Croatia Records vs PGP RTS

Ili post o tome kako me je ponekad sramota što živim medju onima koji me potcenjuju, koji misle da nisam zaslužila bolje od najprostijeg, u zemlji koja mi nudi samo jedno – da se napijem od radosti, zabijem sebi pivsku flašu u glavu i posle pričam kako sam se divno provela.

Izlog PGP-a – novogodišnjebožićna dekoracija sa poluispušenom cigaretom i praznom čašom za rakiju. Ja buljila, buljila, i nisam skontala šta znači, da smo ispušili, da im je sponzor neka duvanska industrija, jebeš svet ovo je Srbija, osećajte se kao kod kuće, enigma, bato!

Prodavačica ljuta, nadrndana, prekrštenih ruku i svaki put tako, lepo mogu da je slikaju i postave sliku a nju pošalju na plaćeni odmor. Ne govori. Ljuta na svakoga ko udje. U radnji nema ništa. Najpopularnije srpske serije od kako je sveta i veka a naročito od kako je Tijanić direktor RTS-a pakovane u kartonske omote pa u najlon kesu, nije čak ni celofan, sve do jedne krive, transport, znate.

Za ono što sam čula da ima – e, nema. Posvadjali se sa nekim pa taj neko turio zabranu i povukao svoja izdanja. Što, prodavačica pojma nema, nije joj u opisu radnog mesta da zna. A ni da govori, kao što rekoh. U opisu radnog mesta joj je da saopšti – Nemate pojma za kako male pare ja radim! Ko, bre, radi?! Ako misliš da je stajanje u ćošku u pozi nadrndane Srpkinje izlivene u vosku, zeznula si se! Koliko god da te plaćaju, mnogo te plaćaju!

Rafovi poluprazni, počeše da mi svićkaju devedesete, počeh da se preznojavam i izleteh napolje psujući zemlju i sve one koji joj kroje kapu a naročito one koji hoće radno mesto koje podrazumeva platu a ne i rad, dakle samo mesto na platnom spisku.  I psujući sve one koji neće da se osmehnu i koji misle da je kupac njihovo lično rame za plakanje.

Sajt izgleda ovako – kako ukapirah ažuriran pre jedno tri, četiri godine. Sve koreni, opanci, tuga, jad i čemer, da ostane zapisano u vremenu.

Ufati me  hazbend ljubimac, ne iz ljubavi nego da se ne vratim i počnem da čerupam onu uvoštenu što ne menja pozu, predjemo ulicu i udjemo u ‘’Jugoton ponovo u Beogradu’’.

Prodavac peva, prodavačica igra, ima šta ‘oćeš, ja odma’ počela da caklim očima ko dete u prodavnici bonbona. Potprasmo u kesu i što imamo i što nemamo, umal’ ne zamolih ljubimca da mi kupi i prodavca.

Potrošismo pare kao za novogodišnje prosečno prase. Kupismo i planirano i neplanirano. Ljubimac samo redjao, dajte mi ovo, dajte mi ono, ja zbunjena, čekaj, bre, što prvo kulturno ne pitaš da l’ imaju – imaju, kaže, ljubimac, ažuriraju sajt svakodnevno. Jel,  pitam ja, ja ukapirala da je to neki težak pos’o.

Izašla oporavljenja, srećna zbog onoga što smo kupili iako sve već to imamo ‘skinuto’ ali volim, bre, da kupim.

Ispratili nas do vrata, poželeli da im opet dodjemo i ja najzad iz neke radnje izašla kao čovek a ne kao agresor koji muči one koji primaju malu platu.

Vi, kako hoćete. Možete da kupite ovo, ovo ili ovo u PGP-u, i to ako ona bude htela da mrdne dupe. Ne pitajte koja je godina u toku, tamo je svejedno.

A možete ovo,  iako imate.

Zavisi kako želite da se osećate.

Ili kako će vas ubediti.