Ja sam blogerka Mahlat i angažovala me je Coca-Cola

Pisala sam jednom o tome da mi se majka umalo nije šlogirala kad me je pitala šta želim da budem kad porastem, a ja rekla – Momo Kapor? I kako to ti zamišljaš? Lepo, sedim, pišem, pijem viski i uživam, odgovorih ja sva zanesena. Ne znam šta je više šokiralo, pisanje, viski ili to – Momo Kapor.

Onda sam jednog dana stavila tačku na nešto što je postalo knjiga, otvorila flašu vina jer u tom trenutku nisam imala viski, malo otplakala, pila to vino i nazdravljala sebi što sam konačno postala pisac sve čekajući da me ja kao Momo Kapor pogledam iz ogledala i kažem – Bravo!

Iako sam zvanično upisana u red srpskih spisateljica, od toga nisam mogla ni na jedan godišnji odmor da odem, a onda sam počela da blogujem. Blogovanje je, znaju oni koji se time bave – jedna posebna vrsta strasti i to vas odvuče od onog kao zvaničnijeg pisanja koje se završava tačkom na priču i flašom vina. I s malo suza. I ratovanjem sa izdavačima koji se uvek osećaju mnogo važnijim kada je knjiga u pitanju nego sam pisac.

Kako god, u ovoj tranzitnoj zemlji sa kojom tranzitiram i ja, sve je dovelo do toga da san iz detinjstva nisam mogla da ostvarim, „bila sam pekar, lekar, apotekar“, počeh, kako rekoh, da blogujem  i nekako spontano sam počela da se predstavljam kao blogerka. Sreća je da većini više ne moram da objašnjavam šta to znači. Još veća sreća je da me je to spaslo od svakojakih ludila koja su mi pretila da sam bila od onih koji se mire sa sudbinom u koju inače ne verujem.

Kao što znate, stalno se polemiše o tome da će jednoga dana blogeri moći da žive od blogovanja, kao tamo negde, istovremeno se priča da to u Srbiji „pojma nema“ i meni je koliko god želela da živim od pisanja stvarno padalo na pamet da ja od toga nikada neću moći da živim, bar ne sa ovakvom koncepcijom bloga – sve po malo a ništa konkretno. Posebno zato što sam lajava, iako takve čitaoci vole. Sistem ih obično ne voli.

To je onaj malo ružniji deo priče zvani – Crna Mahlat, ne’š se ti ’leba najest od blogovanja.

Ovaj deo je lepši deo priče , nazvaću ga – Neko te posmatra iako ti misliš da si nevidljiv.

Negde krajem leta, nazvao me Dragan Varagić i saopštio mi da će Coca-Cola u narednom periodu podsticati blogere na blogovanje, ali i kompanije da sarađuju sa blogerima već ste, verujem, svi obavešteni o čemu se radi, a znate i da Dragan stalno priča kako taj dan mora da osvane, kad tad, to, da blogeri budu plaćeni i, eto, ja sam jedna od izabranih blogera koje će kompanija novčano podsticati, posebno mi naglasivši da on sa izborom nema ništa i da sam izabrana od strane Coca-Cole, šta god to značilo, to jest, to što znači ja nimalo ne razumem, možete da pročitate kod Dragana.

Prva misao – kako ja?! Mislim, od kako „boravim“ na Internetu, stalno se priča o nekim ciljnim grupama, u prvoj sekundi se zbunim, ja im uopšte nisam ciljna grupa, gde je, bre, personalizovana boca na kojoj piše – Blogeri Srbije 🙂 ja čak ni ne pijem Coca-Colu, kao ni ništa drugo što je „gazirano“, ni kiselu vodu,  šta će sad da bude, hoću li morati da je pijem, nosim majicu na kojoj piše – Podeli sreću, i sve mi tako padalo na pamet – šta ću morati da dam jer je takvo pravilo – ne možeš da dobiješ a da ne daš ništa.

I pošto sam se, verujte mi, u sekundi osetila i krivom, jao, izabrali me iz Coca-Cole a ja je ne pijem, brzom brzinom saopštim Draganu da ja volim Coca-Colu jer… Uskoro će novogodišnji praznici a oni počinju kad se na teveu pojavi crveni Coca-Cola karavan i Deda Mraz koji je pije i to u meni budi ona uspavana dečija osećanja i dečije želje i kad počnem da pravim planove da ću od prvog januara, garantovano, ne zvala se ja, da uradim nešto od onoga što inače neću uradim. Recimo da držim dijetu, budem manje nervozna, kažem mužu da ga volim iako me ne pita, tako te obične stvari.

I to je bio prvi razlog zašto sam prihvatila, to što ova kompanija u meni budi lepa osećanja. Nešto kao pomisao na prvu ljubav. Davno, davno, kada su procenili da više ne treba da me lažu, rekli su mi da Deda Mraz ne postoji, da su sve one poklone ispod jelke kupovali mama i tata, da on, onako debeo nikako ne može da se stušti kroz odžak, a još manje da se istim putem vrati… Džaba, ljubav se več rodila, ja ga evo i danas volim, iako ne postoji, iako me tako nepostojeći razočarao onoliko puta koliko imam godina.  Kako je njemu nepostojećem bilo sa mnom, to jest kako je bilo Deda Mrazu u meni, to samo on zna.

Drugi razlog je – što sam dobila još jednu potvrdu da se blogovanje isplati, što stalno govorim, ovako ili onako. Ako se sećate, pisala sam, da ne počeh da blogujem onda kada sam promenila grad, pogled kroz prozor, život, kad u Beogradu nikoga nisam poznavala, ko zna šta bi bilo.

Treći, što ću moći u svoj CV, koji više nikome ne šaljem, da upišem da sam bila na platnom spisku Coca-Cole, koja me je eto, prepoznala, iako joj nisam slala CV.

Četvrti je što ne moram da ne budem više Mahlat nego baš treba da ostanem Mahlat.

Treći deo priče – Kad može ona Mahlat, zašto da ne mogu i ja?!

Umesto da vam obrazložim podnaslov, linkovaću vam Haninu priču, pogledajte koliko su nam slične. Tu, u našim tekstovima je odgovor na pitanje zašto možete i vi. Zato nemam savet.

A poenta cele ove priče je – da sam konkurisala u bilo kojoj firmi, pa se oni prevarili i pozvali me na razgovor, kad bi videli mene pedesetogodišnju, samo bi mi se zahvalili i rekli mi da ja nisam ta, znate tu priču kad vas neće. Ako ne bi i očima prevrnuli pitajući se otkud mi hrabrost.

Ja sam blogerka Mahlat i angažovala me je Coca-Cola.

Da pišem. Nisu me pitali koliko imam godina.

Četvrti deo priče –

Sad živeli. Šta god da pijete ovog trenutka. Samo ne preterujte 🙂

(Foto hrane blogera – mashable.com)