Kasandra, bog će da ti pomogne!

Malo, malo, pa se u zemlji Srbiji povede polemika ko je najbogatiji. Istovremeno govore kako smo mnogo siromašni a oni što su kao malo bogati nam daju uputstva kako da štedimo da bismo i mi postali bogati k’o oni.  Novine pune političko-ministarskih uputstava kako štedeti.  Mislim, oni to najbolje znaju i kad je jeftina struja i kad treba uključivati uredjaje, prosto k’o pasulj. Samo što to znači da bih morala da prestanem da spavam jer je struja obično jeftina noću. Šta fali da malo počnem da živim naopako, da kuvam i perem kad ceo svet spava a da spavam kad su svi budni.

Skoro jedan reče da ne kupujemo  garderobu, to jest, da ne pratimo modu, kad ne pratimo sve drugo, vala ne moramo ni nju, ja kad razmislih – ma,  čovek je u pravu. Malo ludaka šeta ulicama samo fali još ja gola da se pojavim.

U restorane na ručkove da ne odlazim nikako a ako je ikako moguće da se na pijaci  cenjkam sve dok nekoga ne izbezumim pa mi razbije glavu ili me gadja glavicom kupusa pa od te glavice posle skuvam ručak.

Službeni auto da ne koristim, nije lepo u vreme ove krize, nego da se vozim gradskim prevozom isto kao svi ministri, siti da se ispričamo kad se sretnemo ono jednom u sto godina tokom neke kampanje – i mi političari smo ljudi . Mogla bih da ih priupitam što li nas zajebavaju ovim izjavama al’ znam da ne vredi.  Nit’ ću ih sresti, nit’ bi iko od njih priznao da ne štedi. Štede ljudi, kriza je.

I tako ja zaključih da sam ja najbogatija osoba u Srbiji.

U kući mi sve radi punom parom, televizor ne isključujemo, jes’ da je uvek na ’’mute’’ al’ bacimo povremeno pogled na lepe slike, kompjutere takodje ne gasimo, udarnički rade.  Kuvam danju a mašine uključujem kad mi padne na pamet. Volimo svi i da se obučemo. I da jedemo. I često se vozimo taksijem naročito ćerka mi ljubimica.

Ko god mi dodje na vrata nešto mu dam. Jal pare za neku operaciju, jal nešto od garderobe, svašta traže. Prosjacima na ulici dajem sve sitno što imam mada oni nisu baš zadovoljni. Kako da ne dam kad mi kažu – Kasandra, bog će da ti pomogne. Jes’ da malo mislim – kako ja to njima da dam a meni će bog da pomogne, što njima nije pomogao kad je pravedani sve vidi al’ ajde dam.

Izdržavam nekoliko velikih preduzeća – Telekom, NIS, Javno komunalno, Gradsko gradjevinsko,  Vojnu ustanovu za održavanje,  fond za PIO, SBB, Poresku upravu, RTS… plaćajući RTS ni sama ne znam koliko sam svadbi u Srbiji pomogla a pomogla sam i svim onim svingerima koji menjaju žene plaćajući kablovsku. Mesečno  bar dve radnice u Maxi-ju od onoga što ja potrošim dobiju platu.

Učestvujem i u izdržavanju nekoliko novinskih kuća, proizvodjače uložaka, knjižara, dve banke, svi poslanici u Skupštini jedu na moj račun, predsednik putuje u prijateljske posete, il’ prima posete, evo sad će da primi Medvedeva sa sto truba,  kad pomislim ko sve živi na moj račun ispada da se moje bogatstvo sagledati ne može.

Definitivno sam ja najbogatija osoba u Srbiji.

A pošto sam bogata mogu da budem i hirovita kao i svi bogataši, mogu da budem i škrtica, ma mogu da radim šta god ’oću.

I, evo, sad razmišljam kome od svih njih da ukinem svoje dobročinstvo tj. na kome da počnem da štedim.

Jer da štedim na sebi ne volim. Uopšte!

Uostalom, zašto bih, kad sam ovoliko bogata, štedela na sebi?