Mili bože čuda velikoga

Niko više neće da čita.

Onih petsto godina pod Turcima em služi kao opravdanje za sve srpske ispade, još se ne oporavismo dovoljno da krenemo dalje, em još uvek muče osnovnoškolsku decu da se jadna traumiraju šta se bijeli u gori zelenoj, da l’ je snijeg il’ su labudovi i razmišljaju kako može da bije more o mramorje kad Srbija nema more a ni onda ga nije imala. Djura to lepo objasnio u dve reči – da je snijeg već bi okopnio, labudovi- nema teorije. Za more i mramorje mi nije jasno, kad narodni pevač vide more pa je znako kako to izgleda al’ ajd, pesnička sloboda.

Vrvi mi administracija od Srba, Turaka, Kosova i glavnih likova sa osvrtom na junačka dostignuća. Sve se nerviram što niko neće da čita nego bi da dobije sažvakano sa interneta, samo da ga prepiše.

A mogli bi da čitaju, ništa im neće faliti. Evo i ja samo malo trzam glavom al’ to je ovde normalno.

Mislim, kad prvo učiš o nabijanju na kolac pa tek kasnije, kad ti krvca do koljena postane normalna, o ljubavi, ne možeš baš da ne trzaš glavom. Da zaboraviš sve to ne možeš jerbo te preslišavaju sve dok ne ukapiraju da ti je ušlo u glavu. U desetercu.

Elem, to doba kad su Srbi bili pod Turcima ima nekoliko glavnih likova: Srbe, Turke zulumćare, subaše, sirotinju raju, vrane gavrane, Marka Kraljevića sa topuzom šestopercem i Šarcem, Vilu Ravijojlu, djevojku i pobratima.

Srbi su se stalno nadmudrivali sa Turcima i uvek ispadali pametniji al’ nekako uspeli da se ne oslobode Turaka 500 godina. Sirotinja raja rmbačila i sve što su stekli davali Turcima zulumćarima, nešto slično kao današnji poljoprivrednici državi. Subaše nisu znale kol’ko im je dosta dok nije svaki svoga ubio subašu. Subaša je inače bio kao ministar u ovdašnje vreme.

Da bi ste razumeli današnje vreme morate malo da se pozabavite istorijom.

Turci su mnogo voleli da seckaju Srbe na komade što su Srbi junački izdržavali i nisu hteli da otkriju gde su rujno vino pili i sa kojim krčmaricama. Prvo su sekli ruke, pa noge, pa pretili da će da vade oči ne priznaju li gde su tajne kafane al’ Srbi bi junački odbili – kad si mi isek’o ruke i noge, vadi i oči, koji će mi.

U to vreme, pod Turcima, sve što se dešavalo u Srbiji bilo je čudo nevidjeno – Mili bože, čuda velikoga –  pa razrada situacije. Vrani gavrani su nezaobilazan detalj svakog čuda jerbo su il’ doletali il’ odletali kad god je neka frka – Polećela dva vrana gavrana – pa odnesu vest da se prevrneš.

Srbi su u to vreme sva velika dela činili nedeljom i to ranom zorom – U nedelju prije jarkog sunca – valjda da ih ne udari sunce u glavu i sve završavali do podne – terali se ljetnji dan do podne. Onda bio ručak.

E, sad Kraljević Marko. On je u svoj toj frci i bedi  imao zlatan topuz šesoperac, oči ispadale kad razma’ne sa njim. Imao i konja Šarca koji je bio vidovit i koga je stalno ljubio i obećavao da će sve čatiri da mu prebije ne bude li stigao pre vetra tamo gde mu je dunulo a ako stigne da će da ga potkuje zlatnim potkovicama. Šarac protrčao kroz junačke pesme k’o bez duše. Da sačuva noge i dobije zlatne potkovice. Marko ga lagao do kraja turskog zuluma.

Marko je voleo da ore drumove i nervira Turke, da cedi suvu drenovinu, razgovara sa staramajkom kako ne može da nadje vitu devojku i ukinuo je svadbarinu. U srpskoj istoriji zabeležen kao prvi koji je nešto hteo na veresiju kad je reko Arapinu – evo ti kol’ko imam, ostatak kad budem imao.

Imao je do dva do tri pobratima, kroz ceo ciklus ne možeš da provališ koliko ih je. I mnogo je voleo sa njima da  pije vino i ljubi im bijelo lice. Često ga bolela glava.

Oko Marka se stalno muvala Vila Ravijojla, stalno gledala kako da mu doskoči, kad se najmanje nadao ona sletala sa neke planine il’ zelene gore sve dok Marku nije dosadilo pa je opalio onim šestopercem medju plećke da nije znala kako se zove. Posle mu pomagala i pitala je l‘ treba još.

Marko je inače mnogo voleo da se bije, tera megdan, al’ kad počne nije znao da se zaustavi pa terao sve do onog čuvenog letnjeg dana u podne. Posle mu bilo krivo.

U to vreme je najgore blo devojkama. Ko je šta radio one su sitan vezak vezle, splitale i rasplitale kose i klele. Što Turke, što rodjenje oči, nisu mogle više da gledaju turske zulume – Djevojka je svoje oči klela, čarne oči da bi ne gledale. I naricale što ne mogu da skupe pare da se udaju sve dok Marko nije ukinuo onu svadbarinu. Plavooke u to vreme nisu postojale, nije se uklapalo u pesmu.

I kad sam kod svadbarine, udaje i ženidbe, u vezi onog pitanja što se muškarci žene… ja bih rekla zato što ne mogu da radjaju decu, srećom. Al’ nije tako. Zabeležio Vuk kad je ono majka Jevrosima kritikovala Marka:

“O, moj sinko, Kraljeviću Marko

već je tvoja ostarjela majka,

ne može ti pripravljat večeru,

i ne može služit crna vina,

i ne može lučom svijetleti.

Oženi se, moj premili sine,

Da zamjenu stečem za života.“

Eto zašto se žene muškarci. Jer im je ostarila majka. Samo radi zamene.

Toliko sam zapamtila. Valjda sam pomogla.