Joooj nemoj, Mahlat, ništa politički

[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=jcRxwjPmAqw]

Božićno veče leta gospodnjeg 2009.

Najradosniji hrišćanski praznik nam je počeo veselo. Braća Rusi su zavrnuli slavinu i od juče u podne nema gasa. Rusi su oni kojima smo (pardon, nismo mi nego oni) ispod cene prodali NIS, jedan od državnih resursa. Takav posao se u Srbiji zove posao veka, istorijski posao, ne da smo uradili pos’o, zajebalo vek, sve tako nešto.

Gos’n Bajatović, totalno nespreman, to jest bez tašne i mašne, sve mu se opustila ona rol kragna, gušio se valjda, dovukli ga sa nekog sankanja da nas uteši na Badnje veče, rekao da imamo loš scenario! Mašala! Pa mi odavno znamo da je loš kao i svaki pre njega, daj brate jedan dobar scenario u kome narod neće da statira u kukuruzu. Mislim, krajnje je vreme da neko napiše neki dobar scenario jer ako narod poludi i sam krene u pisanje i režiranje neće da bude dobro. Kako nam je zvanično narod nepismen to pisanje može da bude samo s kuke i motike. I ponekim bagerom.

Vlada Srbije je po ovom pitanju zavrnutih slavina juče HITNO zasedala i održala telefonsku sednicu. Za neki dan ćemo ukapirati da je to ipak bila igra gluvih telefona. Oni se ne razumeju ni u oči kad se gledaju a tek telefonom da ne pričam.

Ministra energetike su takodje dovukli da nešto kaže, da unese mir u naša božićno uznemirena srca, i on reče kako ne postoji opasnost da ostanemo bez električne struje. I ponovi ovo nekoliko puta. Ja mislih, mislih, i uteših samu sebe, ako ne postoji opasnost da ostanemo bez električne struje nije problem i ako ostanemo. Mora da čovek u rezervi ima neku drugu vrstu struje.

E, sad, pošto gasa nema a nama su pogoni za proizvodnju te ministarske električne struje od pre Hrista, čitav dan na svim mogućim TV stanicama apeluju da za grejanje ne koristimo struju nego neke druge oblike energije. Ne znam kako vi ali ja imam dve mogućnosti, da u dnevnoj sobi založim logorsku vatru jer ’’smederevac’’ nemam ili da kao drugi oblik energije koristim ćebe. Ako neko zna za nešto pametnije neka mi dojavi.

Posle videh kako je moj omiljeni bivši kapitalni ministar Ilić oborio jedno drvo koje će mu valjda odglumiti badnjak, možda će se i ogrejati na njemu, računa čovek, kad je Božić – nek je Božić. Mene optužiše da ubijam jelke koje je drugi isek’o on obori, bog te mazo, celo drvo, svi ga uslikaše i ništa, nije ubica drveća. On je vernik! Aferim!

I onda… taman kad sam pomislila e gotovo je, videh što je trebalo videti i čuh šta je trebalo čuti, sad mogu na miru da patim pročitah ’’Božićnu poslanicu srpske pravoslavne crkve’’. I presede mi.

Iskreno, preselo mi je još kad sam čitala Uskršnju poslanicu ali ovo je prevršilo sve mere.

Jeste da je Bog kaznio kroz Evu sve žene i da još od onda nosimo prokletvo radjanja u bolu i mukama, jeste da smo još od onda krive za sve i svašta, il’ radjamo premalo, il’ radjamo previše, il nam suknja kratka pa smo krive što se nekome dig’o, il’ nam male sise, il nam velike sise, kako god obrneš nismo potaman, ali što je mnogo mnogo je to jest, oni što su pisali ovu poslanicu ‘’nemaju pojma s kastanjete, mlatili k’o sa zvečku dete’’.

Strašno je i pomisliti – a kamoli prihvatiti i ozakoniti za nešto normalno, obesvećenje svetinje rađanja – čedomorstvo, ono što se, nažalost, događa u mnogim savremenim brakovima, koji ubijaju svoju decu. Tako postaju ne samo decoubice nego i bogoubice, jer je svako ljudsko stvorenje po prirodi bogonosno i hristonosno. Navešćemo potresno tužan primer jedne majke koja je rodila nekoliko ćerki, i zajedno sa mužem beskrajno želela da rodi muško dete. Kad je ponovo začela, budući da je lekar pogrešno procenio da opet nosi žensko dete, ona je i protiv svih molbi, pa i svog muža, izvršila pobačaj. Ispostavilo se, avaj, da je nosila dva dečaka blizanca! Šta može, dakle, utešiti i zaceliti duboku ranu ove nesrećne majke?! Neka joj se Gospod smiluje, kao i svim majkama čedomorkama koje, svojoj samoživosti ili bilo čemu tome sličnom, žrtvuju ono najsvetije što im Bog daruje. Ne pretvaraju li time roditelji materinsku utrobu – tu radionicu života – u radionicu smrti i ništavila?!

Prvo – ovi crkveni činovnici znaju sve i veći su stručnjaci od svih, iznad svih zakona su, razumeju se u sve od svetske krize preko globalnog zagrevanja do medicine i morala. O nijhovom moralu bi mogla do prekosutra.

Drugo – zna se šta je čedomorstvo a šta abortus i može to crkva da izjednačava koliko god hoće, zakon ne izjednačava. Zbog abortusa ni jedna žena nije završila u zatvoru a zbog čedomorstva jeste.

Treće – čisto sumnjam da jedan lekar uz svoje iskustvo i sva moguća pomoćna sredstva sa sve ultrazvukom nije mogao da utvrdi blizanačku trudnoću a o tome da je neko utvrdjivao pol raskomadanog (izvinjavam se zbog ove grozne reči ali zna se kako se radi abortus) fetusa ako je sve uradjeno u medicinski dozvoljenom roku neću ni da govorim. ‘’Ona je i protiv svih molbi, pa i svog muža, izvršila pobačaj’’ – ma kako da nije, mora da su na kolenima klečali svi, lekari, popovi i muž a ona bandoglava i nedokazana. I čedomorka! Avaj!

Četvrto – ne rade žene abortus, abortus se radi nad ženskim telima a odluku obično donose muž i žena tj. supružnici zajedno. Isto kao što su zajedno učestvovali u onome što je dovelo do toga. I onda smo mi čedomorke a muškarci, kao po običaju, nevini i prevareni.

Peto – što se ne obrati malo i onima koji uništvaju dečije živote na raznorazne načine, onima koji tudju decu vode u ratove, onima koji ne mogu pešice da predju deset metara dok tudja deca gladuju, onima kojima smetaju deca sa ulice, pedofilima, pedofilima iz svešteničkih redova, očevima koji siluju svoje ćerke, podvodačima dece… ili Božić nije za ovako tužne teme?

Šesto, sve u svemu muka mi je od ovoga.

Možda je Srpskoj pravoslavnoj crkvi ovaj izmišljeni slučaj bandoglave majke čedomorke tužan i potresan, ja sam iskreno potrešena time koliko SPC apeluje na ljudsku glupost, hrišćanski duh i božićno raspoloženje.

Patetika na kvadrat a ja sam malo alergična na patetiku.

Koji, bre, pozdrav – Mir Božiji??? Ovde čovek može da bude samo uznemiren.

Želim nam zdravlje i snagu da podnesemo sve ono čime vlast i crkva atakuju na nas računajući da smo gluvi, slepi i glupi.

I svima nama skupa želim da smognemo snage da ovoj vlasti pokažemo da nije baš pametno praviti račun bez krčmara.

Ja nemam ni kuke, ni motike, ni pušku tandžaru al’ imam, bre, oklagiju.

Neću da gledam gde udaram.

P.S. Drnch, umem ja, bre,  s oklagijom, izvol’te pogača od juče!