evo. Svako znanje vredi.

Moja masa će  puta ubrzanje koje postignem padajući i razmišljajući, što može da uspori pad, da razvije brzinu od 50 km na sat!

Ima da budem srećna! Ovu brzinu ne mogu da razvijem kol’ko god da trčim i žurim.

Sve ovo isto mogu da primenim ako ’oću da pljunem sa Ajfelovog tornja ili da sa Empajer stejt bilding-a arlauknem: I love Americaaaaa! – pa isto tako u  zanosu krenem prema zemlji.

Nikako, ni pod razno, ne smem da paničim. Samo lagano da se viorim na vetru k’o najlon kesa i da ne brinem. U nešto ću da udarim, sigurno!

A ako rešim da se ubijem ne moram ništa da mislim. Samo treba da skočim, opustim se i zapevam. Do zemlje mogu da letim slobodnim stilom i da opandrčim u nju il’ glavom, il’ nogama, kako mi volja. Vodu da izbegavam – može da se desi da preživim.

P.S. Ne pitajte me gde sam bila, što sam bila, sa kim sam bila i u kojoj pozi jer ako me pitate može biti da kažem a posledica bi bila da me tešite a to ne podnosim. Ako ste se skupljali, pili i plakali u nekom kafančetu žao mi je što nisam bila da i ja pevam i plačem. Ako niste, nema veze, plakala sam ja sama k’o obično.

Kao što rekoh, čovek se uči dok je živ pa tako u četeresipetgodina ’ladno ukapira a je za mnogo stvari mlad (da umre, da padne u depresiju, da se pita što je ’’jeo govna ovol’ke godine’’, itd., itd… al’ da je taj isti čovek tj. žena u tih istih četeresipetgodina star da održi jednu običnu trudnoću.

Tako je kad ’oćeš nevreme da strpaš u vreme.

I kad ne živiš u Holivudu gde svi mogu sve kol’ko god da su stari.

I kad nisi Madona.

I kad se zoveš Mahlat.

Jebi ga…