Daje se na znanje – zgrožena sam

Samo onom delu ovog naroda koji ima svest. Nesvesni, zatucani, priglupi i glupi, oni ograničeni u svakom pogledu, pravoslavno široki čiji bog sedi na nekom oblaku i vodi računa šta rade, govore, i misle bolje da ne čitaju. Nije dobro za fizičko zdravlje. A mentalnom ne mogu da im doakam pa da se ne muče za džabe, samo će me mrzeti. Od toga će ili da im se digne ili će biti umorni. Biće da će im se pre dići, mislim zna se kako budale služi ona stvar.

Dakle, daje se na znanje onom svesnom delu:

Juče je u Beogradu održana porodična, protestna, šetnja nekoliko hiljada ljudi, bilo ih ’’k’o Vilotića’’ od dvanaest do bogtepita koliko.

Zanimljivo u vezi ove šetnje je što je održana pod parolom ’’protiv’’. Al’ porodična, pravoslavna, zdrava, seksualno ispravna i srpska.

A najzanimljivije je – medju ovim pravoslavnim, pravim, Srbima, koji se sekiraju za mentalno, fizičko a nadasve seksualno zdravlje svojih potomaka koji trube o tome da ne bi znali kako da objasne zašto se dva muškarca ljube na ulici ( fascinantno – ne pročitah da je iko to rekao za dve žene), našlo se prilično onih koji su izveli svoju vrlo malu dečicu, popeli ih na ramena da ih ne pogaze ostali pravoslavni šetači, ipak je to protestna šetnja, očas se omakne da ne znaš protiv čega protestuješ, da što bolje nauče kako se mrzi. Od malih nogu. Toj deci je valjda bilo jasno šta znači onaj ‘znak’ kojim je oblepljen Beograd, vrlo je važno to da nauče pre nego ih roditelji nauče čemu služe crveno i zeleno svetlo. To će ih naučiti tek kad utvrde da nisu seksualno zastranili, u suprotnom mogu da ih udare kola, neće biti šteta.

Medju svim tim porodičnim šetačima našla se i neka ’gospoja’, neočešljana, mislim valjda za šezdesetak godina treba da naučiš da ne možeš neočešljan na ulicu, nije lepo, no mi smo zemlja tolerancije, jelte, koja je rekla da ima dva sina, šta će ona ako se oni slučajno zaraze, šta će biti sa njenim još nerodjenim unučićima. Klasična srpska priča, ja sam te rodila da zadovoljiš mene a ne sebe, ja hoću unučiće a tebe ko jebe, pravi kako znaš i kome znaš, neću ja pod stare dane da šetam kučiće nego unučiće.

Ono što me zabrinjava, pored svih tih neočešljanih, uvijenih u zastave, sa krstačama preko ramena, bilo je sigurno mnogo zlostavljenih žena, dece, porodičnih zlostavljača, pedofila, preljubnika i preljubnica, svakakvih uvijenih u svoje poimanje života. Licemeri koji misle da ne predstavljaju opasnost po ovo društvo.

Osećam se ugroženo a nisam homo.

Od svih koji se kunu u deset božijih zapovesti a ne znaju ni da ih nabroje, od onih koji mrze, pozivaju na linč, od svih koji su praznih džepova i koji protestuju protiv tražeći da oni dobiju nešto.

Ne treba im dati ništa.

Za stanje u kome se nalaze više od onoga što imaju im ne treba. Za hleb se uvek nadje, igara ima koliko ti duša poželi.

Dobro bi bilo da se pomole tom svom bogu u čije ime su danas šetali da im nikada, ali nikada, nikakva pomoć ne bude potrebna.

Zgrožena sam saznanjem medju kakvim ljudima živim.

Zgrožena sam i time što me ovakve stvari nagone da biram.

Zgrožena sam glupostima koje su danas otišle u etar, da su homo osobe američka stvar koju smo dobili isto kao gubare, H1N1, krizu, uranijumske bombe, špijune…

Zgrožena sam jer to više nije pitanje – podržava li neko ili ne već pitanje svesti.

Nije stvar u podržavanju nego u prihvatanju drugačijih.

Drugačiji ljudi su postojali i postojaće. I mnogo ih je lakše videti nego boga. Na njega moraju da sačekaju do samrtnog časa a i tad će biti pitanje ko će ih uhvatiti za ruku i da li će na neku cvetnu livadu ili direktno u kazan. To zavisi od ovoga dole.

Računam da bog nije toliko glup.

Zbrožena sam onim ikonama, krstačama, zastavama, decom na ramenima… koliko je tu mržnje bilo!