Obezglavljena Srbija

Dolaskom Turaka na ove naše prostore, davno to beše a kao da je juče bilo, srednjevekovne srpske države su prestale da postoje i sa njima je nestala tadašnja društvena elita Srbije. Srbi su postali raja.

I taman kad je počela, izmučena ropstvom i balkanskim ratovima da se oporavlja stigli su Nemci a za njima komunisti. U želji da stvore novo besklasno društvo koje bi činili novi ljudi komunisti se se obračunavali sa intelektualnom elitom tog poratnog vremena i to bukvalno. Svi znate kako.

U Beogradu je osnovan Sud časti sa svim odlikama prekog suda na kome su stradali intelektualci ako ni zbog čega lako dokazivog a ono što su se bavili prevodjenjem. Oni koji su se prilagodili i nekako uspeli da izvuku živu glavu bili su prinudjeni da pohadjaju kurseve ruskog jezika a pohadjali su ih čak i oni koji su ruski jezik mnogo bolje poznavali od svojih predavača. Mora da je bila namera da se jednog dana u Srbiji govori ruski jezik. Otprilike svaka druga generacija bude pogodjena time.

Tu intelektualnu elitu je zamenila ‘’napredna inteligencija’’ koja je gutala sve pred sobom. Ideja jugoslovenstva je progutala srpsku nacionalnost i Srbi su postali narod. Patriotska osećanja su bila zabranjena.

E taj narod se poslušno okretao ka istoku kad je bila takva naredba i onda još poslušnije ka zapadu kad bi se naredba promenila. U sred Šumadije su uzvikivali ‘’Trst je naš’’ iako pojma nisu imali ni čiji je ni gde se nalazi, onda su uzvikivali istorijsko ‘’ne’’ . Oni malo sporiji koji nisu uspevali da se okrenu tako brzo završavali su na Golom otoku odakle su se vraćali prevaspitani tek onda kad su ih pitali – Jesi revidir’o – a on potvrdio da jeste.

U medjuvremenu, su Srbi zaboravili ko su i šta su, znali su samo da su Titovi pioniri, pa omladinci, pa radnička klasa. Srbijom se brže nego u ostalim krajevima proširio komunistički internacionalizam.

Za vreme studentskih protesta ‘68. godine jedna studentkinja se opasno sporečkala sa dekanom jednog fakulteta oko fotelje u kojoj on sedi i gvozdenih kreveta na kojima spavaju studenti. Pokazao joj je prazan rukav svog sakoa i rekao da je on za sve ono što ima ostavio ruku na Sutjesci.  Isključena je zbog odgovora da treba da ode na Sutjesku, uzme svoju ruku i vrati narodu sve što je za nju dobio. Ili uzeo sam, kako to beše. Devedesete godine sam se zaposlila u kragujevačkoj Zastava IVECO kamioni i ne biste verovali koliko je u to vreme postojalo onih koji su dobijali neki dodatak na partizanske spomenice. Nepismeni, neobrazovani, tupi al’ su nam uporno pili krv na slamčicu zbog svake kapi koju su prolili,ako su je prolili jer ima mnogo onih koji su dobili status partizana s dva svedoka.

A onda su stigle devedesete i suluda ideja tadašnjeg vodje da jednog dana gde god pogledaš bude Srbija koji je sa medijima dobro radio na budjenju srpskog nacionalizma, tako su se Jugosloveni srpskog porekla setili da bi ponovo mogli da budu Srbi ali kasno. Više nisu imali nacionalnu svest. Pogubljeni u jugoslovenstvu, uskraćeni za istoriju i osakaćeni  nametnutim bratstvom i jedinstvom Srbi više nisu znali šta je nacionalizam, šta patriotizam a šta šovinizam.

Srbijom je zavladala ’’elita’’ pevaljki, prevaranata, dilera, lopova, polupismenih partijskih poslušnika, proroka i magova. Po nekim prirodnim zakonima talog pada na dno, ovde je po najprirodnijim društvenim zakonima talog izbio na površinu.

Umesto nekadašnjeg komunističkog internacionalizma, Srbima se nameće evropeizam kao pitanje života ili smrti, pitanje opstanka Srbije. A srpski narod skroz sludjen, pojma nema ni gde je istok ni gde je zapad, da li treba da se bori za gas ili za vize.

Od devedesetih smo odmakli samo malo, kalendarski, samo se upotrebljavaju nove krilatice, drugačije sročene, sve je audio varka. O vizuelnim varkama da ne govorim, svi sede i dive se umeću iluzionista misleći da je stvarno.

Danas, ako nisi zadrti srpski nacionalista onda i nisi Srbin. Podoban si samo ako si nacionalistički – neobavešteno – neobrazovano nastrojen da uzvikuješ ’’Srbija se saginajti neće’’ i ’’Mi stojimo postojano’’ šta god da se desi. Ovo da se Srbija saginjati neće – i da hoće ne može, više nema gde, opandrčiće nosem o zemlju i polomiće kičmu ako je još uvek ima. Za ’’Mi stojimo postojano’’ se brine vlast sa medijima, što više zaludjuju to se više budi srpski nacionalizam.

Ovih dana smo bombardovani podacima koliko je ljudi u Sloveniji, Rusiji i još nekim jadnim zemljama ostalo bez posla. To što ovde ljudi godinama ostaju bez posla je sasvim normalna pojava koja nikoga ne uzbudjuje jer kako kažu oni što gledaju u zvezde – Srbija vuče lošu karmu. Biće bolje ali za nekih devet godina. Šta je za Srbina devet godina! Mačiji kašalj!

Vlast ove zemlje uporno ponavlja kako je Srbija deo Evrope pa samim tim i deo sveta. Koji deo ja nikako da ukapiram jer danima tvrdoglavo ponavljaju da svetska ekonomska kriza neće nešto ekstra prolaziti korz Srbiju, nema šanse pa je glupo da se sekiramo. Ono, kad malo bolje razmislim ta kriza i nema šta ovde da traži, može samo da se razočara kad vidi da ovde nema krize koje nije bilo i koju mi nismo istrpeli.

Proroci su opet vrlo traženi i rekoše kako je III svetski rat na pomolu a sa njim i nuklearna katastrofa ali da sve to neće bitno uticati na Srbiju. Srbija jeste deo sveta ali samo kad joj to odgovara u drugim slučajevima ona egzistira ni na nebu ni na zemlji.

Dragan Nikolić i Milena Dravić su dobili crnogorsko državljanstvo. Zbog medijske prašine koja se digla očekujem, i bilo bi sasvim normalno, da ih se odreknemo, stvarno nisu zaslužili da budu Srbi. Mogli bismo i Grand kafu prestati da pijemo, što da pijemo kafu koju reklamiraju dva izroda.

Predsednik ove zemlje je gostuujći na jednoj televiziji na postavljeno pitanje odgovorio da to pitanje ne treba da mu bude postavljeno, da on nekim stvarima ne treba da se bavi, ima ko će. Pa naravno da ima, kad uzmemo u obzir koliko ministarstava imamo i koliko ministara sa pomoćnicima i savetnicim sedi u njima predsednik ne treba ništa da radi sem da se miri, to mu nekako najbolje ide.

Posle dva dana je izjavio da je ’’analizirao’’ škole u Srbiji, dakle radio ono čime on stvarno ne treba da se bavi već nadležno ministarstvo i došao do poražavajućih zaključaka kako više nema školskih sekcija, kako su sportske sale izdate, obećavši da će to pod hitno da se promeni.

Od devedesetih godina na ovamo sve školske sale se izdaju a decu profesori vode na rekreaciju u prirodu. U školskim holovima su ’’najbolji ponudjači’’ (najbolji ponudjač je onaj koji ima najbolju vezu) otvorili pekare i knjižare u kojima su i kifle i olovke skuplje nego u radnjama van škole. Ako je u svom profesorskom poslu zakačio devedesete drug predsednik bi to morao da zna. Morao bi da zna i ako nije. Onako kako znaju svi roditelji koji se bune na roditeljskim sastancima a nastavničko osoblje im odgovara da je to odluka direktora.

Pet dana nedeljno smo, svi mi koji plaćamo TV pretplatu jer moramo da nas ne bi tužili pošto je ovde najlakše tužiti nevine, izloženi mantranju da mora da se očuva dostojanstvo skupštine. To vam je mesto gde ne bi smelo da se laže jer nije lepo lagati niti sme drugome da se kaže da laže – njega pustite da laže. U tu dostojanstvenu skupštinu je protekle nedelje, mrtav hladan, ušetao momak koji je samo zato što je Srbin proglašen za nacionalnog heroja bez obzira što je doprineo tome da o Srbima ceo svet i dalje misli da su varvari. To što se nalazi na Interpolovoj poternici uopšte ne remeti njegovo herojstvo. Tri dana su nas ubedjivali da je ništa lakše nego ući i videti kako se provode poslanici, da je to pravo svakog gradjanina. Ako vam padne na pamet da možete da podjete u turistički obilazak poslanika ne pravite budale od sebe. Ono što možemo da očekujemo je da će radikali uskoro pored bedža koji već nose nositi i bedž sa likom srpsko američkog studenta (ako se ne odluče za majice) koji u stvari ništa nije hteo u skupštini sem da pomogne malo mladima. Ako bude mogao.

I posle svega nikako da razjasnim jednu stvar – ako se niste rodili kao konj onda nije normalno da vas neko osedla i mamuza, da vam ne da odmora. Ako se baš i desi da vam neko nabaci sedlo nije moguće da se ni jednog trenutka ne zapitate kako je to neko rodjen sa mamuzama a neko sa sedlom. Je l’ to neka genska predispozicija?

Jer, znate, nije normalno da ljudi nose sedlo. Onda postanu krdo.

A pogledajte koliko je godina prošlo od onda kad smo bili samo raja.

Turci nas obezglaviše i takvi ostadosmo do dana današnjeg.

Ovo uopšte nisam planirala ovde da objavim ali sam danas pročitala blog Dragane Djermanović o brendu i rebrendiranju Srbije. Ovo s rebrendiranjem mi je diglo kosu na glavi, kad sam pomislila koliko tu posla ima.

I koliko će sve biti jalovo dok se ne promeni svest naroda.

A u vezi svega toga, oko Božića sam prikupila one cirkularne božićne poruke i objavila ih bez nekog posebnog komentara s tim što sam naglasila da smo mi neverovatni pesničko poetski nastrojen narod koji nema poštovanja ni prema čemu i da sam užasnuta time šta u tim porukama piše i ovo su komentari koje sam dobila:

-‘’Kako li si samo sakupila sve ove bljuvotine sto si objavila? I ko ti je dozvolio da ih objavis? I ti i on bi trebalo da odgovarate po Zakonu o blacenju i vredjanju sopstvenog naroda. Kad bi jos takav Zakon i postojao. I da odgovaraju „Rokeri sa Moravu“ i onaj ko pise „Selo gori, a baba se ceslja“ i slicni. Pod uslovom da jeste Srbi, da niste podmetnuti.
Nisi morala da cekas Bozic, da vidis i citas ove bljuvotine. Podji po javnim WC-ima, ima ih tamo od uvek koliko hoces. Ima ih svuda po svetu, u svakom zitu ima kukolja. Ali nesto ne verujem da bas svuda dozvoljavaju javno blacenje svog naroda bez kazne, kao kod nas. Cak ni tamo gde se mnogo vise nego ovde pljacka, ubija, i prodaje deci droga. A i nije ovde samo kazna u pitanju. Vise je to svest o tome da time vredjas i svog oca i dedu i sve svoje pretke i potomke. Ostavljas svojoj deci u amanet da ih po svetu gledaju podrugljivo i misle ili govore: “ a to su oni divljaci Srbi“. Nadam se da ces i ti i svi koje sam ovde slucajno pomenuo da shvatite ovo dobronamerno.’’

-‘’Razmisli, molim te, jesi li negde videla, cula, procitala, da se drugi narodi oko nas i po svetu, ovako izruguju sami sebi, kao sto mi to cinimo. Imaju li Hrvati neku pesmu tipa „Stojadinka ovce sisa“, objavljuju li bosanski muslimani u svojim medijima viceve o Muji i Hasi, igraju li Siptari Moravac na svojim slavljima, kao sto mi redovno igramo Sotu? Jesi li cula od nasih ljudi koji zive u inostranstvu, kako nas tamo nazivaju i za sta nas smatraju? Treba li za uvek da im to podsticemo raznoraznim ponizavanjima samih sebe?
Imam predlog za tebe. Podstakni ljude, posetioce ovog sajta i bloga, da prosire ovu temu, da daju svoja misljenja. Pa ako vecina misli suprotno od mene, obecavam da cu da ti se izvinim i da se zavucem u neku misju rupu. I da placem sto ovom narodu nema pomoci.
Na kraju da se zna – ja sam Srbin i volim svoj narod. Smatram da, kad su ovakve stvari u pitanju, treba svi da budemo braca i sestre. Zato ti se obracam intimizirano, sa „ti“, umesto sa „Ti“ ili „Vi“, a ti to opet shvati zlonamerno. Ostaje mi samo da se nadam da ces jednog dana da promenis shvatanja. Kao i mnogi drugi. A, veruj, bez ikakvog ulagivanja, iskreno, cenim i postujem i tebe i tvoj rad, jer sam do sada procitao dosta tvojih izvanrednih tekstova. Pozdrav.’’

I vrhunac:

-‘’Nismo mi Englezi ni Vatikan. Njima je istorija dodelila malo visi status na civilizacijskoj lestvici nego nama i oni sebi mogu da dozvole neke stvari koje mi sebi ne mozemo. Kasno smo izasli iz pecine, gazili nas Varvari, jasili Tuci pet vekova, prepolovili Austro-Ugari, ubijali Nemci i Ustase. Iako smo bozanski narod nemamo kulturu stariju od 1000 godina, nemamo ni pisane ni ikakve spomenike. Kakav mentalitet! Ne postoji mentalitet naroda, kao sto su pojedini svetski zlocinci propagirali, postoji samo mentalitet pojedinca. I postoji sudbina, istorija. Jesmo li krivi zbog nase istorije? Treba li zbog sudbine, na koju nismo mogli da uticemo, da se stidimo sami sebe? Da se rugamo sami sebi? Da savijemo glave do zemlje da bi drugi lakse mogli danas sutnu u zadnjicu? Naprotiv. Treba da dignemo glave i da sa ponosom nosimo nasu sirotinju. Jedino tako ce drugi manje da je zapazaju. Na takvu promenu shvatanja sam mislio draga gospodjice ili gospodjo. I necu vise da pominjem tvoj nick ili pseudonim ili sta ti je vec ovo sto si sebi dodelila, jer i to je ruzno i omalovazavajuce. Hvala na prostoru. Pozdrav.’’