Mentalno silovanje ljudi – kapitalne investicije zemlje Srbije

Ne znam za vas ali, brate, ja sam mentalno silovana svakog dana.

Mentalno silovanje vam je situacija u kojoj neko od koga niste ni gluplji ni neobrazovaniji, ko je prodao dušu djavolu a dupe politici, gleda u oči, direktno, sa malog ekrana ili sveže odštampanog afiša, priča nešto što zdrav razum ne može da prihvati al’ očekuje da klimate glavom. Radnji koju vrši mentalni silovatelj koga boli guza, šta ćete, u Srbiji svaki uspon na sledeću stepenicu mora da boli što onemogućava mozak da radi kako treba, pomažu svi mediji svojim ’’objektivnim’’ izveštavanjem.

Da vam dočaram – isto je kao da vas stvarno siluje grupa ljudi od kojih jedan vrši radnju a ostali vas drže za ruke i za noge.

Objektivno izveštavanje u Srbiji znači – puštamo ovo što je ovaj rek’o, bez komentara, bez da pocrvenimo, mediji i ne služe da obaveštavaju narod nego da nauče narod da misli jednoobrazno. Rade slično kao crkva. Crkva nas obaveštava da je sve na nebu i na zemlji kako je rekao bog, mediji da je sve u Srbiji i zapadno od nje kako je rekla vlast.

Zbog svega ovoga ću jednog dana Medjunarodnom sudu u Strazburu da podnesem tužbu protiv vlasti i medija u Srbiji za mentalno silovanje. Kao dokaz ću navesti svoj blog.

Juče sam svečano objavila da neću da pročitam niti jednu vest. I da ću da mantram – ala j’ lep ovaj svet. Već nedelju dana sam na dijeti, mis’im bračni život je uticao na veličinu moje zadnjice, ne’š ga majci. I tako mi juče ujutru padne na pamet – bog te mazo, kad možeš da ne jedeš ono što voliš da bi ti dupe bilo kako treba, možeš, vala, i da ne znaš šta je Tadiću sa svitom danas palo na pamet da bi ti mozak bio kako treba. Šta će ti posle dupe ako budeš išla ulicom i šaputala. Eventualno će neko reći – pogle’ ovu ludu kako ima dobro dupe. Ne ide.

I izdržala sam. Jučerašnji dan sam posvetila šetnji kroz autentični Beograd, to jest one ulice kojima ova vlast još nije uspela da oduzme dušu čupajući drveće, praveći nove i ’’lepše’’ zgradurine sa pogledom na komšijsko kupatilo, zevala u vodu, zamišljala kako su Srbi pod Turcima bili narod koji je imao isti cilj, ručala u jednoj kafani u koju nije ušla ni jedna silikonska replika najpoželjnije Srpkinje koja treba da mi uveliča ručak i gledala kako ljubimac jede kolače u poslastičarnici koja radi već šezdeset godina.

Na semaforu na Zelenom vencu sam jednom malom tamnoputom dečaku pružila deset dinara, jedino sitno što sam imala, razmišljajući – ako sad složi facu u ’’samo ovo’’ što oni umeju jerbo pranje šoferšajbni košta malo više, ima da mu tražim da mi vrati. Osmehnuo se najlepšim osmehom na svetu, rekao – hvala, lepo – a onda na engleskom rekao kako se zove, pitao nas, apsolutno me očarao i ulepšao mi dan.

Uči čovek engleski. Video, tu na ulici, da mu to treba. Iako možda u njegovoj kući ostali ne znaju ni srpski da govore kako treba. Možda ne ide ni u školu ali, kako rekoh, na ulici je, gleda, sluša, radi na sebi., ozbiljno shvata svoj posao perača šoferšajbni. I zna da lepa reč gvozdena vrata otvara. Ako vam ovo zvuči blesavo, meni je vrlo ozbiljno. Poželeh u sebi da jednog dana dobije dostojno mesto u ovom društvu iako znam da će biti teško. Ničiji je, ima pogrešnu boju kože, teško da će dobiti bilo kakvo mesto iako će se u predizbornjim kampanjama baviti njegovom inkluzijom u veličanstveno srpsko društvo.

I onda, pošto nisam karakter, lakše mi je da obuzdam svoje telo nego svoj razum, jutros počeh da čitam vesti. Još neumivena, neobučena, taman spremna da me siluju i rastrgnu. I da se nikad ne dokaže ko me u stvari silovao.

Ministar za dijasporu Srdjan Srećković izjavio je u subotu u Beogradu da Srbija mora u potpunosti da iskoristi ljudske resurse kojima raspolaže, jer je to jedini segment društva u kojem ne zaostaje za drugim zemljama. Pročitajte vest.

Ako ste pročitali da rezimiramo – Srbija je sjebala sve resurse, ostali joj samo ljudi. I u tome nikako ne zaostaje za drugim zemljama, ima nas, jelte. Humani kapital možete čitati kao ljudski a možete čitati i kao – Srbi su humani, budale, daće, bre, za ovu vlast sve što imaju, i rodjenu decu, samo da vidimo koji je najbezbolniji način da im tražimo.

Gluposti sam se načitala ali da je ‘’humani kapital zapravo naša najveća komparativna prednost u odnosu na zemlje u okruženju’’ je glupost nad glupostima. Ko je, bre, vršio komparaciju? I je l’ smo to lepši, pametniji, sposobniji od ljudi u okruženju? Koja nam je prednost? Što smo nebeski? Što smo pali na glavu kad nas bog odozgo spuštao na zemlju?

Poenta ove vesti je da za sve mlade ljude, živeli oni ovde ili bilo gde, postoji ministarstvo koje samo čeka da pustite dete u svet pa da ga iskoriste. Mislim, Srbija ima ministarstvo za sve što joj ne biste dali ni u ludilu.

Još značajnija poenta je da ‘’Srbi koji žive u inostranstvu tamo stiču velika profesionalna znanja i „zapadni način razmišljanja“, koji je Srbiji potreban da bi još brže i bolje reformisala društvo.’’

Ovde možete pročitati čime se bavi Ministarstvo za dijasporu – da ne izgubi glasače, da ne izgube kontakt, da ne zaborave da jednog dana treba da se vrate i sve što su zaradili daju nekoj novopostavljenoj majci kao što je bila Dafina, Srbima uvek trebaju dve majke, jedna koja je rodila i jedna koja će da ih bije po patriotizmu i rajskom životu a nadasve, ovo Ministarstvo treba Srbima u dijaspori da obezbedi dostojanstven i kvalitetan život. Isti kao nama ovde.

A sada nešto o zapadnom načinu razmišljanja vs srpskom načinu.

Demokratska vlast u čijem sastavu radi Minisarstvo za dijasporu sa zvanično dva državna sekretara i dva pomoćnika ministra, možda ih ima i više, ko to da pohvata u Srbiji, težak je posao iskorišćavati ljude, što domaće, što odmetnute, se godinama trudi da Srbi ne misle jer imaju ko će to da radi umesto njih.

Ako dignete samo malo glavu i kažete – u govnima smo do guše, izleti predsednik da nam doda slamku u vidu – najbolji smo, lepi smo al’ ja sam najlepši, imaćemo najviše mostova, najviši toranj, podržavaju nas Tibetanci i to iskreno, od srca, ovo što se ja zadužujem je iz patriotskih razloga, nije lepo da vaša deca jednog dana nemaju šta da vraćaju, Srbin bez spoljnog duga vam je nikakav Srbin.

Mediji srećni da srećniji ne mogu biti pa objave neku vest tipa – Ikea nema druga posla nego da posluje u Srbiji što će biti u narednih pet godina a možda nikad al’ nije na odmet da maštamo.

Pa ja samo da napravim poredjenje izmedju zapadnog i sprskog načina razmišljanja.

Prvo, Srbija nikad neće da postane zapad. Ne može. I ne ume. Stoga treba da postane uredjena zemlja koja ima vlast koja je uredjuje i gradi a ne razgradjuje ovo malo što je ostalo u vidu humanog kapitala, jelte.

Najveća razlika izmedju zapadnog i srpskog načina razmišljanja je –

Zapadnjak će reći – u, jeeee, pogle’ toranj, koliki je.

Ja, kao predstavnica srpskog načina razmišljanja ću reći – jebo vas toranj! Najveći na Balkanu a i šire.

Kad budete prestali da otimate, zatvarate, lažete i prodajete a počeli da otvarate i gradite nešto sem tornjeva i mostova a ja zvocala možete da mi kažete da je poželjno da mislim zapadnjački.

Dotle, mislim srpski jer živim u Srbiji. I jer imam oči i razum.

Tome učim i svoje dete. A učim je i tome da ode odavde gde god hoće, makar na vr’ Tibeta, vama kapital, takav kakav želite da bude, neće biti. A vala neću dozvoliti ni da je silujete kao mene.

Ako ostane, moraće čitavog svog jedinog života da se pita da li je pametna i da ima opremu kao ja, da se maskira u ’’život je maskenbal.’’

Onaj mali, sa semafora, nema ministarstvo ali razmišlja zapadnjački. Perući šoferšajbne.

Valjda mu zato i uspeva, mislim što nema ministarstvo da ga zatupljuje. I uči kako da misli. I iskorišćava.

Stoga – ova vest nije alarmantna. Sasvim je normalna za čoveka koji misli. Neće valjda da ostanu ovde i radjaju ovoj vlasti nove žrtve.

Srećno im bilo. Gde god.