Home / Mahlat na sto načina / Kako se osećaš…

Kako se osećaš…

Plašim se…

Vožnje avionom, ono – on leti a ja se vozim. Izadjem k’o iz teretane sa upalom svih mišića koje imam. Potpuno sam koncentrisana na let, ne gledam ni levo ni desno, na pitanja zaludnih saputnika ‘de sam pošla, kad se vraćam i koji mi je djavo samo režim. Merim vreme i zapeto čekam da nešto krene po zlu pa da se zaletim, u’vatim pilota za vrat i arlauknem – Gledaj, bre, kuda voziš! Kad god su me ispraćali čudili se kako nema za ovakve k’o što sam ja tabla ‘’Nepraćena budala’’ slična onoj koju nose nepraćena deca o kojim stjuardese vode računa. Skoro sam se nešto opustila al’ onda čuh kako su se sudarile dve podmornice i u svemiru dva satelita pa sam ponovo aktivirala strah. Jebi ga, toliki svemir oni se sudarili, što ne bi i avioni. A i brate ne kapiram kako avioni lete, objašnajvali mi al’ mi nije jasno kako toliko tona može da glumi pticu. Po toj logici bi jednog dana trebalo na nebu da vidim jato slonova kako mašu ušima. Kad budem videla, opustiću se.

Buba, bubica, pčela i osica, svega što mili, gamiže i leti s namerom da me ujede i od pre neku godinu i krpelja. Od kako sam jedog našla u stomaku. Molila sam ga da izadje napolje al’ me nije čuo pošto nema uši na dupetu a glava mu je bila duboko zarivena u mene. Vodili me u bolnicu gde nikom nisam dala da me pipne. Jedva me savladali. Pčela kad mi uleti u kuću obično je jurim s tučkom za meso. Još ni jednu nisam pogodila, da jesam izbila bi zid il’ lansirala prozor do susedne zgrade. Ako se ljubimac desi kod kuće izlećem napolje i ostavljam njega da se bori k’o u areni. Povremeno provirim da vidim ko vodi.

Da prelazim ulicu pošto sve što ima dva ili četiri točka voze ludaci s tendencijom da me pregaze.

Da prelazim preko šina. Kad sam bila mala plašili me da će mi se noga zaglaviti i da moram viiisooko da dižem nogu. Kad prelazim šine dižem nogu k’o grčki vojnik kad predaje stražu na granici. U rodnom gradu to bilo retko, ovde u Beogradu tramvajskih šina na svakom ćošku.

Da pijem lekove. Druge leče mene ubijaju.

Milicije. Godinama sanjam jedan te isti san. Periodično. Ja na izletu pored nekog potoka. Parkiran pandurski auto i to fića. I ja ga ukradem. Tu se san obavezno prekida, pojma nemam da l’ sam negde otišla il’ sam završila u potoku. Toliko to često sanjam da sam sigurna da će me uhapsiti. Samo dok sveobuhvatnom akcijom utvrde šta sanjam. Ako me ne spase neka frojdovska teorija da se palim na uniforme i batine.

Da ostanem zaglavljena u stanu pa da ću morati da izlazim kroz prozor a živim na III spratu i nisam Spiderman.

Vožnje liftom. Kako udjem tako se zaglavim pa više i ne ulazim. Tako zaglavljena dobijem napad panike i vrućine, uzvrtim se da l’ da se svlačim il’ da merim puls.

Ludaka koji me voze, ja molim za pristojnu brzinu da mogu da brojim bele kuće usput a oni mi odgovaraju sa – Ne voliš ti više sebe nego ja sebe. Volim, brate, ja sebe ne bi nikad tako vozila.

Igala. Imala sam tu sreću da nagazim na iglu i da mi ona ostane u nozi. I da me operiše stažista. I da mi udari štep kao da me je celu otvarao. Tri puta sam se onesvestila kad su mi skidali konce. Kad god ušivam dugme ja se i ubodem i plačem kao da mi creva ispadaju.

Otvorenog prostora, ne znam na koju ću stranu.

Kafanskih tuča i ludaka. Jednom sam sa svim gostima bila zarobljenik jedne budale u jednoj kafani, jedva ga savladaše. Od tad kad viidim upadljivo pijanog čoveka odma’ odlazim.

Vatrenog oružja. I to specijalno praznog. Moj mili otac je uvek govorio da se oružje ne drži napunjeno i da je njegovo uvek prazno i očišćeno. Tako je iz praznog pištolja opalio kumu izmedju nogu a iz prazne puške napravio krater na plafonu. U razmaku od nekol’ko dana. Kumu se izvinjava i dandanas a majci je kad je video krater rek’o – Bog te mazo, da sam te sad ubio niko mi ne bi verovao da je bilo slučajno! Terali smo ga da na naše oči isprazni sve što ima i napravili zapsnik sa pretnjom da ćemo da ga prijavimo.

Mraka. Ne što će da se pojavi neko čudovište nego što ne vidim ništa k’o kokoška. Sve moraju da me sprovode. I opet umem da padnem.

Ljudi. Nikad ne znam šta da očekujem.

Ali, zadnjih dana sam opsednuta jednim, jedinim, strahom. Ostalo mi neko’ko godina do pedesete i sva sam pod stresom da ću da poludim pa da ću da skratim suknju, produbim dekolte i stavim svoje iskvarcane grudi i kolena na uvid čitavom svetu koji najverovatnije do tad nije video ni sise ni kolena. I da ću tako oskudno obučena i iskvarcana da se ofarbam u plameno crveno.

Stalno to vidjam. Lepo me stra’ za mene.

A večeras dotakoh neku debilnu emisiju o plastičnoj hirurgiji, rade nekoj lasersko podmladjivanje vagine. I ona se ubi hvaleći svog doktora pa kaže – Doktor me pitao koliko mlada želim da se osećam tamo dole!!!

U, bre… sestro, pa kako se ti inače osećaš, šta će ti ta mlada dole ako si ti gore blesava pod pritiskom godina, ne ide to jedno a drugim, mora da se uskladi.

I čitavo veče pokušavam da odgonetnem kako se osećam tamo dole, budibogsnama. Ne osećam se nikako. Niti sam se ikada osećala.

Zato sve ovo i napisah. Toliko strahova imam i večeras priključih još jedan. Da ću da izgledam blesavo i ponašam se kao ludak a da neću tako da se osećam nego ću da mislim da sam normalna.

A taman sam naučila da živim sa već postojećim strahovima.

Pročitajte i

Priča o 55 godina

Tvoje godine tebi ne znače ništa.Znače samo drugim ljudima koji te po tome procenjuju i ocenjuju.Šta nije za tebe.Šta je sramota da radiš.Šta je sramota da kažeš.Gde je sramota da se pojaviš.Uopšte, ovi što misle da je njihova mladost samo njihova privilegija, tvoje godine procenjuju kao neku sramotu, kao da ti nikada  nisi bila mlada, kao da oni neće ostariti.

19 komentara

  1. Sjajno si ovo napisala.
    Citajuci sve ovo dosla sam do zakljucka da imamo iste strahove.

  2. d

    Ja se plasim… da necu videti taj tvoj dekolte! 😆

  3. Dobro je bojati se, ali treba otići na „golaćku“ plažu, nudizam bre, tamo se da svašta vidit a ne moraš da gledaš. A ona što skraćuje vaginu izgleda da nije čula za dve štipaljke. :mrgreen:

  4. Strahova imam u talu sa tobom pola… a kad sam procitala kafanska tuca…pa zar i ti… bila sam svedok i taoc budala pijanih, umalo mi neduzni ne platismo glavom… Kad god idem u tako neke prostore prvo gledam gde su vrata za bezanje :mrgreen:

    e a ova sto se podmaldjivala, mora da je promasila stranu…trebala je gore umesto dole, ali i malo mozga da joj isperu usput… 🙄

  5. …ušinula sam se nešto, hvala na pitanju :mrgreen:

    Ovo za avione sam pisala kod mene, da ne razumem kako lete, pa ja tebe tu apsolutno razumem. Ne razumem kako si uspela da nagaziš na iglu, no dobro

    Ono podmlađivanje vagine, gledale smo istu emisiju, ja se sablaznila, napisala, ti mi rekla da ne gledam svašta. Poslušaj svoj savet.

    Ovaj novi strah ti je potpuno iracionalan, nema šanse! 😀

  6. d

    Od juče me boli glava i nekako bauljam samo sa podočnjacima od pola metra.

    Strahovi… hm.. ne plašim se šina, kamiona, aviona, oružja, pucanja, uniformi, kafanskih tuča i svega onoga čega se jedna prosječna žena plaši :mrgreen:

    Plašim se grmljavine, visine i pomalo mraka. Ni igle ne volim, ali eto..

    Ova što se podmlađivala je pogriješila mjesto, trebala je mozak da podmladi, ako to može….

  7. Casper, pa daj recept, kako ih lecis, da prestanem da ih negujem 🙂

    Drnch, ‘oces, bre, kako neces! Ako poludim :mrgreen:

    Stevo, ja idem al’ tamo je sve normalno, meni na ulici bode oci 😆

    Saro, fala bogu, sve sam se plasila ovo da napisem da me neko ne pita u kje to kafane idem :mrgreen:

    Ivana, zbaci tu emisiju repriziraju svaki drugi dan dok nas ne ubede da je vaginoplastika skroz normalna stvar :mrgreen:

    Donna, ajde, bre, plasis se grmljavine ko neka seka persa, plasi se oruzja k’o sve noramlne zene.

    Nema trening za mozak :mrgreen:

  8. Od svega ovoga meni samo smeta to nenapunjeno oružje…sve me strah da ću možda nekog slučajno da zvekim, ko tvoj tata, za malo kuma. :mrgreen:

  9. Z

    Pih,pa ti se svega pljasis 😛

  10. Carobna, zamisli tek kako dejstvuje napunjeno 😆

    Zmaju, ne plasim se bas svega :mrgreen:

  11. I ja se plasim svega toga 😕

  12. Onda dodji da se plasimo zajedno 😆

  13. Š

    Bube, zubar, mrak i lift.
    I ja.
    Od te „ja“ se najviše stravim. Majke mi.

  14. E, u pravu si, jos me niko nije sacekao i zeznuo k’o ja samu sebe i to kad se najmanej nadam i posto sam deset dana tvrdila – ma, jok, nema sanse 😆 😆 😆

  15. d

    Kad zagrmi ja odmah pod sto. I plačem neutješno.
    A oružje, vazda na gotovs;)
    okreni samo na „R“ i nema brineš:))

  16. S

    Interesantno,od aviona,buba i svega što leti, pa malo li je, pa sad i leteći slonovi?Od ulice, šina, pa na lekove, pa stvarno fali tu milicija, da sve to istraži, ali ne u fići.Ponovo na leteći prozor,lift, ludake koji voze, sve to ima nešto zajedničko.A šta tu traži igla?Možda je ona u vezi sa oružjem, kao i kafanske tuče, i one su vrsta nasilja, pa opet i tu fali milicija.Ostaje izdvojeno otvoren prostor, mrak i ljudi?Otvoren , svrstavmo sa zatvorenim, prostor je prostor.E dolazimo do mraka, ali ne mraka kao mraka,nego padanja u mraku.Tu uopšte ne brini, mnogi su padali u mraku.Ljudi, ne očekuj od nekih ništa, malo od onih koje ceniš, a faktor iznenađenja je uvek prisutan, možda te ipak iznenade i jedni i drugi.Želim ti prijatno iznenađenje.A plastika, tu bih morala malo žešće, pa te molim ne teraj me da to uradim, ima da se smeješ, a plastika zaboravićeš na nju istog momenta.

  17. S

    Pa kako znas da nece dobro da ti stoji vatreno crvena? 😯
    U lift mogu da udjem samo ako poludim, za sad nikako, avionom se nikad nisam vozila iz istog razloga, plasim se samo strsljena i to mnooooooooogo! :mrgreen:

  18. d

    Zamislih te vatrenocrvenu, neustrašivu, sa dva pištolja:)

  19. Donna, sta bona da okrenem na R 😯

    Sophia, slobodno ti o plastici, meni seona gadi pa mi se gadi, neces ti tu mnogo dapromenis a ako cu da se smejem to i nije lose

    Sanja, gde, bre, plameno crvena, morala bi kompletan imidy da promenim 😆

    Dolly, i bradavicom na nosu i krivim nogama, je l’ :mrgreen:

Ostavite komentar