Jebite se devedesete a i sve one pre toga

Srbe su sve do početka devedesetih učili da imaju tri majke: onu koja je rodila, majku-školu i majku-domovinu. Prva je ona koja odužuje dug svetu (rašta se žena rodila ako to nije uradila), druga je služila da nas prigrli i kao nauči životu a treća… E, treća majka je ona zbog koje bi smo, kad bi se našla u opasnosti, ‘ladno trebali da zaboravimo ove prve dve. Domovina to je ono što je moralo da se održi uprkos svim stranim zlotvorima a iznad svega uprkos i u inat domaćim.  Vremenom ukapiraš da domovina ne postoji da je ona uvek u liku i delu nekog velikog vodje i da se u istorijskim, presudnim, trenucima, ne boriš za domovinu, to je samo reč koja budi patriotska osećanja, već da treba kao muva bez glave da braniš sulude i šizofrene ideje svog vodje, ’’ne žaleći da u toj borbi daš i svoj mladi život.’’

Svi vi koji iz raznoraznih zemalja svraćate ovde, da znate, šta god da pročitate na raznoraznim portalima – to nije to ili – ako ste zapadno od ove zemlje – na istoku ništa novo, ako ste istočno – na zapadu ništa novo, to jest – isto sranje drugo pakovanje.

Danas u podne će svečano obeležiti jedanaestogodišnjicu NATO bombardovanja puštanjem sirene za prestanak vazdušne opasnosti. Malo da nas podsete koliko smo bili blesavi, kako smo stajali po mostovima i pevali kao grupa ludaka – Igra R&R cela Jugoslavija, kako su nam na ulici uvaljivali nalepnice TARGET, da prilepimo na junačke grudi i da nam se jebe ako nas gadjaju jer ’’nas i Rusa, trista miliona’’, ako pobiju nas će ostanu Amerikancima Rusi da se akaju sa njima ko je veći, ko ima više bojevih glava i ko će pre u svemir.

Imamo ista obećanja, ista radovanja, ista opravdanja, ista zaklinjanja, iste prevare, politički su vaskrnuli oni koji su jedino bagerom mogli da se uklone. Posle neka neko kaže da ne veruje u vaskrsenje.

U ovoj zemlji se živi od sećanja i nade. Onoga što je bilo juče ne smeš da se sećaš, to vredja vlast, a da se nadaš moraš isto kao da ćeš da ubodeš sedmicu na lotou, opet da ne uvrediš vlast.

Ako se ne sećate šta je bilo pre jedanaest godina danas će vas podsetiti sirenama, tek da vidite koliko ste danas srećni što ste pretekli. Šta je bilo juče i šta će biti sutra nema veze.

Zapevajte u čast pobede.

I razmislite malo da li je išta vredno ovakvih stvari.

Jer… tako smo naučeni… retki razumni su se uvek slabo čuli.

Nek’ nam je prosta svaka glupost koju smo sebi dozvolili.

Partizanka Mara. Uvek spremna za ono – živimo kao da rata neće biti nikada al’ s merom i uzdržano jerbo može da ga bude već sutra.