Ko pita ne skita

Pitanje rađa pitanje…Bar je tako u onoj pesmi koja me izbezumi kad god je čujem. Stižu i četrdesete… Stigoše one samo što ja nemam više ni jedno pitanje, delila sam ih nesebično, bez stida, i šakom i kapom, godinama. Meni odgovori nedostaju. Mislim pitanje bi trebalo da rodi odgovor a ne novo pitanje. Vise u vazduhu ta moja pitanja koja nisu rodila odgovore, pomislim, ponekad, strmeknuće se neko od njih i razbiće mi glavu. Što sam uopšte pitala nije mi jasno.

U stvari, jasno mi je. Mene su vaspitavali na tim narodnim umotvorinama tipa ’’Ko pita ne skita’’. Pored ove su strašno voleli da mi guraju u glavu i ponašanje onu ’’Umiljato jagnje dve majke sisa’’ al’ je mene život naučio da budem narogušena, jer što sam više bila umiljata to su više mislili da sam budala.

I tako… posle te faze ’’Ko pita..’’ ubrzo su prešli na ’’Kad porasteš kašće ti se samo’ tako da sam ukapirala da nisam trebala ni da pitam, al’ kasno. Evo, porasla sam. Čak do četrdesetih, tu negde, i ništa mi se samo nije kazalo. Za sve sam morala da davim, gnjavim, gušim, cvilim i opet ništa. Umesto odgovora, uglavnom imam pretpostavke. A u većini slučajeva pretpostavljam pogrešno. Hoću reći intuicija mi nije jača strana i uvek radi na moju štetu. Kad god mi se nešto lepo desilo, ne da nisam pretpostavljala, nego nisam mogla da verujem.

E, a onda, kad god nisam pitala nego pokušala nešto sama pa se zeznula, dolazilo bi ono čuveno ’’Pametan se uči na tuđim greškama a glup na svojim’’. Ova vaspitno – sluđujuća umotvorina me totalno dokusuri. Ja ni na sopstvenim greškama nisam mnogo toga naučila, kako li bi na tuđim nikako da ukapiram.

Greške sam pravila isključivo, i uvek, verujući i puštajući razno-razne bahate i nevaspitane ljude u svoj život.

Ostalo je u redu, mislim, znam da pređem ulicu, da se služim nožem i viljuškom, da se obučem kad izlazim iz kuće, u restoranima se smerno ponašam i pušim damski, ma odajem utisak osobe koja ne greši. I tako… kad god je neko atakovao na moju pamet ja bih se razgoropadila i počela najglasnije što mogu da pripremam taktiku ’’mamiculimupokvarenumenejenašao’’, sve daveći one koji moraju da me slušaju jer nemaju gde da odu. Moji vaspitači bi ponovo izvukli keca iz rukava – ’’Ko drugome jamu kopa sam u nju upada’’.

Eto! Posle dugog premišljanja, pregovaranja i dogovaranja sa samom sobom ja bih te mentalno iskopane jame zakopala i gledala kako oni koji su ih kopali meni idu lagano napred, i ne upadaju ni u jednu rupu. Rupe su, valjda, rezervisane samo za mene.

I šta da zaključim?

Pitanja, uglavnom, nemaju odgovore.

Pošto mi se samo nije ništa kazalo znači da nisam porasla. Godine su mi samo biološke.

Grešim i dalje, znači glupa sam.

Jesam. Garantovano.

Al’ kako sam onda svesna toga da ovim svetom vladaju budale?

Naši stari su izmislil ono ’’Pametniji popušta’’

Pa eto, svesna sam al’ popustljiva. Zbog lošeg vaspitanja.

I nikako da saznam da Vuk nije skupljao narodne umotvorine kako li bi me vaspitavali.

Kako bi formulisali ono “Ko pita ne skita“ sa odgovorom “Kad porasteš kaš’će ti se samo“.

Pitaj, nećemo da ti kažemo.

Pa ti budi normalan.